У Влади Србије тренутно 227 службеника држе руководећа места у вд-статусу

СВОЈЕВРСНО ВАНРЕДНО СТАЊЕ У ВРХУ

ИЗВРШНЕ ВЛАСТИ И ДРЖАВНЕ УПРАВЕ

• Највише вршилаца дужности у министарствима има међу помоћницима министра, директорима управа и помоћницима директора, а слично стање је и у владиним агенцијама и канцеларијама, где се на позицијама директора и њихових заменика и помоћника већ дуго налазе привремена кадровска решења
• Министарство финансија предњачи са бројем лица која су у статусу вршиоца дужности, затим Канцеларија за Косово и Метохију и Министарство унутрашњих послова. Занимљиво је да се директори канцеларија за људска и мањинска права и Косово и Метохију, Сузана Пауновић и Марко Ђурић, иако су у статусу в. д., на званичним сајтовима и у јавности тако не представљају
• Последично, неквалитетна, послушничка и нетранспарентна државна управа ствара неповерење у државне институције код грађана што незаобилазно урушава стабилност система

        ИНСТИТУТ за европске послове је у периоду од новембра 2016. до фебруара 2017. године спровео истраживање о вршиоцима дужности руководећих позиција у државним институцијама у оквиру Владе Републике Србије као део програма Јавне одговорности који је подржан од стране Фонда браће Рокфелер.

        Статус вршиоца дужности руководеће функције, иако Законом о државним службеницима замишљен као прелазно и привремено решење, постао је устаљена пракса која резултира ванредним стањем у многим институцијама од виталног значаја за функционисање државног система. Влада Србије супротно закону доноси решења о постављењу изван законом предвиђеног рока, ретроактивно, услед мањка квалификованог кадра и често мотивисана жељом да политички контролише државну управу. Оваква пракса доводи у питање владавину права и легитимност рада постављеника као и валидност њихових одлука.

        Према подацима добијеним од Службе за управљање кадровима, тренутно се на позицији вршилаца дужности руководеће функције у оквиру Владе Републике Србије налази 227 службеника. Највише вршилаца дужности у министарствима има међу помоћницима министра, директорима управа и помоћницима директора, а слично стање је и у владиним агенцијама и канцеларијама, где се на позицијама директора и њихових заменика и помоћника већ дуго налазе привремена кадровска решења, често у супротности са Законом.

        Министарство финансија предњачи са бројем лица која су у статусу вршиоца дужности, затим Канцеларија за Косово и Метохију и Министарство унутрашњих послова. Занимљиво је да се директори канцеларија за људска и мањинска права и Косово и Метохију, Сузана Пауновић и Марко Ђурић, иако су у статусу в. д., на званичним сајтовима и у јавности тако не представљају.

        Вршењем увида у извештаје са седница Владе током 2015. и 2016. године, добија се јасан преглед континуитета овакве праксе. За потребе овог истраживања, извршена је анализа Министарства спољних послова, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране, Министарства финансија и Министарства привреде, као и пет владиних канцеларија уско повезаних са овим министарствима, али и једне владине службе, једног секретаријата и једне издвојене управе.

        Верујемо да постоји неколико разлога за противправно продужавање ванредног стања у државној управи. Једно од логичких објашњења би био недостатак квалификованих кадрова. Намеће се мисао да је нова власт желела да промени пређашња кадровска решења, али како нису имали одмах квалитетне кадрове, прибегли су оваквој пракси. Међутим, ова претпоставка је неодржива под светлом чињенице да се на неким од ових позиција налазе вршиоци дужности који су то постали након што им је истекао редовни мандат на истом том радном месту као што је в.д. директор канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић. И поред тога што и руководиоци са решењима којима им се додељује стални и редовни мандат у трајању од четири или пет година, могу бити разрешени дужности уколико за то постоји јака политичка воља, они све док раде у складу са законом и немају пропусте у обављању својих дужности, имају бар неку гаранцију да ће се на тој позицији задржати до краја предвиђеног мандата, те их није лако сменити.

        То им омогућава барем донекле самостално пословање и доношење пословних одлука, као и простор за иновације и иницијативу. За разлику од њих, руководиоци који испред своје позиције имају в.д. су лица којима опстанак на тој позицији у врло блиској будућности зависи од расположења и политичких струја унутар владине гарнитуре и подложни су политичком утицају.

        Увидом у континуитет одржавања статуса вршиоца дужности многих државних службеника, наилази се и на превид у раду Владе, с обзиром на то да је долазило и до доношења ретроактивних решења. Пример за то јесу решења о продужењу мандата помоћника министра спољних послова Горана Алексића, Марине Јовићевић и Бранимира Филиповића, који су на дужност ступили марта 2015. године и на тој позицији били у оквиру законом предвиђеног дозвољеног мандата од девет месеци, до новембра исте године.

        Међутим, наведени помоћници наставили су да раде на тој позицији иако је наредно решење за продужетак њиховог мандата донето тек јуна 2016. године, а затим су уследила и решења на седницама одржаним јула којима се ретроактивно продужава њихов останак на тим позицијама, и то противно Закону. Сличан случај је и са в. д. директорком Републичког секретаријата за јавне политике, Јасном Атанасијевић, која је дужност преузела марта 2015. године, да би јој тај мандат био ретроактивно продужен на три узастопне седнице владе током априла и маја 2016. године.

        Свакако је потребно посветити пажњу не само узроцима оваквог стања и нечега што је постало већ уобичајена пракса, већ можда и оном важнијем - последицама које такав образац за собом повлачи.

        Поставља се питање - како се овакав вид постављања људи на најважније позиције институција битних за државно функционисање одражава на рад тих установа и рад система?

        Једна од негативних консеквенци јавља се још при објављивању конкурса за попуњавање упражњених радних места. Када се такви конкурси распишу, било да су интерног или јавног карактера, готово увек броје пристојан број кандидата од којих многи имају потребне квалификације. Међутим, један део тих конкурса се окончава предајом листе Влади која не производи никакав ефекат јер су на позицијама и даље вршиоци дужности, док други део конкурса, и то незанемарљив, или траје апсурдно дуго или се једноставно не спроводи до краја.

        Овакав начин рада демотивише кандидате да се пријаве на било какве конкурсе овог типа, поучени лошим искуством. То за собом повлачи смањење избора квалитетног кадра.

        Последично, неквалитетна, послушничка и нетранспарентна државна управа ствара неповерење у државне институције код грађана што незаобилазно урушава стабилност система.

        Институт за европске послове позива владу Србије да се хитно врати у законске оквире и омогући редован рад државне управе, да обезбеди фер и транспарентне конкурсе за позиције које обављају вршиоци дужности, а да се вршиоци дужности постављају када не постоји другачије решење с тим да постављена лица имају минималне квалификације које садржи конкурс за ту позицију.