Србију од амбиса може спасити једино пунокрвно партнерство са Русијом
БЕОГРАД ЈЕ ПОТРЕБАН БРИСЕЛУ САМО КАО ПОЛУГА
ЗА ПРОМЕНУ СТРАТЕШКОГ ОДНОСА СНАГА
- ЕУ је у дубокој и нарастајућој не само економској него и политичкој кризи, али у случају Србије која није њен члан у први план ставља очување потпуне политичке контроле над њом, са амбицијом да у својим рукама држи и руско-српску сарадњу
- Потписани руско-српски стратешки споразум може, уз постојање воље српског руководства, може означити почетак пробоја не само у економској, већ и у другим областима и ослободити Србију изузетно високе политичке зависности од европских бирократских институција, војно-стратешког преузимања од стране НАТО пакта и економског колапса који прети земљи
- Русија види Србију као центар, предстражу свог учвршћивања на Балкану, са најширим могућим спектром сарадње - за разлику од других балканских земаља (Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија) са којима реализује појединачне, ускоусмерене пројекте
- Пројекат какав је Јужни ток не може бити одвојен од политичког аспекта - од заједничког координисаног деловања на међународној арени у широком смислу, све до конкретног усаглашавања дејстава у заштити територијалне целовитости и суверенитета Србије
Пише: Ана ФИЛИМОНОВА, Фонд стратешке културе
ПУТ ка стратешком партнерству између Русије и Србије трасиран је у јануару 2008. године, после потписивања споразума о сарадњи у нафтној сфери (ратификован у јануару 2008. године од стране Србије, а реализација је започета после посете Бориса Тадића Москви, у децембру 2008. године).
Међутим, приоритет европским интеграцијама - курс који је узео Б. Тадић и још бескомпромисније наставио Т. Николић, не може да не буде препрека за широко и многострано руско-српско партнерство.
У тој истој 2008. години ЕУ је одредила своју позицију по том питању. У извештају Европске комисије о напретку Србије на путу евроинтеграција, садржана је одредба по којој у нафтном споразуму са Русијом Србија мора поштовати одредбе Закона о енергетској заједници, то јест, сарaдња са Русијом је дозвољена од стране ЕУ тачно у оној мери, у којој то није у супротности са интересима европског клуба, у који толико тежи да уђе Србија - то је чињеница коју не треба посебно доказивати.
Економску сарадњу Русије и Србије ЕУ ће и даље покушавати да ограничи „нормама и прописима”, пошто њена реализација за Србију не значи само енергетску стабилност, већ и независност у кључним аспектима развоја земље, како на регионалном, тако и на европском нивоу, пошто се Европа налази у веома рањивом положају - зависи од руских енергената.
Праву ноћну мору за Брисел представља и сама могућност да Србија добије инструмент утицаја на Европу, која са највећим цинизмом „слама” међународно право, одузимајући део територије од Србије, духовно-историјску колевку српског народа и предајући је у руке квазидржавној творевини.
У дијалогу са Србијом Бриселу је прешло у навику да разговара са позиције „газде” који издаје наређења која морају да се изврше одмах и безусловно. При том упутства и инструкције ЕУ по питању „реформисања и модернизације” Србије, неизбежно подривају темеље српске државности и српског националног идентитета.
Да напоменемо да се 2008. године, уочи другог круга председничких избора у Србији, десио догађај без преседана - комплетно високо руководство земље стигло је у Москву ради потписивања стратешког споразума. Тада је Београд, у чијој су делегацији били Б. Тадић, В. Коштуница и В. Илић ставио до знања да су му очигледно јасна преимућства позиције играча глобалног енергетског тржишта.
Без обзира на све касније препреке, а понекад и отворену саботажу са српске стране у реализацији руско-српских споразума, руска страна се придржавала задатог курса, доказујући спремност да само јача снагу узајамне сарадње.
На конференцији за штампу о резултатима руско-српског сусрета на високом нивоу, која је одржана 24. маја 2013. године, руски председник В. В. Путин је апсолутно јасно приказао конкретно стање ствари, перспективе и намере Русије:
„Најважнија сфера нашег узајамног деловања је енергетика, у том смислу и изградња „Јужног тока”. Почетак градње предвиђен је за крај ове године, а укупан обим финансирања износи (и то руска страна у потпуности преузима на себе) - 1,7 милијарди евра. Са највећом српском компанијом „Нафтна индустрија Србије” ми радимо заједно. Од 2009. године од стране руских инвеститора је у НИС већ уложено више од 1,5 милијарди евра. Ми сарађујемо у финансијском сектору, у сектору туризма, металуршке индустрије. Спремни смо да и даље повећавамо инвестирање у српску економију. Настављаћемо да са нашим српским пријатељима и даље развијамо кредитно-финансијку сарадњу. У јануару 2013. године потписан је споразум о одобравању експортног кредита Србији у вредности од 800 милиона долара. Тај кредит има наменски карактер. Ради се о важном инфраструктурном пројекту на територији Србије о изградњи и обнови железнице… Да напоменем и да је у априлу ове године потписан споразум о повољном државном финансијском кредиту у износу од 500 милиона евра. Ми настављамо да радимо и у хуманитарној сфери. Уникалну улогу овде има деловање руско-српског хуманитарног центра. Наравно, развијаћемо наше културне и просветне везе, контакте између омладинских друштвених организација”.
Да подсетимо да је само у компанију НИС Русија до сада уложила 1,5 милијарди евра а планира се још толико, такође је већ издвојено 800 милиона наменског кредита и 500 милиона евра државног финансијског кредита под повољним условима.
За 12 година српског евроинтеграционог пута, тако патетично наглашавана помоћ Европе Србији од стране евроентузијаста, износила је 2,2 милијарде евра.
У овом тренутку - од свих инвестиционих праваца са којима Србија води преговоре - једино поуздан остаје руски пројект „Јужни ток”.
Када су у питању друге стране инвестиције, по речима министарке енергетике Зоране Михаиловић, ситуација изгледа овако: „инвестиција ће бити… сваки дан у Србију долазе страни инвеститори, интересовање постоји, но оно још није изражено у конкретним споразумима”.
У овом тренутку Русија у потпуности контролише енергетско тржиште Балкана, држећи позицију главног испоручиоца енергената, а са изградњом „Јужног тока” позиција Русије ће ојачати.
Русија види Србију као центар, предстражу свог учвршћивања на Балкану, предвиђајући најшири могући спектар сарадње за разлику од других балканских земаља (Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија), са којима реализује појединачне, ускоусмерене пројекте.
Због тога је руски председник и закључио: „Уверен сам да ће овај споразум дати моћан политички импулс развоју наших веза практично у свим правцима”.
Међутим, тако амбициозан пројекат као што је „Јужни ток”, који представља основу и полазну тачку у развоју сарадње у финансијском, инфраструктурном, хуманитарном (разминиравање од стране руских снага остатака неекслподираних средстава осталих из времена НАТО бомбардовања Србије, хуманитарни центар у Нишу), као и у другим сферама, не може бити одвојен од политичког аспекта - од заједничког координисаног деловања на међународној арени у широком смислу, све до конкретног усаглашавања дејстава по питању заштите територијалне целовитости и суверенитета Србије.
У вези са тим В. Путин је указао: „Ми смо спремни на јачање међусобне координације на међународном плану”.
Сходно томе, следеће, али не мање важно питање, представља питање Косова и Метохије.
На конференцији за штампу, руски председник се изјаснио на следећи начин: „Наравно, разговарали смо и о косовском проблему. Наша принципијелна позиција је добро позната, ми се залажемо за постизање одрживог и узајамно прихватљивог решења, заснованог на основама Резолуције 1244 СБ УН. И, наравно, подржавамо наше српске пријатеље који воде тешке преговоре са косоварима уз посредовање ЕУ и Брисела”.
Подвлачим: на првом месту је истакнута непромењена руска позиција (обавезно поштовање Повеље УН, принципа неповредивости послератних граница и Резолуције 1244 СБ УН - као што је уочи сусрета нагласио руски амбасадор у Београду).
Србија је изабрала пут преговора под покровитељством EУ без обзира на вишеструко поновљену формулацију Виталија Чуркина, специјалног представника Русије при СБ УН, о немогућности регулисања питања Косова и Метохије мимо СБ УН. Међутим, у наставку излагања руски председник је говорио о непромењивости руске подршке српској страни, која је сама изабрала управо овакав начин решавања косметског питања, али нема никаквог указивања на подршку резултатима постигнутим током преговарачког процеса.
У први план је стављен принцип обострано прихватљивог решења. Не треба посебно доказивати да Бриселски споразум - који одређује судбину косметских Срба, темељно нарушава њихову вишеструку и врло јасно изражену вољу, уставни поредак Србије (чему је доказ и незаконита саботажа Уставног суда Србије, која је у супротности са свим нормама и роковима за изрицање оцене уставности постигнутих споразума са Приштином) изазива масовно противљење опозиционих партија које нису прозападне, као и покрета и организација у Србији, а што је подвргнуто и оштрој осуди СПЦ - није ни одржив ни узајамно прихватљив.
Нешто раније, у марту 2013. године, у свом наступу на заседању СБ УН, Виталиј Чуркин је приметио планирано нарастање претњи за безбедност косметских Срба: „Ове године трансформисане Косовске безбедносне снаге (КБС) у пуној борбеној готовости представљају претњу региону”, „КБС су скоро у потпуности састављене од етничких Албанаца, од којих је већина улазила у састав бојевика. Ми то видимо као потенцијалну претњу регионалној стабилности”.
Чуркин је такође обратио пажњу на нарастање великоалбанске реторике, о изјавама о намерама Приштине да буде покровитељ етничким Албанцима, независно од земље у којој они живе.
„То представља директан корак ка дестабилизацији не само Косова и Метохије, него и држава суседа Србије - Македоније, Црне Горе и Грчке”.
ЕУ која се налази у дубокој, не само економској него и политичкој кризи, која се временом само повећава, у односу према земљи која није њен члан, за свој приоритет ставља очување потпуне политичке контроле узимајући у своје руке и руско-српску сарадњу.
Међутим, сличан положај за Србију није ни конструктиван, ни прагматичан, ни рационалан.
Политичко-економски диктат Брисела са петог таласа проширења ЕУ (од 1997), само је довео до погоршања свих кључних показатеља и сада ситуација у свим земљама источног блока постаје све тежа, без икаквих знакова оздрављења.
Србија је потребна ЕУ само као полуга за промену стратешког односа снага.
Уз то је и војни блок НАТО неодвојив од ЕУ, тако да руски председник није случајно приметио: "Почетак друге фазе плана САД за успостављање глобалног ракетног система показује знаке даљег ширења НАТО-а на Исток”.
Потписани руско-српски споразум може, уз постојање воље српског руководства, означити почетак пробоја не само у економској, већ и у другим областима и може извући Србију из положаја изузетно високог степена политичке зависности од европских бирократских институција, војно-стратешког преузимања од стране НАТО пакта и економског колапса који прети земљи.
