Европска унија намерава да Београду зада коначан ударац и сломи Србију

КОШТУНИЦА: ПРИБЛИЖАВАМО СЕ ПРЕЛОМНОЈ ТАЧКИ У ПОЛИТИЦИ ПРЕМА ЕУ

• Непријатна је чињеница да је Европска унија поузданог савезника и саучесника у овом пузајућем отимању Косова пронашла у српској власти, која је тада била предвођена Демократском странком

• Пристанак Владе Србије да, после поражавајућег саветодавног мишљења Међународног суда правде, Владин предлог резолуције за Генералну Скупштину УН 9. септембра 2010. године замени предлогом ЕУ формално је значио напуштање политике „и Косово и Европска унија”
• Шта значи за Србију пристајање на захтев Европске уније да њено добровољно саучествовање у отимању Косова буде суштински предуслов за даљи напредак у европским интеграцијама?
• Не може држава, ако је држава, да прихвата разговор о уништењу саме себе на делу сопствене територије. Таквог примера нема у досадашњој историји. По томе је Србија јединствен случај
• Није, дакле, Косово „јединствен случај” Косово, јер се једнострана независност дешавала пуно пута, већ је садашњом политиком ове и претходне Владе дошло до јединственог случаја у историји Србије. Никада се, наиме, није догодило да држава добровољно пристаје да учествује у сопственом самоукидању на својој територији
• Памтим како ми је после парламентарних избора 2007. године и уочи образовања Владе један западни политичар поручио да очекује „да ћу направити патриотски, а то значи европски избор”. Патриотизам се, по том схватању, своди на заступање туђих, заправо интереса ЕУ, а заступање интереса сопствене државе и народа се види као непатриотски, екстремистички чин
• Политика Европске уније према Србији приближава се свом зениту и могућној преломној тачци. Са јасним ставом да је Косово најважнији услов за европске интеграције Србије, Европска унија намерава да зада коначан ударац и сломи Србију

Нереди у Београду поводом објављивања независности Косова

         УОЧИ проглашења једностране независности Косова 2008. Године, главне бриге Европске уније биле су да задржи Србију на европском путу, да доведе Еулекс на Косово и да усмери власти Србије да не туже неку државу пред Међународним судом правде.

         Сагласно оваквим циљевима, политика Европске уније формулисана је тако да у тој фази важи фраза да су европске интеграције Србије и косовско питање два одвојена процеса, два колосека. Данас се готово нико и не сећа ове политичке тактике Европске уније, која је била краткорочна и заснивала се на чистој обмани. После једностраног проглашења независности Косова, требало је примирити грађане Србије и саопштити им оно што су они у том тренутку највише желели да чују. А то је да се Косовом не тргује и да предаја територије није услов за европске интеграције.

         Ова политика Европске уније важила је отприлике непуних годину дана. Када је Брисел проценио да је прошла опасност да Србија прекине европске интеграције и да режим Демократске странке корак по корак иде унапред утврђеним европским путем, полако и постепено почела је да се назире нова политика условљавања Србије. Да Европска унија том новом политиком заправо условљава и уцењује Србију убрзо је постало више него јасно. Непријатна је чињеница да је Европска унија поузданог савезника и саучесника у овом пузајућем отимању Косова пронашла у српској власти, која је тада била предвођена Демократском странком.

         Од 2009. године поступно се обавља замена политике да су европске интеграције и косовско питање два одвојена процеса. Заправо, ту се ради о замени и гурању у заборав политике „и Косово и Европска унија”. А свако ко је желео да буде поштен према Србији знао је да је политика „и Косово и Европска унија” постала немогућа оног тренутка кад је Европска унија припремила „координисану акцију” проглашења независности Косова и кад је огромна већина држава чланица Европске уније признала противправну и једнострану независност српске покрајине.

Припадници ЕУЛЕКСА током демонстрација на Косову

         Пристанак Владе Србије да, после поражавајућег саветодавног мишљења Међународног суда правде, Владин предлог резолуције за Генералну Скупштину УН 9. септембра 2010. године замени предлогом ЕУ формално је значио напуштање политике „и Косово и Европска унија”. Европска унија, која је захтевала успостављање нормализације односа Србије и Косова, постала је посредник у разговорима Београда и Приштине. Оног тренутка када је Србија пристала да Европска унија, која води политику разбијања Србије, буде посредник у разговору између Београда и Приштине, она је и званично дала потпуни примат европским интеграцијама у односу на очување и одбрану територијалног интегритета Србије. То је била логична последица низа претходних корака власти у погубном процесу одустајања од Косова зарад европских интеграција.

         Сама чињеница да је Србија изместила расправу из Савета безбедности, где је захваљујући руској подршци имала контролу над косовским процесом, и преместила је у Генералну скупштину, где не постоји право вета, а да је затим, потајно и преко ноћи, сопствени предлог резолуције заменила предлогом Европске уније, представљала је лош знак и наговештавала је њене нове поразе.

         Какве ће последице имати дијалог Београда и Приштине под покровитељством Европске уније могло се унапред наслутити. Први бриселски споразуми које је потписала прошла Влада имали су карактер директног рушења државе. Најпогубнији је био споразум о интегрисаном управљању границом. Али ни други бриселски споразуми (о матичним књигама, катастру и признавању диплома) по својој штетности за Србију нису за њим много заостајали.

         То су били плодови дијалога под покровитељством Европске уније. Другачије и није могло бити од тренутка када се по новом, у Бриселу издиктираном, тексту резолуције као покровитељ разговора уместо Савета безбедности појавила Европска унија. Потписивањем бриселских споразума (оних из 2011. и 2012. године) преостало је да Европска унија и озваничи да више не постоји политика да су европске интеграције и косовско питање два одвојена процеса, већ да се формализује нов став који гласи да је Косово кључни услов за добијање датума о почетку преговора Србије са Европском унијом.

Дачић, Николић и Вучић у преговорима са Катерин Ештон

         Шта значи за Србију да је нормализовање односа, односно успостављање добросуседских односа са Косовом кључни услов за њене европске интеграције? Другим речима, шта значи за Србију пристајање на захтев Европске уније да њено добровољно саучествовање у отимању Косова буде суштински предуслов за даљи напредак у европским интеграцијама?

         Држава која пристаје на овакав услов у суштини самоукида своје основно одређење као државе. Не може држава, ако је држава, да прихвата разговор о уништењу саме себе на делу сопствене територије. Таквог примера нема у досадашњој историји. По томе је Србија јединствен случај. Дакле, није, како је речено, „јединствен случај” Косово, јер се једнострана независност дешавала пуно пута, већ је садашњом политиком ове и претходне Владе дошло до јединственог случаја у историји Србије. Никада се, наиме, није догодило да држава добровољно пристаје да учествује у сопственом самоукидању на својој територији.

         Нисам сигуран ни да су било прошла било садашња власт разумеле шта значи и какве ће последице имати пристанак на формализовање става Европске уније да је Косово главни услов европских интеграција.

         Претпостављам да они размишљају да би евентуално будуће чланство Србије у Европској унији могло да потисне све лоше последице које носи предаја Косова. Али, то само сведочи о непромишљености и неодговорности њихове политике.

         Јер, држава која својом политиком пристаје да буде марионетска творевина Европске уније нема више чему добром да се нада. Европска унија је, када су у питању њени интереси, немилосрдна и према солидним државама, а да неће бити према Србији, која себе своди на државу која прихвата услове какви се ниједној држави нису постављали и тиме себе своди на статус обичног послушника Европске уније.

         Истицањем питања нормализације односа са Косовом као примарног услова за европске интеграције Србије - Европска унија је успела да наметне једну за њене интересе битну ствар. А то је да се крајње екстремна и опасна идеја ЕУ о разбијању Србије успостави као нормална политика. Истовремено се умерена и разумна политика, која полази од поштовања међународног и унутрашњег права Србије, проглашава екстремистичком.

         Тако и западне силе све оно што саме раде зарад заштите свог територијалног интегритета проглашавају нормалним, укључујући примера ради и војну интервенцију Британије на Фокландским острвима, док истовремено правну аргументацију Србије у заштити њеног територијалног интегритета проглашавају ненормалном и екстремном. С друге стране, свако послушништво у Србији и свако испуњавање налога западних сила називају разумном, храбром и визионарском политиком. Памтим како ми је после парламентарних избора 2007. године и уочи образовања Владе један западни политичар поручио да очекује „да ћу направити патриотски, а то значи европски избор”. Патриотизам се, по том схватању, своди на заступање туђих, заправо интереса ЕУ, а заступање интереса сопствене државе и народа се види као непатриотски, екстремистички чин.

         Шта је екстремно у политици Демократске странке Србије?

         Да ли је то њен разуман став да се Устав Србије мора поштовати, као што се поштује сваки устав у Европи? Или њен став да се мора поштовати обавезујућа Резолуција 1244 СБ, коју власт у Србији више уопште и не помиње? Шта је екстремно у ставу да би политичка неутралност боље заштитила интересе Србије од чланства у Европској унији, јер се Европска унија отворено залаже за разбијање Србије? Свако непристрасно разматрање налаже да се оваква политика ДСС назове умереном и разложном, а не екстремистичком.

Дачић, Ештон и Тачи током преговора

         С друге стране, како назвати политику Европске уније према Србији? Како назвати ту политику Европске уније, од пристрасног референдума под покровитељством Европске уније, којим је разбијена заједничка држава Србије и Црне Горе, преко координисане акције за проглашење независности Косова, затим наметања Споразума о стабилизацији и придруживању, који је потписан са једним делом техничке Владе, све до увођења Еулекса и изнуђивања бриселских споразума, којима се озваничава саучесништво Србије у заокруживању независности Косова?

         Зар то није екстремна и деструктивна политика са циљем разбијања једне међународно признате државе и чланице Уједињених нација?

         То што је Европска унија системом уцена и притисака обезбедила да две владе Србије раде на остваривању њених интереса да се створи независна држава Косово такође говори да је реч о екстремној, а не о разложној и умереној политици. Јер Европска унија, која се састоји од готово петстотина милиона људи, која има државе чланице које имају нуклеарно оружје, успела је да натера власти Србије да поклекну пред тако великом силом.

         Али, суштина је у томе да Европска унија спроводи политику која је екстремна самим тим што представља насиље над једном сувереном државом. По правилу, екстремна политика је дугорочно неодржива. Европска унија на такав начин или мора потпуно да сломи Србију или ће се показати да ова политика не доноси стабилност и благостање, већ само продубљује постојећу политичку кризу, не омогућавајући развој и преко потребну стабилност.

         Политика Европске уније према Србији приближава се свом зениту и могућној преломној тачци. Са јасним ставом да је Косово најважнији услов за европске интеграције Србије, Европска унија намерава да зада коначан ударац и сломи Србију.

         Подсећамо да је Демократска странка Србије приликом потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању јавно упозоравала да је у том споразуму поменута обавеза Србије да успостави добросуседске односе са Косовом. Сада Европска унија то и званично захтева од Србије. Успостављање пуне нормализације између Србије и Косова, како захтева Европска унија, у основи значи пристајање саме Србије на радикалну политику дезинтеграције земље. Када једна држава пристане да за њу важи услов самоукидања на делу територије, онда се приближавамо веома опасним последицама које угрожавају сам опстанак те државе.

         Које ће последице Европска унија имати због екстремне политике према Србији у овом тренутку није могуће до краја сагледати. Али Србија се због те политике налази пред можда судбоносном одлуком. Ако настави да иде путем на који је тера Европска унија, Србија се приближава свом државном, националном и економском слому. Додир са претњом самоуништења може да буде и отрежњујући. Приближавање слому може да буде и приближавање тачки на којој ће се Србија пренути и поново крочити на државотворни пут обнове државе, нације и економије. Зато је питање односа према Европској унији постало питање слома или успона Србије.

         Поглавље „Европска унија и Косово од два одвојена процеса до захтева за фактичким признањем Косова” најновије књиге Војислава Коштунице – „Политичка неутралност или Европска унија” (Фонд Слободан Јовановић, 2013)

         Извор Сајт ДСС
         …………………………