Пропада ли Србија заиста или то измишљају критичари најмоћнијег човека у Србији?

ПОЛЕМИКА МИШЕ ЋУРКОВИЋА И ЗОРАНА АВРАМОВИЋА О ВЛАДАЈУЋОЈ ПОЛИТИЦИ И ЈАВНОЈ КРИТИЦИ

Зоран Аврамовић

• АВРАМОВИЋ: Ако треба да изразимо профил „критичке мисли” о држави и друштву - онда је то мисао о пропасти Србије. Сликар друштва би користио само мрачне боје на свом платну. Две су тачке те пропасти: друштвено-економска и политичка
• АВРАМОВИЋ: Тврди се да Србија пропада незадрживо привредно, али да њену пропаст убрзава и појава „апсолутне власти, култа личности и диктатуре” 2013. године.   
• АВРАМОВИЋ: Ови критичари, који долазе са разних страна, кажу да се нису догодиле никакве промене. Дакле, нема ни борбе против криминала и корупције, ни Косова и Метохије, ни покушаја стварања здраве привреде и јефтине државе, ни провере кадрова на јавним функцијама, ни конструктивног односа према иностранству. Ништа, кажу промотори пропасти Србије
• ЂУРКОВИЋ: Како Аврамовић тумачи чињеницу да нико не сме да објави вест да се најмоћнији човек у Србији поново оженио, а да у исто време таблоиди „блиски власти” детаљно и свакодневно извештавају о брачним проблемима лидера највеће опозиционе странке?  Где то има осим у режимима који показују ауторитарне тенденције?
• ЂУРКОВИЋ: Аврамовић убраја у успехе борбу против криминала и корупције. Уверавам колегу Аврамовића да то не постоји, то јест да се читав виртуелни феномен који он тако назива користи како би се обичан пук залуђивао, подстицала популистичка мржња сиротиње против богатих људи, a исти, то јест тајкуни, рекетирали, како би се, коначно, тржиште које су контролисали богати Срби полако препуштало тајкунима из других земаља
• ЂУРКОВИЋ: За мене је прилично шокантно да Аврамовић као успех наводи Косово! Или конструктиван однос са иностранством! Па зар заиста мој пријатељ Аврамовић сматра да је интегрисање четири општине са севера у уставноправни систем независног Косова и одустајање од поделе Косова успех? Зар заиста сматра да је успех што предајом севера Косова правимо конструктивне односе са Немцима, Американцима и тако даље? Хоћемо ли одмах да им понудимо и Војводину па да направимо још боље и конструктивније односе са њима?            

          ЗОРАН АВРАМОВИЋ: Наличје

          критичког мишљења

          КАКО разграничити апсурдну, бесмислену критику од разумне критичке речи?

          У каквој смо држави и друштву живели 2013. године? На то питање одговарају сви – од продавца кромпира и јабука на пијаци до јавних интелектуалаца и политичких актера у власти и опозицији. Ништа необично. То је слика демократског јавног говора, ако под овим подразумевамо говор свих грађана.

          Међутим, право питање је како се говори и мисли о јавним стварима српског друштва. Заправо, какав је квалитет критичког мишљења?

          Преко овог питања се олако прелази ваљда и због тога што синтагма критичка мисао има сама по себи алиби непогрешивости. Она обезбеђује неку врсту априорне исправности сопственој тврдњи.

          Да се не залећемо. Постоји критичко мишљење, али и „критичко”. Под овим другим, кријумчари се једна мисао која је по форми критичка, али по садржини ирационална. Њу храни сплет политичких емоција, жеља, интереса.

          Ако треба да изразимо профил ове „критичке мисли” о држави и друштву - онда је то мисао о пропасти Србије. Сликар друштва би користио само мрачне боје на свом платну. Две су тачке те пропасти: друштвено-економска и политичка.

          Србија пропада незадрживо привредно, али њену пропаст убрзава и појава „апсолутне власти, култа личности и диктатуре” 2013. године. Ови критичари, који долазе са разних страна, кажу да се нису догодиле никакве промене. Дакле, нема ни борбе против криминала и корупције, ни Косова и Метохије, ни покушаја стварања здраве привреде и јефтине државе, ни провере кадрова на јавним функцијама, ни конструктивног односа према иностранству. Ништа, кажу промотори пропасти Србије.

          Како да се поставимо према овим критичарима српског друштва и државе? Упустити се у расправу са њима ризик је за рационалну мисао о друштву, ону мисао која има јасне појмове и ослонац на проверљиве социјалне чињенице. Давно је Аристотел посаветовао да не треба са сваким расправљати. Данас, у демократији свако има право да говори шта пожели и то право треба заштитити. То право, међутим, рачуна и на разграничавање апсурдне, бесмислене критике од разумне критичке речи.

          Ко у ове наше дане озбиљно узме у разматрање критичко мишљење о диктатури, апсолутној власти у Србији, надрљао је сазнајно и морално. Он понижава историју политичке мисли и социолошке књиге о друштвеном и државном поретку.

          А и са очима није нешто у реду ако се не види стварност политичког и друштвеног живота у којој свако може да каже шта хоће без кривичноправних последица.

          Зашто је важно за свако одговорно друштво да одвоји лице и наличје критичког мишљења?

          Због тога што је кључна карактеристика мишљења решавање проблема. Критичка мисао за разлику од некритичке настоји да превазиђе ограничености које се налазе у друштвеном поретку и друштвеној стварности. Дакле, то је мишљење које превазилази оно што постоји, што је дато у друштву и држави, а не може се превазилазити ако нема вредносног становишта.

          С друге стране, свако мишљење има друштвени карактер, о чему је темељно писао Карл Манхајм. Друштвени карактер мишљења омогућава одговор на питање: како је могуће да појединци о истим друштвеним и политичким чињеницама мисле на драстично опречан начин? Могуће је зато што егзистенција снажно утиче на начин мишљења. А под егзистенцијом подразумевамо низ наследних, биографских, социјалних, ситуационих, образовних, васпитних, економских и других чинилаца.

          Мисао о пропасти Србије припада „критичком” мишљењу. Али она превазилази дато на начин самодеструкције, док је њено вредносно становиште у жељама, страстима и интересима обавијено густим маглама. На тај начин, ова „критичка” мисао се ушуњала у јавни простор и самоименовала као јавна критика.

          Рационална критичка мисао подразумева свест о друштву, држави, колективним и индивидуалним потребама, одговорностима, идентитету, визијама развоја, као и свест о проблемима које треба решавати.

          Када је већ тако, онда се разбистравању критичког мишљења мора посветити велика пажња. Радо се присећам једне реченице Емила Диркема: „Да тај господар (јавно мишљење – З. А.) не би постао неразуман деспот, нужно га је просветити, а како ако не науком.”

Миша Ђурковић

          Aутор је социолог и научни саветник

          МИША ЂУРКОВИЋ: О мрачним

          бојама и диктатури

          (Поводом текста „Наличје критичког мишљења”)

          У СУБОТУ 4. јануара у „Политици” је објављен текст Зорана Аврамовића „Наличје критичког мишљења”. У њему је колега Аврамовић, који се потписује као социолог и научни саветник, напао оне који критикују власт, а при томе „користе само мрачне боје” и чак „говоре о пропасти Србије”.

          Поштеније би ипак било да се колега Аврамовић лепо потписао као члан главног одбора СНС, или бар као високи функционер владајуће странке, јер бисмо тиме видели његов егзистенцијални интерес у писању оваквог текста. Јер, овај текст је, рекао бих, далеко испод оног што је он писао раније, док је био опозиционар. Аврамовић је данас у ситуацији да брани једну по мени неодбрањиву политику и стога он то чини веома лоше и неубедљиво.

          Покушаћу да у овом тексту аргументовао и сажето покажем зашто Србија заиста пропада и зашто је долазак ове власти додатно убрзао и погоршао ионако лоше процесе. Но пре тога морам да укажем на доста неочекиван покушај уваженог колеге да све оне који његовог партијског шефа оптужују за диктаторске намере и тенденције дисквалификује као необразоване и као неког „ко понижава историју политичке мисли” и сл.

          Добро, кад је у скорашњој историји ове државе било забрањено свим медијима да пишу о разводу и свадби најмоћнијег човека у Србији?

          Како Аврамовић тумачи чињеницу да нико не сме да објави вест да се овај човек поново оженио, а да у исто време таблоиди „блиски власти” детаљно и свакодневно извештавају о брачним проблемима лидера највеће опозиционе странке?

          Где то има осим у режимима који показују ауторитарне тенденције?

          Где има да један човек о свему даје свој суд, да о свему одлучује, да јавно упозорава правосуђе како ће он лично бити погођен ако Мишковић буде пуштен на слободу?

          Е сад да видимо шта Аврамовић убраја у успехе. Креће с борбом против криминала и корупције. Уверавам колегу Аврамовића да то не постоји, то јест да се читав виртуелни феномен који он тако назива користи како би се обичан пук залуђивао, подстицала популистичка мржња сиротиње против богатих људи, a исти, то јест тајкуни, рекетирали, како би се, коначно, тржиште које су контролисали богати Срби полако препуштало тајкунима из других земаља.

          Хајде да видимо са колико ће се и каквих правоснажних пресуда окончати читаво ово зидање рејтинга и колико ће на крају држава Србија морати одштете да плати онима који се данас хапсе под крајње сумњивим оптужницама.

          За мене је прилично шокантно да Аврамовић као успех наводи Косово!? Или конструктиван однос са иностранством!?

          Па зар заиста мој пријатељ Аврамовић сматра да је интегрисање четири општине са севера у уставноправни систем независног Косова и одустајање од поделе Косова успех? Зар заиста сматра да је успех што предајом севера Косова правимо конструктивне односе са Немцима, Американцима и тако даље? Хоћемо ли одмах да им понудимо и Војводину па да направимо још боље и конструктивније односе са њима?

          Узгред, зашто ја или неко са сличним ставовима не може да добије на било ком озбиљном електронском медију могућност да са људима из власти полемише о Бриселском споразуму као o „успеху”? Или о било чему у погледу чега се овде не слажемо?

          Следи прича о „здравој привреди и јефтиној држави”. Ово стоји једино ако не живимо у истој земљи.

          Динар је данас више прецењен него у време Шошкића. Држава се за ових годину и по дана задужила преко четири милијарде евра, а толико се планира и за следећу годину. Ниједан економски проблем није ни дотакнут, а камоли да се отпочело с његовим решавањем. Нигде живог новца нема, дубиозе предузећа су све веће, а власт једино нуди бајке о арапским парама од којих неће бити ничега.

          Једина конкретна ствар је почетак градње „Јужног тока”, што је наслеђено, а против чега се министарка енергетике бори на све могуће начине.

          Део објашњења налази се такође у ономе што Аврамовић наводи као успех: кадрови на јавним функцијама. Одговорно тврдим да никад лошији и некомпетентнији људи нису водили ову државу. При томе, занимљиво је да Вучић за најважније функције све више узима „проверене” кадрове ДОС-а попут Весића, Човића, Малог итд.

          То само потврђује тезу да СНС у потпуности представља континуитет са претходним погубним политикама.

          Узгред, не знам зашто колега Аврамовић игнорише све веће јавно приближавање његовог шефа другосрбијанским интелектуалцима и партијама?

          Чеда Јовановић је у праву када тврди да је ово данас реализација његове идеологије и политике па се стога и он, и Драшковић, и Чанак и Беба Поповић природно приближавају Вучићу. Да ли и Зоран Аврамовић почиње да прихвата ту идеологију против које је ратовао петнаестак година?

          Нека нам растумачи шта је данас њихова идеологија ако их Петар Луковић интензивно хвали и брани, блатећи при томе сваког њиховог критичара.

          Због ограничене дужине текста овде морам да престанем. Захваљујем свом пријатељу и колеги Аврамовићу што ме је подстакао да овако отворимо полемику о разним питањима у вези са природом актуелне власти и система. Надам се да ће се и други у њу укључити јер озбиљност тренутка то заиста захтева.

          Аутор је виши научни сарадник Института за европске студије

          (Политика)