ТАДИЋ: Србија би могла пронаћи нову политичку дестинацију, а то ме највише плаши

ЛИДЕР ДС ПРИЗНАО ДА ЈЕ СВИХ ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА БИО НА ИВИЦИ ПОНОРА И ДА НЕ ЗНА КАКО ЈЕ ПРВИ И ДРУГИ ПУТ ПОБЕДИО НИКОЛИЋА

• Посебно су опасне реченице премијера Дачића од којих неке доводе у питање европску будућност Србије. Србија би могла пронаћи нову политичку дестинацију, то је оно што ме највише плаши
• Радећи свих ових година на томе да постигнем политички консензус у Србији око европских интеграција, што је начелно добро не само за Србе него за читаву регију, ја сам увек имао и одређену сумњу јесам ли био успешан у томе да променим политику својих опонената. Сада има назнака да можда и нисам био успешан у томе
• На неки сам начин у необичној ситуацији. Ако они наставе европски пут Србије, онда ће и моја политика бити успешна. Ако не, онда ће наслеђе оног што сам чинио бити негативно. Тако да практички ја сада зависим и о њима. Моје дело зависи од мојих противника. Врло чудна је та природа политике
• Дачић ни у сну није могао замислити да даје такве изјаве у претходној коалицији, али сада је очигледно пронашао маневарски простор где мисли да може говорити што му падне на памет, без обзира на последице које имамо сви заједно
• Ја сам био све време на рубу понора. Искрено, не знам ни како сам победио на првим изборима. Још мање знам како сам победио на другим. А на трећим? Па једном морате изгубити. А опет, објективно сам имао победу у рукама и овај пут. Али, то је уствари немогуће. Немогуће је да трипут победите по Марфијевом закону на председничким изборима у Србији
• Већ након прошлих председничких избора био сам с обе ноге у међународној политици. Тако да... Ма, има хиљаду послова које могу радити у животу. Али, нећу изгубити од Драгана Ђиласа

        ПРЕДСЕДНИК Демократске странке Борис Тадић критиковао је најновија иступања и изјаве председника Србије Томислава Николића и премијера Ивице Дачића, оцењујући да могу бити штетне по европску будућност Србије.

       Тадић у интервјуу за хрватски „Вечерњи лист” посебно критикује неке од последњих изјава премијера Ивице Дачића:

       „Посебно су опасне реченице премијера Дачића, од којих неке доводе у питање европску будућност Србије. Србија би могла пронаћи нову политичку дестинацију, то је оно што ме највише плаши”, рекао је Тадић.

       Загребачки Вечерњак је интервју објавио под насловом „Ријечи премијера Дачића су опасне“.

       Факти из тог разговора преносе неке најважније делове:

       ... Ваш је наседник два пута је порицао да се у Сребреници догодио геноцид, рекао да је Вуковар српски град...

       Треба дати шансу свакоме, можда се ради о почетном несналажењу. Али те реченице јесу упозоравајуће. Посебно су опасне реченице премијера Дачића од којих неке доводе у питање европску будућност Србије. Србија би могла пронаћи нову политичку дестинацију, то је оно што ме највише плаши. Радећи свих ових година на томе да постигнем политички консензус у Србији око европских интеграција, што је начелно добро не само за Србе него за читаву регију, ја сам увек имао и одређену сумњу јесам ли био успешан у томе да променим политику својих опонената. Сада има назнака да можда и нисам био успешан у томе. На неки сам начин у необичној ситуацији. Ако они наставе европски пут Србије, онда ће и моја политика бити успешна. Ако не, онда ће наслеђе оног што сам чинио бити негативно. Тако да практички ја сада зависим и о њима. Моје дело зависи од мојих противника. Врло чудна је та природа политике.

       Србија је добила статус кандидата, Мартин Шулц је на церемонији рекао да је то захваљујући Вама, али у новом извештају о напретку Европске комисије Србија није добила датум почетка преговора. Када ће?

       Ако посматрамо Србију последњих 12 година, видећемо да смо имали убрзања и успорења на европском путу. Србија је другачија земља од суседа због тога што је имала два велика оптерећења. На почетку, као и Хрватска, то је била сарадња с Хашким трибуналом, али и проблем Косова који је интернационализован. Ниједна земља у регији није имала такав проблем. И ако томе додамо недефинисаност и распад државне заједнице Србије и Црне Горе, успорења су била природна. Хрватска је 2000. већ била испред Србије у процесу европских интеграција, али онда се та разлика нагло увећала због ова три посебна проблема с којима се Србија суочавала. Хрватска је имала захтев да испоручи Готовину, а Србија Милошевића, Караџића, Младића и Хаџића. То је чињенично стање.

       Е сада, ми смо последњих годину и по дана убрзали процес европских интеграција, ушли у технички дијалог с Приштином, што је било корисно за грађане, и истовремено осигурали да добијемо статус кандидата. Једна врста релаксираности, неисказане одговорности недобијањем брзог датума за преговоре, нешто је што ме врло забрињава. Не говорим то само због Србије и њезиних грађана него говорим о читавој регији јер ми смо социјални систем спојених посуда. Кад ће се то догодити? Ако се којим случајем наставе негативни политички процеси – можда никада.

       Након што је изостао тај датум преговора, Србија заоштрава политику. Премијер Дачић окривљује, како је изјавио, губитнике из 2. светског рата. Председник Николић каже да улазак у ЕУ више неће бити циљ Србије ако увет буде признавање Косова.

       Погрешне политике су последица лоше методологије у политичком мишљењу. Нисам ни ја као председник Србије био спреман признати независност Косова. Није, у крајњем смислу, ни корисно о томе говорити на тај начин. Али, треба учинити све да Србија дубином и квалитетом реформи покаже чак и оним земљама, које би инсистирале да у новим околностима призна независност Косова, да је потребна Европској унији као фактор стабилности и развоја регије много више од некаквог формалног акта признања једне нове државе која пак сама по себи нема основне претпоставке стабилности. Тако да су те изјаве које спомињете некорисне за Србију. С друге стране, оне иду у прилог управо онима који су против проширења јер бивају третиране као изванредно објашњење зашто Србији не треба дати датум за преговоре.

       Слажем се, оне звуче ирационално. Теза да вам у Европу не дају они које сте поразили у 2. светском рату звучи ирационално кад долази од једног премијера.

       Говорим прво о изјавама да се Србија, ако неко тражи да призна независност Косова, треба одрећи европских интеграција. Мој став је да би таквом политиком изгубили и реалну шансу да унапредимо квалитет друштва у којем живимо, а још више и могућност да сачувамо интегритет земље јер без позитивног става ЕУ није могуће осигурати позитиван став Савета сигурности који има коначну реч. А што се тиче Дачићеве изјаве, она не само да није корисна, она је опасна чак за српски народ.

       Због чега тако мислите?

       Ако ви практички један народ дефинишете нацистичком политиком у 2. светском рату, онда кажете да су сви грађани тог народа, и сам тај народ, нацисти. Прво, знамо да не може народ бити злочинац, већ увек појединци. Па макар их било много, али то су појединци. А друго, тиме уствари пребацујете терет оптужби и на српски народ, за злочине који су се догодили у Сребреници, Вуковару и другде. Па не само на српски, него и на хрватски и на бошњачки због злочина које су починили припадници тог народа. Тако да су то изјаве које нас воде на странпутицу, које имају деструктивно деловање. То је опасан начин размишљања. Ивица Дачић ни у сну није могао замислити да даје такве изјаве у претходној коалицији, али сада је очигледно пронашао маневарски простор где мисли да може говорити што му падне на памет, без обзира на последице које имамо сви заједно.

       Како је након осам година не бити на власти?

       Сад сам разговарао с мојим пријатељем Александром Квашњевским, бившим председником Пољске, који ми је рекао да је Бил Клинтон дао најбољу формулацију. Рекао је: ослобађајуће и осујећујуће. Зашто ослобађајуће? Јер немате више терет одговорности за сваку људску муку на својим леђима. А зашто је фрустрирајуће? Због тога што видите како ваши наследници срљају у грешке. Јер знате тај посао, а они још немају искуства с тим послом. Једноставно, нису возили тај шатл. Иза мене је јако тешко раздобље. Ја сам био све време на рубу понора. Искрено, не знам ни како сам победио на првим изборима. Још мање знам како сам победио на другим. А на трећим? Па једном морате изгубити. Када ствари посматрамо с дистанце, разумећемо да је тако. А опет, објективно сам имао победу у рукама и овај пут. Али, то је уствари немогуће. Немогуће је да трипут победите по Марфијевом закону на председничким изборима у Србији.

       Ако изгубите од Драгана Ђиласа, где се видите?

       Већ након прошлих председничких избора био сам с обе ноге у међународној политици. Тако да... Ма, има хиљаду послова које могу радити у животу. Али, нећу изгубити.