Зашто Камерон нема свог Синишу Малог, зашто Вучић нема свог Бориса Џонсона?

ЗБОГ ЧЕГА СУ СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У СРБИЈИ И ДАЉЕ ВОЖДИСТИЧКЕ И НЕДЕМОКРАТСКЕ?

• ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Овде је Џонсон незамислив. Ако би се појавио - био би макнут, смењен, чим би показао амбицију или неслагање са врхом странке. Ситуација је таква и у националним и у „грађанским“ партијама. А тек у СНС! Ту се и не гледа да ли постоје различита мишљења, него чак – другачија нијанса. Као да живимо у некој централно-азијској земљи, у некој Северној Кореји. Зато ће - за разлику од Камеронове и Џонсонове успешне и дуговечне странке, СНС пропасти као и ДС. Такве странке пропадну чим оду са власти
• ЗОРАН СТОЈИЉКОВИЋ:  Код нас свако другачије мишљење цепа странку. Ко води странку, остаје на њеном челу неприкосновено. Сем Коштунице, нико није отишао зато што није остварио резултат. СНС је посебна прича:„Ми нисмо за коалицију и нисмо за изборе, али о томе ће одлучити - Александар Вучић“. То је наш усуд. Сви који држе до свог мишљења - не трче да буду страначки активисти, него као аутсајдери долазе да украсе страначке листе
• ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ: Наше странке су елитистичке и зависне од лидера. Зато су они код нас – доживотни и остају на челу партије чак и када губе и када су им странке неуспешне. Код нас лидер најјаче странке у њој нема опозицију. А Борис Џонсон се залаже за иступање Британије из ЕУ, док шеф британских конзервативаца Дејвид Камерон брани останак у Унији. Код нас то не може да се деси
• СТЕВАН ГАЈИЋ: У коалицији око СНС је настала купусијада. То је форма плурализма која у пракси ништа не значи, јер је Вучић партију устројио ауторитарно и без њгове дозволе ништа не може ни да се ради ни да се изјави. Оно за шта се Милован Ђилас залагао у Савезу комуниста, сада имамо код СНС у карикатуралној форми

          СИНИША Мали не би био градоначелник Београда да није по вољи Александра Вучића. Он то добро зна и зато се труди и да – погађа Вучићеве мисли.

          Јер, такође зна: да он ни у СНС ни у држави не би нико и ништа чим његове мисли не би биле под „Вучићев конац”.

          А код Британаца је друкчије, или бар – у великој мери друкчије. У владајућој Конзервативној партији постоје и они који су за останак земљеу у Европској унији и они који се активно залажу за иступање из ЕУ.

          Што је још индикативније: шеф партије који је истовремено и премијер, Дејвид Камерон, предводи први унутарстраначки табор, док  градоначелник Лондона Борис Џонсон „ратује” за издвајање Велике Британије из ЕУ. Притом: нити Камерон покушава да смени Џонсона, или да га истера из партије, нити Џонсон сам одлази. Поготово и не помишља да формира нову, своју партију.

          Камерон, дакле, не покушава да од Џонсона направи свог Синишу Малог. Кад би хтео: можда би га и имао, бар неко време…

          Зашто Камерон нема свог Синишу Малог, зашто Вучић нема свог Бориса Џонсона?

          Зашто су све странке у Србији и даље – на најгори могући начин – вождистичке и недемократске изнутра?

          Због чега у садашњим политичким партијама у Србији има више централизма него што га је било поседњих деценија његовог постојања у Савезу коммуниста, а истовремено мање демократије и слободне дискусије него у СКЈ, поготово у посттитовским годинама?

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, главни уредник НСПМ

         СНС нема идеологију, њена

         идеологија је – држање власти

ТО ЈЕ ствар политичке плуралистичке традиције, културе и менталитета. Јасно је да је разлика – драстична.

Неке ствари о Западу се код нас неосновано идеализују, али идеализација поводом унутарстраначке демократије има основа, нарочито када се упореди са нашим странкама.

         Зато би овде један Џонсон био незамислив. Тај, ако би се појавио, био би макнут, смењен, први пут када покаже амбицију или неслагање са врхом странке. Ситуација је таква и у националним и у „грађанским“ партијама, само је питање где је императив једногласја драстичнији.

         Иако је у ДС однос најдемократскији, ни они нису истрпели Борка, нити је Борко истрпео да годину-две буде у мањини.

         У Британији зато партије трају вековима, а наше странке и странчице ничу као печурке после кише. И није унутарстраначки демократски принцип само у Британији, већ и у Француској, или код социјалдемократа у Немачкој где имате различите фракције унутар једне странке. Оне су зато дуговечне, а код нас је ситуација као да још имамо Савез комуниста, само смо ту климу умножили неколико десетина пута. Чак, као да је онда било више простора за различита мишљења и борбу тих мишљења, него у данашњим странкама.

         А тек у СНС! Ту се и не гледа да ли постоје различита мишљења, него чак – другачија нијанса. Као да живимо у некој централно-азијској земљи, у некој Северној Кореји.

         Зато ће - за разлику од Камеронове и Џонсонове успешне и дуговечне странке, СНС пропасти као и ДС. Такве странке пропадну чим оду са власти, јер немају никакву идеологију. Њихова идеологија је власт.

_____________________________________________________________________________________

Зоран СТОЈИЉКОВИЋ, професор Факултета политичких наука у Београду

          Демократски стил је имала само ДС,

             али ни то није спречило разлаз

ЗРЕЛОСТ и демократска отвореност сваке странке, као и њена консолидованост, зависе од тога колико партија може да поднесе разлика.

Код нас свако другачије мишљење цепа странку и такву праксу имамо већ четврт века. Цепкање се наставља све док не дође до губитка политичке перспективе и парламентарног статуса. ДС и ДСС су се претворили у – пачворк.

         Дакле, имате два пута. Или ћете да инсистирате на фирерској дисциплини у странци, где се уважава само став шефа који се после даље преноси, или желите да имате странку која је стабилна и осваја више од 25 одсто гласова. У том случају ћете до страначког јединства морати да дођете кроз велике унутарстраначке преговоре!

         Код нас је навикнуто да ко води страку, остаје на њеном челу неприкосновено. Без обзира на разултате које постиже. Сем Коштунице, нико није отишао на основу констатације да није остварио резултат. Демократски стил је имала само ДС, али ни то није спречило разлаз.

         А у СНС (посебна прича), сви су академици! Убише се од својих аутономија! Кажу:„Ми нисмо за коалицију и нисмо за изборе, али о томе ће одлучити - Александар Вучић“.

         То је наш усуд. Сви који држе до свог мишљења не трче да буду страначки активисти, него као аутсајдери долазе да украсе страначке листе.

____________________________________________________________________________________

Зоран МИЛИВОЈЕВИЋ, каријерни дипломата (службовао у Европи, САД и региону), доктор међународног права

         Све странке настоје да придобију

         бираче који најмање знају

У СРБИЈИ још није достигнут тај ниво демократије који би омогућио да су партијски функционери слободни у заступању отворених питања у односу на своје шефове партија.

Наше странке су елитистичке и зависне од лидера. Зато су они код нас – доживотни и зато остају на челу партије чак и када губе и када су им странке неуспешне.

         Код нас лидер најјаче странке у њој нема опозицију. За разлику од тога, Борис Џонсон се залаже за иступање Британије из ЕУ, док шеф конзервативаца Дејвид Камерон брани останак у Унији. Код нас то не може да се деси.

         Зашто? Зато што је наш политички систем недограђен, неразвијен и ни после петнаест година транзиције нисмо достигли ниво демократске кутуре развијених политичких система. Зато парламент није кључни орган који контролише Владу, него су посланици портпароли странака и њихових лидера.

         Један од разлога неразвијености политичког система је необразовање широких маса.

         Медији су строго контролисани и нема ширег развоја културе свести и културе понашања. Зато све странке наступају са циљем да придобију бираче који најмање знају о чему се ради, а елита је у опозицији и – у мањини.

_____________________________________________________________________________________

Стеван ГАЈИЋ, аналитичар Института за европске студије

         Ми имамо црту или проблем да следимо вође

         и да је њихова реч последња

НАША политичка култура је - супротно британској - формирана у условима устанака. Просто, ми имамо ту црту или проблем да следимо вође и да је њихова реч последња. Док, у Великој Британији, од 13. века постоји борба парламента и монарха.

С друге стране, ако је реч о СНС, имамо парадокс: остварење онога што је Милован Ђилас говорио о плурализму унутар партије.

         У  коалицији око СНС је настала купусијада. То је форма плурализма која у пракси ништа не значи, јер је Вучић партију устројио ауторитарно и без њгове дозволе ништа не може ни да се ради ни да се изјави.

         Оно за шта се Милован Ђилас залагао у Савезу комуниста, сада имамо код СНС у карикатуралној форми.

         СНС нема идеологију, него када некога од њих питате које идеје заступају, они одмах кажу: Александар Вучић. 

         Диана Милошевић