Шта ће Дачићу лажна тврдња да би Ђинђић био за ово што он и Николић раде са КиМ?

ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА ПРЕМИЈЕР НЕ РАЗУМЕ ДА СЕ УХВАТИО ЗА БУМЕРАНГ?

         ПРЕМИЈЕР Ивица Дачић - само за неупућене неочекивано - написао је у ауторском тексту за НИН: „Ђинђић је био поштовања вредан политички противник. Али, баш као и ми, део Србије. Србије која се мења, креће и понешто учи. И данас, убеђен сам, он не би имао ништа против што баш ми, његови политички противници, радимо ово што радимо”.

         Политички акценат је, наравно, био на овоме: „Убеђен сам, он не би имао ништа против што баш ми, његови политички противници, радимо ово што радимо”.

         Ђинђић је за КиМ имао тростепени план: федерализација под суверенитетом Србије, „кипарски модел“ (опет са останком у Србији) и тек на крају - ако ни прво ни друго не би било могуће - ПОДЕЛА територије. А Дачић, Томислав Николић и Александар Вучић не усуђују се ни да изговоре ништа од тога. Осим овога, Ђинђић је поводом КиМ писао лидерима САД, Француске, Русије и Велике Британије, а Дачић је пресрећан кад му се са пола уста и лажно осмехну Кетрин Ештон и Филип Рикер.

         Шта ће Дачићу лажна тврдња да би Ђинђић био за ово што он и Николић раде са КиМ?

         Да ли је у питању дављенички покушај хватања и за Ђинђићеву сламку или (и) нешто друго?

Срђа ТРИФКОВИЋ, историчар, публициста и политичар Имамо посла са човеком који губи компас, кога је ухватила паника

         НИЈЕ из премијерове изјаве јасно на ког Зорана Ђинђића мисли - да ли на Ђинђића пре 5. октобра 2000. године, на Ђинђића у првом периоду постмилошевићевске власти или можда на оног Зорана Ђинђића који нам је остао у сећању по изузетно значајном интервјуу „Новостима“, из периода од децембра 2002. до смрти непуна три месеца касније.

         Једно је сигурно - тај последњи Ђинђић који је са грубим отрежњењем сагледавао беспућа српске националне политике и стратегије засноване на вери у добронамерност тзв. међунароне заједнице - имао би само дубоки презир и гађење према Дачићевој изјави.

         Позивање на ауторитет покојника ради оправдавања својих тренутних потеза је техника комунистичких лидера реалног социјализма - позивали су се сви на Маркса и Лењина и тврдили да су они једини аутентични интерпретатори њиховог учења и да би, да су живи, њих двојица одобравали управо њихове потезе. То су упражњавали и Брежњев, и Броз, Мао Це Тунг.

         У случају Дачића важи максима да свака власт корумпира, а апсолутна власт корумпира апсолутно. Он није досегао апсолутну власт, али се грчевито бори за остатке остатака власти и нема љигавости коју неће себи допустити. Исто као што је рекао да захваљујући његовој маленкости Србија ужива такав кредибилитет у Вашингтону, да ФБИ перфектно сарађује са српским службама.

         Другим речима: имамо посла са човеком који губи компас, кога је ухватила паника и који је решен да додатни поен изнуди код оних који се природно виде у ЛДП Чеде Јовановића и ДС какву је обликовао Тадић последње 4 године! Ова изјава указуе на спремност да се жртвују национални интереси ради опстанка све ужег круга људи који чине наслеђену власт.

         Дачић је већ сада, како кажу Американци за осуђенике на смрт: „покојник који хода“. То што је спреман на сваки реторички заокрет да би одложио егзекуцију, не значи да ће је и избећи.

         Његови компромитујући контакти су одвећ документовани и познати његовим спољним менторима у које се сада узда да ће му продужити трајање.

Владан ГЛИШИЋ, члан Старешинства Двери Ради десет пута горе него Ђинђић у најгорој фази

         ДАЧИЋ је као у магли и хвата се за шта год стигне.

         Дегутантно је да се човек који је гласове стекао машући сликом Слободана Милошевића, на крају хвата за гробно место Зорана Ђинђића - без обзира што је Ђинђић испоручио Милошевића Хагу.

         Чак и такав Ђинђић је имао храбрости да ризикује живот и да највероватније и страда зато што је заиграо храбро по питању Косова и Метохије, а Дачић - који је изашао из шињела Милошевића - ради десет пута горе него што је радио Ђинђић у својој најгорој фази.  

Зоран ЖИВКОВИЋ, бивши премијер Да је Зоран жив - Дачић не би био ни посланик!

         ДА ЈЕ Зоран Ђинђић жив, проблем Косова би био решен још пре неколико година, а Дачић не би био ни посланик, а камоли председник Владе.

         Дачићево позивање на Ђинћића с једне стране је лицемерје, а са друге - вероватно проблем нечисте савести. Зато се сада и многи други позивају на Ђинђића.

         Многи оправдано осећају кривицу за оно што му се десило.

         Да ли је Дачић постигао ефекат који је хтео? Наравно да не!

Санда РАШКОВИЋ ИВИЋ, посланик и функционер ДСС Нека се не крије иза мртвог Ђинђића, нека поштује Устав и заклетву!

         ВИДЕЛА сам цео текст премијера Дачића и морам да кажем да није нимало коректно скривати се иза мртвог човека који не може да вас ни на који начин опомене.

         Чему ово Дачићево скривање иза Ђинђића?

         Дачић и Ђинђић су били две потпуно различите политичке опције.

         Премијер и цела Влада треба да воде рачуна о Уставу и заклетви коју су положили пред Скупштином и народом. Пошто се људи држе за реч, а волови за рогове, народ ће их држати за реч - и зато Устав морају да поштују.

         Ту им позивање неће пуно помоћи позивање на оне који нису више живи.

Бранислав ЛЕЧИЋ, глумац и политичар Можда је схватио са десет година закашњења

         ИСКРЕНО, шта уопште рећи после оваквих процена?

         Не знам ни шта би сам, да је жив, поводом тих Дачићевих речи.

         Пре десет година господин премијер није овако говорио. Његова садашња прича нема везе са његовим аргумeнтованим речима које је говорио у прошлости.

         Већина људи који су сада на власти - осуђивала је сваки Зоранов покрет, а поготово његове реакције и ставове.

         Зашто је премијер ово баш сада написао? Па, можда је после десет година схватио шта је Зоран причао онда.   

         Диана Милошевић