Шта би од Николићевог обећања да ће победу искористити да расветли изборну крађу?
Ђурђевдански избори у огледалу француског бестселера Тридесет и шест начина да се украду избори (крај)
* ЕВРОПСКА ОПОМЕНА бр. 1 (ЕО 1): По завршетку гласања, гласачка кутија не сме да се отвара пре него што чланови комисије изброје потписе
* ЕО 2: Прво се броје потписи, па се онда отварају кутије. Кад је све урађено, записник или његов број мора да се стави у кутију и она мора сигурносно да се затвори (кесе, или џакови морају да се запечате)
* ЕО 3: Мора се тачно знати који чланови комисије имају кључ од бирачке кутије, односно који могу да отворе џакове. Таква кутија, џак, или кеса, морају да буду у средишту простора и свима видљиви
* ЕО 4: Отварање бирачких кутија треба да се снима
* ЕО 5: И онај изборни посматрач који излази на пушачку паузу, треба да стоји напољу и док је на паузи броји гласаче који улазе на гласање
* ЕО 6: Треба проверавати да ли гласачки листови на столу иду у пакетима (обично по 100) и да ли се тај број поклапа са бројачем. Ако их је на столу сто, а бројач показује 280, тамо где је било три листе, ово значи да недостаје 20 листића у односу на број бирача
* ЕО 7: У тренутку док гласач убацује листић, требало би добро проверити колико листића убацује у кутију
Пише: проф. др Мила Алечковић Николић
ПРЕВЕНЦИЈА овакве праксе у Европи састоји се у следећем: основна ствар у таквом случају јесте да на сваком бирачком месту седе контролори свих различитих заинтересованих страна, као и интернационални посматрачи. Али, то није довољно.
Потребно је одмах проверити да ли записник унапред садржи неке потписе. Потписи првог и другог круга избора обавезно морају да буду у различитим бојама. Потребно је одмах уверити се у то да на столу у првом или у другом кругу стоји само једна оловка, само једне боје, одређене за тај круг избора. Такође, и сама правила заокруживања или подвлачења на изборном листићу морају да буду потпуно јасна.
На пример, у гласању на референдуму за осамостаљење Квебека од федералних англосаксонских власти, поништавани су и они листићи, где је оловка мало прелазила кругове у које је требало ставити путачу, што се такође може сматрати својеврсним обликом крађе гласова.
Такође, записник мора да стоји затворен све до тренутка појављивања бирача и он мора пред њим да се отвара и затвара. Ово, наравно, у Србији нико не поштује.
Европа опомиње: контролори треба да мотре да неко не убаци листић више
По завршетку гласања, гласачка кутија не сме да се отвара пре него што чланови комисије изброје потписе. Прво се броје потписи, па се онда отварају кутије. Кад је све урађено , записник или његов број мора да се стави у кутију и она мора сигурносно да се затвори (кесе, или џакови морају да се запечате). Мора се тачно знати који чланови комисије имају кључ од бирачке кутије, односно који могу да отворе џакове. Таква кутија, џак, или кеса, морају да буду у средишту простора и свима видљиви.
Такође, у Европи се инсистира на томе да отварање бирачких кутија снима телевизија.
Тамо где гласачка кутија нема свој бројач или се посматрачи нису уверили да је у почетку гласања бројач био на 0000 (бројач мора да показује четири нуле на почетку гласања), крађа је лако могућа.
Тако је, рецимо, у Америци 2000. и 2004. године била веома сумњива контрола остварена од стране гласачких машина. Контролори који напуштају место и иду на паузу морају ментално да упамте број који је био на бројачу, а да затим тачно знају колико су минута били отсутни.
Гласачу у просеку треба један минут да гласа, дакле, ако контролор пишки пет минута, а број на бројачу се померио за много више од пет гласова, извесно је да је било крађе. Зато и онај посматрач који излази на пушачку паузу, треба да стоји напољу и док је на паузи броји гласаче који улазе на гласање.
Треба такође проверавати да ли гласачки листови на столу иду у пакетима (обично по 100) и да ли се тај број поклапа са бројачем. Ако их је на столу сто, а бројач показује 280, тамо где је било три листе, ово значи да недостаје 20 листића у односу на број бирача.
У тренутку док гласач убацује листић, требало би добро проверити колико листића убацује у кутију.
Када се гласачки листићи стављају у коверте од по сто и када су сви стављени у такве коверте онда постоји опасност од организоване крађе од стране КП и замене коверте са сто листића сасвим новом, унапред припремљеном, ковертом. Ово је утолико лакша крађа уколико уопште не утиче на усаглашеност са записником. То је тзв. проста "замена количине".
КРАДЕ УВЕК САМО ПАЛИ ЧОВЕК
Прво тврдио да је изборне крађе у Суботици било "оволико", па се после виђења са Тадићем потпуно умирио
Из свег описаног и упамћеног лошег искуства искрених Европљана, видимо да је погрешно мислити како политичке крађе у Европи и свету не постоје, те да су оне одлика само малих и заосталих средина. Тачно је, међутим, то да се крађе у Европи дешавају у неким срединама више него у неким другим (у Француској, рецимо, највише на Корзици, у прекоокеанским француским територијама и у предграђима Париза), слично као код нас на Косову и Метохији, односно (из неког разлога) у угроженим зонама.
Краде се, међутим, у принципу, свуда, јер је крађа туђих политичких гласова (и опредељења) пре свега психолошки чин, а тек потом техничка "изведба". Техника контроле је до данас савршено напредовала, али људске емоције и људска психологија нимало нису напредовале. Човек је остао потенцијално похлепно биће, које је напуштањем деонтологије и прихватањем англосаксонске утилитаристичке етике, у ствари одбацио сваку етику.
Било да је реч о Сократовом етичком учењу, о Киничком принципу природног живота, о Платоновој етици хармоније, о Стоичком принципу живота с природом, о Аристотеловој етици људскости и мере, о Аристиповом хедонизму, о Епикуровом принципу атараксије, о Спинозином етичком рационализму, о енглеском утилитаризму, о Кантовој етици категоричког императива, о Шопенхауеровом етичком песимизму, о Спенсеровом еволуционизму, о Ничеовом иморализму, о Диркемовом социологизму, или о Кијеркегаровом, Хајдегеровом и Сартровом егзистенцијализму..., све што је значајно у људској мисли и у стваралаштву дато је у питањима и одговорима о моралу и моралности, о идејама слободе и правде и о природи великих људских дела. Овај порив за моралним и етичким обликовао је људски ум и створио све што је било вредно у теорији људског духа. Без њега је апсолутно немогуће судити о било чему што је важно за наше човечанство, па ни о демократији политичких избора.
Никада деонтолошки и утилитарни приступ етици неће моћи да се приближе један другом, иако ће бити доста примера у моралној пракси који ће покушати да траже средину између ова два «морална погледа» на свет.
На страни деонтолошког става свакако је чињеница коју с правом истичу критичари утилитаризма, а то је да је утилитаризам заправо етика последица, док прави осећај за правду, подразумева намеру да се чини, односно, да се не чини добро или зло. Сваки етичар и сваки психолог знају да интенционално, намерно и свесно учињено и ненамерно и несвесно учињено зло немају исти морални статус, чак и ако су последице ова два чина исте или сличне.
Када кажемо да циљ оправдава средство (што су на неки начин допуштали већ атински посланик Еуфем, а затим Игњације де Лојола, Николо Макијавели, Џереми Бентам и др...), ми тиме још увек нисмо дефинисали да ли под тим тврдимо да су нам апсолутно сва средства у том погледу изједначена (ово би била позиција тврдог утилитаризма), или ми ипак настојимо да према неким моралним критеријумима изаберемо средтво, односно неко средство које је «моралније» од неког другог, чак и онда када тврдимо да је средство увек оправдано високим циљем. У случају да тражимо најморалније средство за високо морални циљ, ми тада ипак уносимо некакву нијансу у наш утилитаристички став. Али, наравно, ми тиме не можемо да одговоримо на питање шта бисмо морали да учинимо у ситуацији у којој имамо само једно једино (и то лоше и неморално) средство за постизање нашега циља?
Рецимо , имамо само следеће средство: порећи или игнорисати (оно што је речено и објављено) да се крађа догодила у првом кругу српских избора 2012. (ако се та крађа заиста догодила), да би се, из неког интереса, несметано пошло у други круг.
Ако сада све ове појмове применимо на изборну парламентарну и председничку трку у Србији 2012. године, видећемо да је деонтолошки став у питању српских избора усвојио само Покрет Двери који се први побунио против изборне крађе и који је једини на томе истрајао.
Они који сматрају да крађе гласова није ни било, потпуно су кохерентни, јер за њих проблема ни нема.
Међутим, после побуне Покрета Двери, на побуну због крађе избора дигле су се и странке: СНС, ДСС, делови НС, па чак и један део мађарске мањине. Сви су они демонстрирали, односно били у протестима доказујући изборну крађу, давали изјаве о томе, тражили поново пребројавање гласова и јасан увид у гласање барем на спорним местима, тврдећи да неће бити другог круга избора ако је први покраден (што је потпуно логично), као некада ДОС (2000.), и као сада Томислав Николић (2012). Затим је речено да ће бити другог круга, али управо зато да би се крађа открила и обелоданила.
Али, шта се онда догодило са људским памћењем?
Још има времена да се уклони ова амнезија. Још има времена да контролори преваранти (КП) признају проблем и да се лажни избори (ако је заиста било изборне крађе и тамо где је било изборне крађе), као у Европи, идентификују и понове.
Бићемо психоптерапеути и бићемо, веома брзо, вештаци и сведоци овог потиснутог материјала, односно његовог неминовног враћања у свест.
