Српску ће од маја поново бомбардовати - петоколонашким „пленумима грађана“

У РС ЈЕ ТОКУ КОРАК ПО КОРАК ИЗВОЂЕНА И ПРОФЕСИОНАЛНО УСМЕРЕНА АНТИДЕМОКРАТСКА ОБАВЕШТАЈНА ОПЕРАЦИЈА

• „Пленуми“, који би требало да се из БиХ прелију у Републику Српску засновани су на „Делфа техници за изградњу консензуса“ која је производ Ранд Корпорације, америчког think-tank-a и проминентног извођача радова за одбрамбене и обавештајне структуре САД
• Суштина планиране шараде је полагање темеља паралелном и конкурентском систему власти, који би се налазио под контролом режисера преврата и њихових теренских агената
• Као све остало што је у вези са „обојеним револуцијама“ - и техника „пленума“ базирана је на превари
• Преливање насиља у Српску није успело у фебруару. Преливање, у мају - преко лажних „пленума“ који су на тестирању у ФедерацијиБиХ - биће следећи озбиљан изазов политичкој зрелости грађана Републике Српске који треба да бојкотују све инструменте антидемократског преврата, укључујући и „пленум“

Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

        НА ПОЛИТИЧКОЈ сцени у Републици Српској у току је брижљиво припремана, корак по корак извођена и професионално усмерена антидемократска обавештајна операција. Њен циљ је смена власти и инсталисање петоколонашке агентуре у служби страних интереса.

        Михаил Леонтјев, водитељ на Првом каналу Руске телевизије, најбоље је формулисао састав и побуде локалних актера преврата: „Банално врбовање - компликована смеса егоизма, каријеризма, застрашивања и уцена.“

        Задатак инструментализованих локалних оруђа преврата је да легитимно незадовољство широких слојева грађана преусмере са коришћења мирних решења која су демократским процесом предвиђена за октобар 2014, на насилно освајање власти, са вишеструким погубним последицама као што се недавно догодило у Украјини.

        Ово је једини аналитички оквир који рационално обједињује и објашњава све главне компоненте тренутних кретања у Републици Српској, као и ставове и понашање кључних протагониста нереда и смутње.

        Планери „обојене револуције“ у Републици Српској већ два пута су покушали да на територији Републике стимулишу отпочињање превратничког процеса, али у оба случаја „окидачи“ су затајили.

        Први покушај је био почетком фебруара, са очекивањем да ће се дириговани нереди из Федерације спонтано прелити у РС, где би их њихова агентура лажних „невладиних организација“ затим преузела и усмеравала енергију протеста.

        Други покушај одиграо се недавно, 23. марта, када су рачунали да ће ствари покренути са мртве тачке масовним окупљањем, на позив „Удружења ветерана“ у парку „Младен Стојановић“ у Бања Луци.

        Прва иницијатива остала је потпуно без одзива, друга је прошла још горе. Преслаб одзив од само 250 учесника деловао је више као брука за организаторе него као потенцијално језгро за извођење масовног перформанса који би могао да импресионира јавност.

        Страни режисери инсценираних протеста у Републици Српској сада се налазе у озбиљној дилеми. О примерености њиховог тајминга и редоследу потеза генерално у РС могла би се повести озбиљна расправа, али већ започета операција има своје уграђене закономерности и диктира одређени темпо.

        Војска се не може исувише дуго држати неактивна у касарни а да то не почне да нагриза њену кохезију и делује деморалишуће. Зато је са становишта организатора био императив да се „улична пешадија“ преврата што пре покрене и запосли, да јој се доделе неки задаци и да се учесницима у сложеној операцији индукованог протеста улије додатни елан, макар скромним почетним успесима.

        То је био циљ првог таласа операције у Републици Српској који је требало да буде лансиран 23. марта. Мада су резултати били више него разочаравајући, разлога за опуштање нема. Као што смо истакли у студији „Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата,“ организован, упоран и професионалан противник, без обзира на то што је некреативан и делује шаблонски, увек има предност у односу на жртву која делује без стратешког плана и брани се импровизованим реакцијама.

        У овом тренутку за „први талас“ операције преврата може се рећи да није оправдао очекивања. Други талас, који је требало да се наслони на резултате првог, предвиђен је за почетак маја. Од сада до краја априла, у штабу одакле се управља операцијом преврата водиће се интензивне дискусије и разматраће се разне опције како реанимирати процес зато што је други талас, у мају, од фундаменталног значаја.

        Неуспешна манифестација 23. марта имала је задатак да обележи прерастање спорадичних „перформанса“ у кохерентан покрет за потенцијалом да надаље наступа као озбиљан политички фактор и да у својству овлашћеног представника значајног сектора друштва врши притисак на власт. На претпоставци успеха те фазе, други талас у мају замишљен је као логична надградња и институционализација постигнутих резултата увођењем „пленума грађана“ - са чиме се од фебруара у Федерацији увелико  експериментише - на политичку сцену у Републици Српској.

        „Пленум“ још увек остаје недовољно проанализиран као инструмент преврата смишљен специфично за терен бивше Југославије. Значај који му режисери приписују јасно се види из изјаве чланице делегације Европског парламента Дорис Пак од 28. марта 2014. године.

        Очигледно необавештена о неуспеху уводних потеза у Бања Луци неколико дана пре тога, како преноси Танјуг, Пакова је изричито рекла „да су пленуми грађана добра идеја и да би и у Републици Српској људи требало да изађу на улице и узму судбину у своје руке“. Везивање заседања „пленума,“ активности која се обично одвија у затвореном простору, са „излажењем на улице,“ само по себи је врло знаковито.

        Сугестивно је додала да је из разговора с невладиним организацијама сазнала да се у градовима ФБиХ настављају протести и састанци пленума грађана и напоменула „да није тако сигурна да се свугде где раде пленуми они заиста узимају у обзир“.

        Грађани Републике Српске имају пуно право да буду обазриви и да упитају о каквој је установи реч, када је Дорис Пак тако топло препоручује.

        Да појаснимо, не ради се о разматрању неког концепта из античке философије него о циљаном коришћењу његових подсвесних конотација на плану примењене политичке психологије.

        Као што смо објаснили у „Рушењу Републике Српске,“ доминантна илузија, која делује као магнет за масовну мобилизацију, кључна је компонента лажне заставе под којом се изводе „обојене револуције.“

        Матрица, или како се цинично изразио руководилац Отпора, а сада Канваса, Иван Маровић - „рецепт“ - свуда је исти, али садржај илузије варира у складу са особеностима локалне ситуације. Илузија која је делотворна у Украјини (Европска унија) не даје исте резултате у БиХ где се много лакше пробија информација да ЕУ није земља у којој теку мед и млеко.

        Зато је за БиХ изабрана формула „пленума,“ богата асоцијацијама са периодом релативне стабилности и просперитета седамдесетих година прошлога века, који већини грађана данас изгледа као недостижан сан. Мада је идеја суштински иста, терминологија отворено везана за „самоуправљање“ била би контрапродуктивна зато што је недовољно инклузивна и одбијала би противнике комунистичког система. Пленум је савршено компромисно решење зато што терминолошки евоцира митолошки период за који се илузија везује, али са безбедне идеолошке  дистанце.

        Додатни подсвесни подстицај добија се увођењем „пленума“ у Републици Српској баш у периоду првомајских празника, сезони која емотивно подсећа на борбу за остварење права најширих слојева.

        Суштина планиране шараде је полагање темеља паралелном и конкурентском систему власти, који би се налазио под контролом режисера преврата и њихових теренских агената.

        Ово је јасно ако се посматра делатност експерименталне лабораторије „пленума“ у Тузли. Наводне групе спонтано окупљених грађана властима испостављају спискове захтева које власти - преплашене фебруарским насиљем - затим делимично или у потпуности испуњавају.

        Задовољавање захтева, који у великој мери јесу оправдани, уопште није сврха ових диригованих окупљања. Циљ је коришћење највећим делом оправданих жалби као изговор за формирање конкурентских, вансистемских центара политичке моћи и одлучивања. Самим тим, сваки пут када излази у сусрет ултимативним захтевима група без демократског покрића и на равноправној основи преговара са њима власт доприности  урушавању сопственог ауторитета и деморализацији својих присталица. Недавно искуство у Украјини то убедљиво потврђује.

        Разлог зашто су БиХ „пленуми“, који би сада требало да се прелију у Републику Српску, лакрдија је следећи. Утемељни се у „Делфа техници за изградњу консензуса“ (The Delphi technique of consensus building). Делфи техника је производ Ранд Корпорације, америчког think-tank-a и проминентног извођача радова за одбрамбене и обавештајне структуре САД. Делфи техника несумњиво има и бенигну употребу, али развијена је у првом реду, како указују амерички истраживачи Ч. Хсу (Охајо стејт универзитет) и Б. Санфорд (Оклахома стејт универзитет), „циљајући на процесе групне комуникације да би се остварила конвергенција мишљења по одређеним питањима“ (научни журнал Practical Assessment, Research & Evaluation, број 10, август 2007). Аутори додатно указују да је „Делфи техника врло погодна као средство за изграђивање консензуса.“

        Овде су кључне речи „остваривање конвергенције мишљења“ и „изграђивање консензуса,“ јер откривају неспонтани и дириговани карактер операције Делфи када се примењује у ситуацијама где се спроводи усмеравање групне динамике.

        У практичној примени Делфи стратегије главну улогу игра „посредник промене,“ или „фасилитатор,“ који је обучен да на почетку игра улогу неутралног водитеља програма за који присутни мисле да га креирају они. Фасилитатор глуми благонаклоно праћење излагања свих учесника који се жале на све што их тишти. Док учесници иступају, фасилитатор их пажљиво категорише као особе са потенцијалом за лидерство, „лајаџије“, и „прелетаче“ и неопредељене, који немају стабилан став и често га мењају под утицајем колективног притиска.

        У одређеном тренутку, слаткоречиви и срачунато „неутрални“ фасилитатор мења улогу, претвара се у агитатора и постаје „ђавољи адвокат“. Учесници који су раније идентификовани као неподобни манипулативно се дисквалификују тако што се приказују као смешни, необавештени, смушени или острашћене догмате.

        Фасилитатор је обучен у методама психолошке манипулације и изазивањем сукоба срачунато подиже напетости у групи. На основу претходног посматрања може да предвиди вероватне реакције већине учесника. Појединци који се критички односе према агенди коју фасилитатор сугерише маргинализују се а преосталима се шаље порука да ће идентификовањем са таквим ставовима и они бити извргнути руглу. 

        Учесници су ретко свесни да су предмет манипулације. Чак и да посумњају, немају појма како да се супроставе. Жељени резултат је поларизација унутар групе, чиме се ствара утисак живе „демократске“ дискусије, док фасилитатор постепено прелази у улогу пуноправног учесника у групном процесу. Он, или она, бира повољан тренутак да стави на сто предлог који је унапред одређен да буде усвојен. Присутни у групи постепено се сврставају иза предлога и усвајају га као да је изворно њихов и врше притисак на неопредељене колеге да се и они сагласе.

        Као све што је у вези са „обојеним револуцијама“ и техника помоћу које се у Федерацији, а ускоро можда и у Републици Српској, спроводе „пленуми“ базирана је на превари. То је крајње неморалан метод за постизање - заправо инжењеринг - консензуса управљањем динамиком групе, али без знања учесника. Коришћење метода предпоставља присуство обучених професионалаца који се лажно представљају, међу учесницима подижу напетост да  би се створио пропагандни утисак „дискусије“ и најзад групну енергију каналишу у усвајање предодређених закључака са којима се многи можда не би ни сложили да су имали прилику да сталожено размисле и информисано одлучују.

        Преливање насиља није успело у фебруару. Преливање, у мају, лажних „пленума“ који су на тестирању у Федерацији биће следећи озбиљан изазов политичкој зрелости грађана Републике Српске. 

        Грађани треба да бојкотују све инструменте антидемократског преврата, укључујући и „пленум.“ Једини ефикасан програм за одбрану Републике Српске и пуноправно учешће сваког грађанина у очувању њених тековина је укључивање у редован и законом предвиђен демократски процес, који ће кулминирати изборима у октобру 2014. Године.

        У међувремену, грађани Републике Српске, проучите сва значајна питања, информишите се о свему, мислите својом главом, и у октобру - гласајте по савести.