КОШТУНИЦА: СНС ће наставити са овом антидржавном и противуставном политиком

ЛИДЕР ДСС У АУТОРСКОМ ТЕКСТУ У „НЕДЕЉНИКУ“:

ВЕЋИНА ГРАЂАНА ВЕРУЈЕ ДА СРБИЈИ ИМА ЖИВОТА ЈЕДИНО ИЗВАН ЕУ

  • Брисел је хладнокрвно припремао свој жестоки и дугорочни удар на Србију, са циљем да отме територију без које је назамисливо постојање Србије онаквом каквом је кроз историју знамо
  • Западне силе су већ биле дубоко ушле у српске странке, српске медије и међу српске пословне људе уочи проглашавања независности Косова
  • Јасно је данас да је Српска напредна странка дефинитивно пропустила прилику да испуни вољу народа и да напусти поданичку политику према Западу, коју је водила претходна владајућа коалиција
  • СНС жели да буде барјактар и предводник западне политике у Србије и отуда њихов пристанак на бриселске споразуме, које је ДС као изворно западна опција у Србији спроводила ипак са више оклевања
  • Извесно је да ће СНС наставити са оваквом антидржавном и противуставном политиком што води ка нечему што би могао да буде потпуни државни и економски слом Србије
  • Србија мора да се спрема за нови почетак који ће бити више него тежак када дефинитивно као земља удари главом у зид и види да решење није пут у Европску унију. Иначе, заблуду да је Европска унија наш прави и неприкосновени циљ могли би скупо да платимо, као што смо скупо и прескупо платили југословенску и комунистичку заблуду

         ИДЕЈА о политичкој неутралности Србије је природна, разложна, умерена и надасве у складу са величином и снагом Србије, као и са њеном историјом и традицијом. С друге стране, идеја о чланству Србије у Европској унији и НАТО је радикална, екстремна и супротна српским државним, националним и економским интересима, као и државотворној традицији Србије.

         Своје право лице Европска унија је показала Србији 2008. године. Прави циљ и интерес Европске уније када је у питању Србија обелодањен је 2008. године са противправним проглашењем независности Косова, које је Европска унија припремала, а затим и подржала.

         НАТО је свој прави и једини циљ и интерес још раније и безобзирније демонстрирао приликом агресије на Србију 1999. године. Тако да је више него белодано да Европска унија и НАТО желе да распарчају и обезличе Србију, при чему је Косово је у овом тренутку њихова главна мета.

         Зато се и поставља питање како је било могуће да се у основи једна екстремна и деструктивна идеја западних сила о разбијању Србије, умотана у причу о тобожњим благодетима европских интеграција, постане доминантна политичка опција у Србији. Дакле, како је било могуће да се једна таква идеја у Србији приказује као напредна, модерна и сагласна дугорочним интересима земље.

         Односно, како је могуће да умерену и разумну идеја о политичкој неутралности Србије у Скупштини Србије заступа двадесет и један посланик Демократске странке Србије док су, уз неколико часних изузетака, сви остали посланици искрено или из опортунистичких разлога постали отворени поборници еврофанатизма.

         Објективна анализа због чега је дошло до фетишизације Европске уније у Србији мора пре свега да разоткрије праву стратегију Европске уније према Србији. При томе, наравно, не смемо да заборавимо да је Европска унија велика политичка и економска сила, која је почетком 2000. године представљала примамљиву и привлачну снагу за све европске државе, па и за Србију. Нажалост, иза те привлачности крио се тајни план Европске уније да отме Косово од Србије. Европска унија је у дословном смислу злоупотребила поверење Србије.

         Велика већина грађана била је у Србији за Европску унију, јер је ЕУ прикривала своју намеру да од наше јужне покрајине прави лажну државу. Питање је каква би била судбина идеје о Европској унији у Србији, да је Европска унија одмах после 2000. године уместо слаткоречиве, у основи обманама обојене реторике одмах саопштила шта је заправо њен прави циљ.

         Европска унија годинама се приказивала у свом лажном светлу као једна добронамерна организација која Србији нуди само оно што је у њеном најбољем интересу. Та прикривена дугогодишња политика Европске уније оставила је дубок траг у Србији.

         Намножавале су се паразитске организације које су добијале средства од ЕУ да неуморно понављају бајку о тобожњем европском рају. Не треба ни потценити природну жељу народа да Србија коначно постане нормална држава, после толиких ратова и сукоба које смо имали са западним светом. Знајући све то, Брисел је хладнокрвно припремао свој жестоки и дугорочни удар на Србију, са циљем да отме територију без које је назамисливо постојање Србије онаквом каквом је кроз историју знамо.

         Када је Европска унија проценила да је дошао прави тренутак, а то је било почетком 2008. године, показала је своје право лице и „кординисаном акцијом“ са САД постала је покровитељ противзаконитог и једностраног признања лажне државе Косово. Као надокнаду за отимање Косова Евопска унија је спремила добро познату шаргарепу за Србију у виду потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, а нешто касније и кроз укидање виза.

         Све то је пратила жестока кампања како Демократска странка Србије противљењем европским интеграцијама заправо хоће самоизолацију Србије, и како је политика ДСС екстремна, опасна и ратнохушкача. Потом је уследио други талас кампање против ДСС са циљем да се странка криминализује. Омиљене теме ове безобзирне и сурове кампање биле су да је ДСС као екстремистичка странка склона да се насилничким путем домогне власти, да је терористичка организација која пали амбасаде у Београду и да је мафијашка организација специјализована за пљачке баш на Косову и у Колубари, која је поврх свега симбол победе 5. октобра.

         Поред овог општег напада на ДСС покретане су акције да се смени председник странке и људи који су понели најтежи терет у борби против намере Европске уније да отме Косово, о чему више него документовано сведоче Викиликсове депеше. Све је то требало да омогући да ДСС као реформисана, проевропска странка закорачи у светлу европску будућност. „Све главне странке су сада на истом путу“, славодобитно је говорио један западни амбасадор у Београду, несумњиво у складу са новим постмодерним схватањем политичког плурализма. Овај план није успео пре свега зато што је ДСС странка много отпорнија, сачињена од много тврђег материјала него што је то онима који су смишљали овај план изгледало.

         Овде треба додати још једну важну ствар која је омогућила садашњи успех идеје о Европској унији у Србији. Ради се о подели у Српске радикалне странке и прављењу Српске напредне странке која је од националног заузела евроунијатски политички курс. Када се највећа странка у земљи, која је била изразито национална, разбије и од ње настане СНС са потпуно новом проевропском оријентацијом, онда је то итекако снажан удар на страначки систем и политички живот у Србији.

         Наравно, само се по себи поставља питање одговорности ДСС, која је тада била на челу владе, за садашњи расплет у Србији. Због чега ДСС није успела да убеди грађане да је политичка неутралност умерена и разумна идеја, а да европске интеграције после признавања независности Косова представљају нешто што је суштински противно интересима Србије? Или, зашто ДСС није успела да пронађе савезнике међу политичким странкама за своју политику неутралности?

         Прави и истинит одговор гласи да су западне силе биле дубоко ушле у српске странке, српске медије и међу српске пословне људе уочи проглашавања независности Косова. Неки политичари, власници медија и пословни људи су се из чистог опортунизма приклонили Европској унији, неки из страха, неки због уцена, а неки водећи интелектуалци из искрене вере да је предаја Косова и потпуно позападњачење Србије у основи у националном интересу земље, односно да упркос огромној штети и свим уценама пријем у ЕУ омогућава преко потребну модернизацију Србије.

         Странке су тада преко ноћи мењале своја најдубља уверења, одрицале се својих дојучерашњих програма и почеле да следе уместо сопствене политике политику и интересе западних сила. У тој борби Демократска странка Србије је можда за сада усамљена, али и доследна себи и својој државотворној политици.

         Шта нам данас ваља чинити са овим искуством које имамо у односима са Европском унијом? Јасно је данас да је Српска напредна странка дефинитивно пропустила прилику да испуни вољу народа и да напусти поданичку политику према Западу, коју је водила претходна владајућа коалиција. Заправо СНС жели да буде барјактар и предводник западне политике у Србије и отуда њихов пристанак на бриселске споразуме, које је Демократска странка као изворно западна опција у Србији спроводила ипак са више оклевања.

         Извесно је да ће СНС наставити са оваквом антидржавном и противуставном политиком што води ка нечему што би могао да буде потпуни државни и економски слом Србије.

         Оно што је ипак у свему охрабрујуће јесте да је Европска унија из самих темеља уздрмана и да она ни изблиза није сила каква је била 2008. године. Неповерење у чудовишног бриселског Левијатана расте међу европским народима како Европска унија све више угрожава сам демократски идеал и политичке и економске слободе. И у свом најновијем упозорењу, односно манифесту против ЕУ, Вацлав Клаус оптужује Брисел да жели да од Европске уније направи „котао народа“ као што је био Совјетски Савез, да жели да уништи националне државе, а тиме и демократију у Европи. Уосталом, најава да ће Британија расписати референдум о изласку из Европске уније, одлука Исланда да прекине преговоре са Европском унијом, тешка економска криза која потреса Грчку и Шпанију, говоре недвосмислено о једној новој реалности која је озбиљно захватила Европску унију.

         Србија мора да се спрема за нови почетак који ће бити више него тежак када дефинитивно као земља удари главом у зид и види да решење није пут у Европску унију. Иначе, заблуду да је Европска унија наш прави и неприкосновени циљ могли би скупо да платимо, као што смо скупо и прескупо платили југословенску и комунистичку заблуду. Као стари европски народ и држава не би смели да се после југословенске и комунистичке идеје и заблуде и по трећи пут одрекнемо Србије, овога пута зарад чланства у Европској унији.

         Имаћемо нову прилику и њу треба искористити да Србија проглашавајући политичку неутралност, одбаци по себе у сваком погледу не само штетан већ и погубан пут европских интеграција.

         Политичка неутралност је идеја која је примерена Србији, која штити и чува њене државне, националне и економске интересе. Политичка неутралност нам даје могућност да сарађујемо са свима, а да истовремено не будемо ничији поданик који ће слепо и незнавено извршавати туђе налоге. Наравно, политичка неутралност није идеја која се може силом наметнути Србији, већ она може бити усвојена само ако је после свег испирања мозга, све пропаганде и после свих обмана прихвати сам народ.

         У овом тренутку урушавања државних институција, бесмислено испразног надметања странака и скоро потпуног медијског суноврата, важно је ипак што већина грађана Србије, према истраживањима јавног мњења, не види своју будућност а тиме и будућност Србије у Европској унији.

         Дакле већина грађана верује да Србији има живота, заправо једино има живота изван Европске уније.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари