Шта је у Донбасу заиста радио Саша Синђелић на коме Мило зида кулу свог „државног удара“?

АГЕНЦИЈА РИА НОВОСТИ ОСВЕТЛИЛА ТАЈ ДЕО ПРОШЛОСТИ КАТНИЋЕВОГ СВЕДОКА-САРАДНИКА

Радомир Почуча, Влад Станић, Александар Синђелић и Венцислав Бујић

  • У Донбасу Синђелић није ратовао, мада је међу Србима који су се тамо борили добро познат. Он, благо речено, има спорну репутацију: покренуо је читав низ такозваних хуманитарних пројеката, прикупљао у Београду средства „за добровољце“ и „жртве рата“, новац је, међутим, после тога нестајао
  • Њега никада нису видели на линији фронта - прича Дејан БЕРИЋ, снајпериста армије ДНР познат као Деки, вероватно, најпознатији српски добровољац
  • Синђелић је одржавао контакте и чак пријатељске односе са двојицом Срба који су заиста били у Донбасу - Радомиром Почучом и Владом Станићем. То је репрезентативна веза. Почуча и Станић су се „прославили“ у Доњецку не подвизима на борбеној линији већ покушајем да 2015. године убију Дејана Берића. Због новца
  • Извор РИА Новости у Министарству државне безбедности ДНР рекао је да је то урађено „како се не би блатио добровољачки покрет за време судског поступка“. „Присуствовао сам испитивању, они су лоше знали руски језик - прича Берић. - Станић је одмах све признао, рекао је да су му наредили да ме ликвидирају“
  • Постоји још један заједнички познаник Синђелића, Почуче и Станића - политиколог Венцислав Бујић, директор Фондације за СЕАС (Српску Евроатлантску сарадњу). Према речима Берића, та четворка се редовно састајала у Београду и у Москви. Бујић је симпатизер NATO, заговара приступање Србије алијанси

Пише: Андреј ВЕСЕЛОВ, агенција РИА Новости

        У НАЈСКОРИЈЕ време тужилаштво Црне Горе треба да формулише коначну оптужницу за такозвани „случај покушаја државног преврата“: наводно је у јесен прошле године, на сам дан избора, група српских и руских националиста уз тобожњу подршку „руских државних структура“ планирала да заузме Скупштину Црне Горе и да убије дотадашњег премијера - Мила Ђукановића.

        Кључни (а сва прилика и једини!) сведок оптужбе је Александар Синђелић, један од вођа завереника, руководилац проруске организације „Српски вукови“ који је уз то и ратовао на југоистоку Украјине на страни ДНР/ЛНР. У главама обичних људи се све одмах „поклопило“ - ето га, „траг Кремља“.

        Наш новинар се упутио у Доњецк како би се упознао са прошлошћу сведока Синђелића.

        На дан парламентарних избора, 16. октобра 2016. године у Црној Гори је планиран државни преврат - убеђени су у тужилаштву те земље. Неколико стотина завереника из Србије и Црне Горе (само 14 људи је било ухапшено) требало је да свргну легитимну власт. Као главни руководилац ове завере био је означен Александар Синђелић: управо је он координисао све активности пучиста.

        Као доказ, истражитељи су објавили видео на коме су приказани поређани боксери, бодљикава жица, квадрокоптер и муниција.

        Мало затим специјални тужилац Црне Горе, Миливоје Катнић, изјављује да су у завери такође учествовала два грађанина Русије - неки Едуард Шишмаков и Владимир Попов, осим тога да сз у догађају „учествовале руске државне структуре“. Завера је добила одиста међународне димензије.

        Најбитније је то да се указала згодна прилика да се становништву објасни због чега Црна Гора треба да 2017. ступи у NATO.

        Још увек нема консензуса у вези са овим питањем: отприлике пола становништва је „против“, а друга половина је „за“.

        Сада вођа пучиста Александар - илити Саша - Синђелић има статус „сведока сарадника у процесу“. Он је признао кривицу и активно сарађује са тужилаштвом - језгро оптужнице чине његове изјаве.

        Све што говоре истражне судије новинарима и све што незванично стиже у црногорске медије преко извора у тужилаштву или полицији - потиче од Синђелића. Ако га суд прогласи кривим, он за своју сарадњу свакако треба да рачуна на најминималнију, чак и условну казну.

        Прво, што сам открио у Доњецку: Синђелић тамо није ратовао, мада је међу Србима који су се борили у Донбасу добро познат. Он, благо речено, има спорну репутацију: Синђелић је покренуо читав низ такозваних хуманитарних пројеката, прикупљао је у Београду средства „за добровољце“ и „жртве рата“, новац је, међутим, после тога нестајао.

        Њега никада нису видели на линији фронта - прича Дејан Берић, снајпериста армије ДНР познат као Деки, вероватно, најпознатији српски добровољац. - Могуће је да је он у Београду имао неке послове везане за Доњецк. Прича се да је он покушавао да прикупи неки новац, међутим, нико не зна где је тај новац отишао. Све што сам чуо и знам о том човеку иде у прилог верзији да је он био нешто као ситан преварант. И, он је заиста много волео новац.

        Још један правац деловања Синђелића у вези Донбаса - то су острашћене расправе са Србима који су отишли да ратују у непризнате републике.

        На свом микроблогу у Твитеру, овај националиста је сам себе називао „истребљивач штеточина“. Разлог за свађу могао је да буде било који: неправилни политички став, недовољно „чиста крв“, лична антипатија или новац.

        Захваљујући активној делатности Синђелића, српска средина која је лојална Донбасу, стално је поткопавана различитим сукобима и кавгама. 

        Тако је Синђелић на интернету објавио материјале у којима за преваре и финансијске малверзације оптужује Братислава Живковића, команданта „одреда Јована Шевића“, у једном тренутку једне од највећих српских јединица у ДНР/ЛНР. 

        Синђелић је такође тврдио да Живковић „не може да буде прави српски националиста јер није чист Србин“.

        Без обзира што Синђелић није учествовао и борбама, он је у Београду волео да ради „пиар“ на тему Доњецка и Луганска: сликао се и снимао видео са заставама непризнатих република и Русије у позадини, носио је Георгијевску траку.

        Синђелић је одржавао контакте и чак пријатељске односе са двојицом Срба који су заиста били у Донбасу - Радомиром Почучом и Владом Станићем. То је репрезентативна веза. Почуча и Станић су се „прославили“ у Доњецку не подвизима на борбеној линији већ покушајем да 2015. године убију Дејана Берића. Због новца.

        Берић је оптужио Горана Геровца одговорног за снабдевање српских добровољаца за присвајање средстава након чега Геровац шаље Берићу убице, међутим њих хапси контраобавештајна служба ДНР. Прво су хтели да им суде, али затим су их само депортовали из Републике.

        Извор РИА Новости у Министарству државне безбедности ДНР рекао је да је то урађено „како се не би блатио добровољачки покрет за време судског поступка“.

        Присуствовао сам испитивању, они су лоше знали руски језик, - прича Берић. - Станић је одмах све признао, рекао је да су му наредили да ме „ликвидирају“.

        Међутим, круг познанстава Синђелића је много шири. 

        Постоји још један заједнички познаник Синђелића, Почуче и Станића - политиколог Венцислав Бујић, директор Фондације за СЕАС (Српску Евроатлантску сарадњу). Према речима Берића, та четворка се редовно састајала у Београду и у Москви. Бујић је симпатизер NATO, заговара приступање Србије алијанси, према неким подацима - добија од структура повезаних са NATO донације за своја истраживања.

        То, међутим, није Бујићу сметало да комуницира са тобоже проруским ултранационалистом Синђелићем како би добијао од њега информације које би према свим „шпијунским“ правилима требало да буду тајне и поверљиве.

        Бујић је, например, објавио видео запис разговора са Синђелићем преко скајпа где овај поново говори против Живковића и обећава је да ће га „пребити приликом првог сусрета“, хвали се својим везама у Министарству одбране Русије где намерава одмах, чим стигне у Москву, да оде и да тамо „решава питања“.

        На крају разговора утицајни Синђелић тражи од политиколога „макар нешто пара“ и обећава да ће их ускоро вратити. Бујић га одбија и каже да не може „овог пута“ да му помогне.

        Оптужба представља Синђелића као вођу проруске организације са застрашујућим називом „Српски вукови“. Али, у тој организацији је он био и руководилац и једини члан.

        Протеклих година је Синђелић је покушавао да учествује у српском националистичком покрету.

        Године 2013. намеравао је да се придружи „Равногорском четничком покрету“, али био је одбијен због „ниских моралних вредности“.

        Он се, међутим, није дао збунити: наставио је да се врти у националистичким круговима Београда и још се више активирао са почетком ратних дејстава на југо-истоку Украјине. Тада је и почео да се занима за добровољачки покрет.

        То је обично изгледало овако: почињао је да много говори о својим могућностима, о важним људима које он познаје, говорио је да може да дође до сваког министра, па и до било кога другог. Да он „све држи под контролом“ и да свуда има поуздане људе, везе, - прича српски политички активиста Драган Минић.

        „То је могло на почетку да привуче, али потом је то одбијало. Он је остављао утисак лудака, ненормалног човека а не неког шпијуна“.

        Према речима Минића, Синђелића су избегавали из још два разлога. Као прво, он је био пргав - због ситног разлога па и без разлога је срљао у туче. Као друго, на почетку су га многи сматрали полицијским доушником: сумњали су у плаћену сарадњу како са српским тако и са црногорским представницима МУП-а (до 2006. године Србија и Црна Гора су биле чланице конфедералне заједнице).

        Синђелић има и криминалну прошлост - био је осуђен за дупло убиство. А само ослобађање обавијено је велом тајне.

        Он је, наводно, добио потврду о „неурачунљивости“ на основу које су га ослободили, - наставља Минић. - Како он онда може да буде сведок?

        „Раније смо се прибојавали да он саопштава где треба о нашим разговорима. А сада, мени се чини да је он разговоре са различитим људима представио као припреме за овај „преврат“. 

        Податке о криминалној прошлости Синђелића за РИА Новости су такође потврдили Дејан Берић и познати српски адвокат Горан Петронијевић који штити другог оптуженог за „покушај преврата“ - Братислава Дикића, официра српске полиције у оставци. Дикић није признао кривицу и почео је штрајк глађу.

        Петронијевић је такође испричао да службе безбедности Црне Горе нису трагале за Синђелићем нити су га вребале поред „тајних склоништа“. Он се једноставно, у једном тренутку, неколико дана након „преврата“ предао црногорским властима, договорио се са истрагом и предао „саучеснике“ - све је испричао.

        Превела: Марија Билбија

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари