Русија има шта да учи од Трампа, а у понечему треба да буде већи трамписта од - Трампа

ИНАУГУРАЦИЈА 45-ОГ ПРЕДСЕДНИКА САД БИЛА ЈЕ ТРИЈУМФ РЕПУБЛИКАНСКОГ ДУХА И ЕСТЕТИКЕ

Крунисање императора Николаја Другог

  • Сједињене Државе су највеличанственија од постојећих република. С њом би могла да се такмичи римска, али се она, после Цезара, претворила у империју са стално растућим монархијским елементом. Тако да је могуће да су САД једноставно највеличанственија република од свих које су икада постојале
  • Аристократској Европи би више пристајало одело уставне монархије, а не републике. А Русија - ако жели да не делује стилски другоразредно у поређењу са Сједињеним Државама - требало би да у свом државном церемонијалу култивише стилистику царске монархије - молебане и параде, церемонијал и византијску грандиозност, вазнесење са земље на небо, као идеју церемоније
  • Али, још је важније што Трамп обећава да ће предложити одређени политички модел, у поређењу с којим ће модел олигархијског глобалног капитализма и моралне и политичке климе које из њега произлазе бити - неконкурентан. У томе је главни изазов трампизма за Русију
  • Јер, наш модел представља тек незнатно и веома стидљиво одступање од тог глобалног олигархијског капитализма, али су у свету Обамâ и Оландâ чак и наши стидљиви кораци у правцу традиције и друштвене одговорности деловали као револуција, чак и наш површински патриотизам - као „смели национализам“
  • Сада ту предност више нећемо имати, и уколико не успемо да будемо „већи трамписти од Трампа“ (трамписти у руском, а не америчком интересу, наравно), изгубићемо поене на светској сцени које смо стекли последњих година захваљујући умећу да упутимо изазов либералном мејнстриму. Напросто: морамо и даље бити најбољи у тој игри. А да бисмо то постигли, није грех учити од Трампа
Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ
 

        „У СЕВЕРНОЈ Америци нема ни помена о либералним и конзервативним странкама у политичком смислу. Зато постоје две странке које се стално и отворено боре између себе.

        У првој је сва центрипетална сила државе, на којој почива њено јединство и држи се њена целовитост, патриотски дух и национално осећање: та партија је државна, и у Америци се зове републиканска.

        Друга представља центрифугални покрет, то је странка кидања и разлагања, која из фазе у фазу тера људе на издају и побуну; она се у Америци зове демократска партија“ - писао је 1860-тих година велики руски публициста М. Н. Катков.

        Инаугурација Доналда Трампа за председника чак и чисто визуелно одавала је утисак тријумфа републиканског духа, републиканске естетике, коју та странка одражава у много већој мери него што партија демократа одражава идеју демократије.

        Сједињене Државе су највеличанственија од постојећих република. С њом би могла да се такмичи римска, али се она, после Цезара, претворила у империју са стално растућим монархијским елементом. Тако да је могуће да су САД једноставно највеличанственија република од свих које су икада постојале.

        Идеја грађанске нације која суверено влада преко својих представника најпотпуније је материјализована у САД. Као што се осећа и империјални дух те републике која претендује на светску хегемонију.

        Величанствена римска архитектура Вашингтона, спој беспрекорног и немарног, једноставности и укуса у одећи учесника церемоније, својеврсни ситнобуржоаски аристократизам, патриотско хорско певање и цитати из Библије - све то ствара естетику, коју можеш да мрзиш као нешто што припада непријатељу, али не можеш да је не поштујеш и да јој се не дивиш.

        У поређењу с том републиканском естетиком, републике Европе - Немачка, Италија, чак и Француска, делују смешно и помало ружно, стилски убого. Одмах се види да би природно аристократској Европи више пристајало одело уставне монархије, а не републике.

        Још ружније делују покушаји играња „републике“ у Русији.

        Ако желимо да не делујемо стилски другоразредно у поређењу са Сједињеним Државама, требало би да у нашем државном церемонијалу култивишемо стилистику царске монархије - молебане и параде, церемонијал и византијску грандиозност, вазнесење са земље на небо, као идеју церемоније.

        За сада чак и наш „републиканизам“ делује прилично скромно у поређењу с америчким, између осталог, захваљујући томе што је наша церемонија наглашено атеистична - председник се заклиње на тананој књижици устава, а не, на пример, на Остромировом Јеванђељу.

        Немогуће је без зависти слушати како амерички свештеници читају Соломонову молитву и Беседу на гори, док је код нас инаугурација лишена икаквог религијског елемента. Надам се да ће, када види ове године како ступа на дужност „председник света“, којег именујемо управо ми (како гласи Легенда о руским хакерима забележена у Вашингтонском рукопису), Москва то узети у обзир и да ће наш површни ритуал из '90-тих бити замењен нечим величанственијим што више одговара националној традицији.

        На крају крајева, како се шале политичари и бизнисмени у Давосу: „Трамп је поново учинио Русију великом“.

        Зачуђујуће, али најмање је у складу с тим традицијама вашингтонског републиканизма био сам Трамп. Његова деца су изгледала су као принчеви и принцезе, нарочито кћерке - праве краљице балова. Посебно плавуша у белом - Иванка Трамп, која је засенила чак и прелепу маћеху - Меланију.

        Трампова супруга се још увек осећа прилично стегнуто у улози прве даме - никако не може да се ослободи рефлекса „модела“ - и труди се да делује уздржано и одсутно. Неће јој бити лако с таквим затвореним лицем у земљи где се сви осмехују под обавезно.

        Међутим, потпуно се уклапа са својим супругом. Док се Хилари Клинтон на церемонији буквално истицала својим змијским осмехом, као да није она изгубила изборе, Трамп је, за разлику од свог потпредседника - увек насмејаног Пенса, био зачуђујуће тмуран, оштар и готово се није смејао, чак ни у камеру.

        Чинило се да ће, завршивши полагање заклетве, одмах изговорити своје чувено: „Отпуштени сте! Сви сте отпуштени!“.

        И, он је то заиста изговорио.

        Било је много хипотеза о томе какав ће бити инаугурациони говор Трампа, да ли ће бити цитата Регана и Кенедија, да ли ће позвати Американце да се уједине и забораве раније несугласице.

        Али је Трамп, без претеривања, шокирао све.

        Његов говор је звучао као да није милијардер из Њујорка, већ синдикални вођа, негде у Детроиту, који је деценијама наступао пред штрајкачима и лично се тукао са штрајкбрехерима.

        То је био амерички популизам највишег квалитета - добро познат у Америци по личностима као што су Вилијам Џенингс Брајан или Хјуи Лонг, али који ниједном до сада није ушао у Белу кућу. И, одмах пошто је положио заклетву, Трамп је одлучио да још једном нагласи да је, пре свега, популиста, вожд обичног народа.

        Он је почео свој говор од оптужби на рачун Вашингтона, где је елита владала игноришући потребе остатка земље, и обећао је својим присталицама (а, судећи по видео-снимку, на Капитол хилу су се окупили управо класични Трампови „обесправљени“), да ће 20. јануар 2017. године ући у историју као дан када је земљом почео да влада Народ.

        Народ не у смислу „скупа свих грађана“, већ управо „демос“, као снага обичних људи с њиховим обичним осећањима, обичајима и интересима.

        Тај Трампов популизам је заправо озбиљна лекција за нас, пошто у Москви улази у моду један чудни „нови антидемократизам“, када презир према „руљи“ подједнако изражавају и либерал Шендерович и лучоноше национализма.

        За то време Трамп у Америци демонстрира класу када се обраћа не просто целокупном бирачком телу, већ управо народу као плебсу, као обичном човеку, као сиромашном човеку.

        Занимљиво је да ниједан од „левичарских“ председника у својим инаугурационим говорима није посвећивао толико пажње проблему сиромаштва, није говорио толико о страхоти замрлих фабрика, није са таквом одлучношћу обећавао да ће вратити благостање и обновити инфраструктуру САД.

        Та обећања, да ће учинити сиромашне богатијим, а богаташе који се богате на њихов рачун сиромашнијим, у чврстој су корелацији са програмом „America first!“ - тај слоган, који се донедавно сматрао малтене неонацистичким, чуо се у инаугурационом говору на Капитол хилу.

        Трамп обећава да ће предложити одређени политички модел, у поређењу с којим ће модел олигархијског глобалног капитализма и моралне и политичке климе које из њега произлазе бити неконкурентан.

        У томе се и састоји главни изазов трампизма за Русију.

        Јер, наш модел представља тек незнатно и веома стидљиво одступање од тог глобалног олигархијског капитализма.

        Једноставно, у свету Обамâ и Оландâ су чак и наши стидљиви кораци у правцу традиције и друштвене одговорности деловали као револуција, чак и наш површински патриотизам - као „смели национализам“.

        Сада ту предност више нећемо имати, и уколико не успемо да будемо „већи трамписти од Трампа“ (трамписти у руском, а не америчком интересу, наравно), изгубићемо оне поене на светској сцени које смо стекли последњих година.

        Те поене смо зарадили захваљујући умећу да упутимо изазов либералном мејнстриму. И ми и даље треба да останемо најбољи у тој игри. А да бисмо то постигли, није грех учити од Трампа. Он се током свог инаугурационог говора још једном показао као храбар политичар са чврстим убеђењима и јасном визијом. 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари