Путин добио трећи мандат за друго спасавање Русије

ВОДЕЋИ ПОЛИТИЧКИ КОМЕНТАТОР ПРВОГ КАНАЛА РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ МИХАИЛ ЛЕОНТЈЕВ ПОВОДОМ 60-ОГ РОЂЕНДАНА ШЕФА ДРЖАВЕ

• Када је први пут дошао на власт, Путин је спасао земљу која се налазила у коматозном стању. Пажљиво је сабирао крхотине. Он је био прави човек на правом месту у право време.  У фази реанимације Путин није имао ни мандат, ни било какве ресурсе да мења систем, јер би се реанимација претворила у еутаназију
• У случају Русије се показало да је „светска криза”, у суштини, криза суверенитета. А Путин је доказао да му је управо суверенитет Русије приоритетна и базична вредност
• Садашња структура економије не обезбеђује Русији ни минималне гаранције да ће суверенитет бити сачуван у условима наглог погоршања спољне конјунктуре. А тај „случај” ће неизоставно наступити
• За то морају бити спремне и технологија власти и идеологија. А сам Путин у себи мора да превазиђе идеалног еволуционара 
• Путин је умео да спасе земљу када је имао невелико политичко искуство. Сада ће морати, ослањајући се на своје већ уникатно политичко искуство, да уради то исто по други пут. Шездесет година је подесна граница у животу и подесни узраст да нам се такав Путин догоди
• У „цивилизованом свету” се сматра да таквих задатака више не може бити. А у „нецивилизованом свету” обичај је да се људи, који су у стању да реше било какав глобални задатак, ликвидирају
• На хоризонту, у „цивилизованом свету” нема више ни регана, ни тачерки, ни колова, да и не помињемо рузвелте и черчиле. Све саме обаме и меркеловице

Пише: Михаил ЛЕОНТЈЕВ

         ШЕЗДЕСЕТ година! Идеалан узраст за политичара. Уколико је државник. И уколико се до тада остварио као државник и има задатак да се још једном оствари на вишем нивоу. И ако је заиста спраман да решава задатке.

         Све ово се, нема сумње, односи на Путина Владимира Владимировича. То јест, може се односити под условом да одради посао. Да спаси земљу од претеће катастрофе која се приближава.

         Тачније: ако земљу спаси по други пут. Само то и ништа више.

         У новијој историји нико није успео да реши такав задатак.

         Такав задатак је био пред Горбачовом, а како га је решио, сећамо се. Уосталом, у савременој политици, није обичај да се овакви и слични задаци решавају.

         У „цивилизованом свету” се сматра да таквих задатака више не може бити. А у „нецивилизованом свету” обичај је да се људи, који су у стању да реше било какав глобални задатак, ликвидирају. Умни амерички аналитичар Харлан Улман, имајући у виду Америку, говорио је да су у савременом свету нестали политичари-визионари.  

         Механизам либералне демократије, доведен до савршенства, идеално шкартира такве политичаре, остављајући на површини политкоректне медиоктитете: „политичаре” који нису државници.

Михаил Леонтјев

         На хоризонту, у том „цивилизованом свету”, у сваком случају, нема више ни регана, ни тачерки, ни колова, да и не помињемо рузвелте и черчиле. Све саме обаме и меркеловице – идеалне политтехнолошке „конструкције” за изборне шоу-кастинге.

         Савремено политичко тржиште нуди потрошачу такве изборне „трансформерсе” – пародију на национални архетип за све укусе.

         У оквиру „вашингтонског консензуса” и фамозног „краја историје”, који су коначно победили у светско-историјским размерама, није ни предвиђено да те марионете решавају судбинске задатке. Њима су намењене само рутинске функције везане за одржавање имиџа власти и представљање земље. А онда се појавила криза – глобална и системска. И шта урадити са њом?

         И шта Путин да ради међу тим тигровима од папира?

         Међу таквима му је сигурно досадно. Ово чак може да уљуљка, јер је база за упоређивање свесно и намерно умањена. Чак нема са ким да поразговара о демократији. Нема више Гандија...

         Када Путину приговарамо да нема јасну стратегију и прецизна дејстава, у ситуацији када прети глобална криза, треба да будемо свесни да такву стратегију нема нико у свету. И никоме не пада на памет да било коме приговара, осим Путину.

         Можда и зато што су они – идеалан продукт неспособног и исцрпљеног система. А он – није. Чак и када жели да тако изгледа. И зато што они иза себе немају ништа, никакво реално и свеобухватно дело. А он има.

 

Реанимација

         Када је први пут дошао на власт, Путин је спасао земљу која се налазила у коматозном стању. Пажљиво је сабирао крхотине. Он је био прави човек на правом месту у право време. Преко потребан.

         Читаво његово професионално и лично искуство било је потребно да би био реаниматор по медицинском правилу – „не нашкоди”. Упараво су се тада, почетком 2000. године, у периоду реанимације, испољили његови основни квалитети. То су: одсуство склоности ка авантурама и спремност за јасна и одлучна дејства само у ситуацији крајње неопходности.

         Да не понављам оно што је много пута речено, сетимо се само три примера. То је Чеченија. То је Ходорковски. И то је Јужна Осетија.

         Тада се Путин показао као доследан еволуционар. И све што је могао да извуче из еволуционарних метода, да би постојећи систем довео у ред, он је извукао. И „вертикала власти” је вертикала и власт је власт - онолико колико је то могуће у оквиру постојећег система. А систем је, објашњавали смо то више пута, у суштини, болестан и у катастрофалном стању.

         У фази реанимације Путин није имао ни мандат, ни било какве ресурсе да мења систем, јер би се реанимација претворила у еутаназију. Ова фаза се завршава са окончањем реанимације. А тиме су истовремено исцрпљене све могућности еволутивног унутарсистемског развоја.

 

Прострација

         Ова фаза је постепено настајала. Неколико година пре кризе и паузе коју је представљала владавина Медведева. Земља је релативно безболно преживела кризу, тачније њен прелудиј 2008.-2009. г. Изгубивши тиме све илузије о квалитетној обнови и развоју у оквиру постојећег система.

         Криза је разоткрила апсолутну зависност тог посткатастрофног модела од спољне конјунктуре. У случају Русије се показало да је криза, у суштини, криза суверенитета. А Путин је доказао да му је управо суверенитет Русије приоритетна и базична вредност.

         Политика у смислу стратегије, или макар покушаја да се напипа нека стратегија, била је замрла и блокирана. У почетку ово је важило за економску политику, а потом, за време председниковања Медведева, пренело се и на спољну. Нећемо ваљда за стратегију рачунати оно фамозно „ресетовање”.

         Било је преостало само административно рефлексно функционисање. Текуће техничко управљање било је праћено модернизационим карневалом. То и јесте била прострација  – нешто налик вештачкој коми у коју уводе пацијенте када нема средстава и могућности да их активно лече. И само ако таква средства и могућности буду нађени, у увођењу у прострацију било би правог смисла.

 

Револуција

         На питање шта је његов задатак у трећем мандату, Путин је одмерено одговорио: „Промена постојеће економске структуре”. Може се закључити да је задатак – баналан и прагматичан и да се у реланим условима може извршити само по цену промена постојећег модела и то не само економског и управљачког, већ и социјалног и политичког.

         Другим речима, треба променити друштвено-политичко уређење. А то је већ револуција. Одозго. Што је пожељно.

         Путин није без разлога приметио да Русији предстоји продор који се по размерама може упоредити са оним што смо урадили тридесетих година прошлог века. (Обратите пажњу, по размерама, а не форми и методама).

         Оно што ћемо добити од Путина везано је не само за политичке (унутрашње и спољне) ризике, конфликте унутар елите, ризике нарушавања равнотеже и фамозне стабилности – то је нашуштање постојећег система, постојећег економског и животног модела. И то не само руског – компрадорско-паразитског -  већ и глобалног модела, у коме су правила игре, подела рада и одмора прецизно одређени.

         До сада је Путинова Русија, уз све примедбе светског регулатора, остала апсолутно лојална постојећем светском финансијско-економском поретку, чија су персонификација били Кудрин (бивши министар финансија) и његов наслеђени модел финансијске политике. А та политика, већ по свом одрђењу, није суверена. То објашњава многе ствари и зато нам праштају. А управо то показује са каквим је ризицима повезан сваки бунт против тог поретка.

         У овом моменту не постоји ни припремљена радна верзија идеологије, чак ни технолгија „руског продора” која би Путину могла бити предложена. Дакле: он није авантуриста и потпуно је контрапродуктивно рачунати да би он нешто такво „прихватио на невиђено”. Друга је ствар може ли се говорити да сам ништа не ради да таква идеологија и технологија власти буду припремљене.

         Са Путном данас ствари не стоје тако. Зато идеологију и технологију владања треба припремити и предочити му је. Али, оне по нивоу и форми морају бити такве да се могу користити и изван прихијатријских клиника.

         Садашња структура економије не обезбеђује Русији ни минималне гаранције да ће суверенитет бити сачуван у условима наглог погоршања спољне конјунктуре. А тај „случаја” ће неизоставно наступити.

         Пошто је за Путина суверенитет безусловни приоритет, а налазимо се управо у ситуацији када је крајње неопходно доносити оштре и ризицима бремените одлуке, онда немамо разлога да сумњамо да ће такве одлуке бити донете.

         Зато морају бити спремне и технологија власти и идеологија. А сам Путин у себи мора да превазиђе идеалног еволуционара.  

         Путин је умео да спасе земљу када је имао невелико политичко искуство. Сада ће морати да, ослањајући се на своје већ уникатно политичко искуство, уради то исто по други пут. Шездесет година је подесна граница у животу и подесни узраст да нам се такав Путин догоди.

         У свету је мало политичара који су морали своју земљу два пута да спасавају. То је велика људска срећа. Ако му то пође за руком. Желимо да слављеник у томе успе. Искрено. Зато што смо и лично заинтересовани.

         Превео: Горан Шимпрага