РЕШЕТЊИКОВ: Русија ће са лидерима попут Путина увек бити – светска сила

РУСИЈА ЈЕ ТОКОМ 2013. НЕСУМЊИВО ЗНАЧАЈНО УЧВРСТИЛА ПОЗИЦИЈЕ И СВОЈ МЕЂУНАРОДНИ АУТОРИТЕТ

  • Русија је увек била у центру светске политике. Постоји прилично популарно становиште да је после распада СССР-а Русија много изгубила, да се на њу не обраћа пажња, да она, чак, није ни водећа сила у региону. Са тим се никада нисам слагао! Ми смо увек остајали водећа светска сила, ми једноставно не можемо бити нешто друго
  • Друга је ствар то што се наши лидери у том периоду нису осећали способним да представљају Русију као водећу светску силу. Ипак, почетком 2000-их, са доласком новог председника, коначно се појавила усаглашеност политичке воље и политичког духа са оном реалном улогом Русије коју она игра на међународној сцени
  • Ми тек морамо решити: јесмо ли совјетски људи, људи историјске Русије или људи нове земље – Руске Федерације? Ми још увек нисмо оценили ни историјске догађаје из последњих сто година. Нисмо рекли шта је добро и шта је лоше, где је добро и где је зло
  • Код нас се практично све реформе већим делом изводе ради самих реформи. Докад намеравамо да све реформишемо? До потпуног исцрпљивања економије, до потпуне озлојеђености људи или потпуног распада земље? Односно, нама недостаје здрави конзервативизам
  • Недавно је Кијевски митрополит, Владимир, старешина Украјинске православне цркве Московског патријархата, потписао заједно са расколницима и муслиманима, обраћање украјинском народу са позивом да подрже избор председника Јануковича у правцу ЕУ. Замислите, какав чудовишан избор, какво искушење за људе! Одвојити се од православне Русије и придружити се антихришћанској Европи.

         КАД се сведу биланси 2013. године, какво је место Русије на карти света? Шта је разлог њеног идеолошког вакума – о овоме је главни уредник издања „ВВП”, Сергеј Иљин, разговарао са директором Руског института за стратешке студије (РИСИ), генерал-потпуковником у резерви Леонидом Решетњиковом. 

  • Леониде Петровичу, пре свега желео бих да питам Вас, руководиоца водећег руског аналитичког центра у области спољне политике: како се могу оценити резултати године која истиче? Колико се променила улога Русије на међународној политичкој сцени?

         - Русија је током 2013. несумњиво значајно учврстила своје позиције и свој ауторитет. Иначе, Русија је увек била у центру светске политике. Постоји прилично популарно становиште да је после распада СССР-а Русија много изгубила, да се на њу не обраћа пажња, да она, чак, није ни водећа сила у региону. Ето, са тим се ја никада нисам слагао. У сваком случају, ми смо остајали водећа светска сила, ми једноставно не можемо бити нешто друго.

         Друга је ствар то што се наши лидери у том периоду нису осећали способним да представљају Русију као водећу светску силу. По свему судећи, њихов дух и њихова воља нису одговарали нивоу на којем су се налазили у хијерархији власти. Ипак, почетком 2000-их, са доласком новог председника коначно се појавила усаглашеност политичке воље и политичког духа са оном реалном улогом Русије коју она игра на међународној сцени. Дакле, апсолутно нису тачне све тврдње наших неолибералних политиколога и експерата о томе да на нас не гледају и да на нас не обраћају пажњу, да смо све изгубили. 

         Догађаји ове године јасно су показали, и то не само експертима, него и свима онима које занима спољна политика, да се без Русије не може решити ниједно суштинско питање. Односно, ако Русија сама не жели да решава питање, онда може: они ће решити без нас. Тако је било, на пример, са Либијом: без размишљања су одлучили на свој начин – бомбардовали, убијали, намучили ту земљу и т. д. А ако Русија демонстрира своју позицију, своју политичку вољу, онда се без ње неће решити.

         Управо тако десило се са Сиријом. Захваљујући чврстој позицији Русије, као прво, није допуштена (у сваком случају, за сада) отворена страна агресија против независне државе, друго, нађена је варијанта за решење проблема. Можда се она неће до краја реализовати, али је нађена, предложена је и на снази. Година 2013. показала је да, кад руководство земље има политичку вољу, стратешко размишљање и ако, пре свега, оно константно види циљ државних интереса Русије, онда ћемо са таквим потенцијалом ми увек бити светска сила.    

  • Може ли се рећи да је ајновији рејтинг Forbes-а, према којем је Владимир Путин проглашен за најутицајнијег у свету, не само оцена нашег лидера као личности, него и оцена Русије и места које заузима у свету?  

         -  Наравно. Углед Владимира Владимировича Путина је – његова лична заслуга. Склопа особина које су му својствене и принципа којих се он придржава. Захваљујући личном ставу председника, његовој политичкој вољи и политичкој визији, почео је достојно да се реализује потенцијал Русије. При том, треба разумети: кад би лидер тог нивоа био на челу, рецимо, Грузије или Летоније, онда би, можда, ушао у Forbes-ов рејтинг утицаја, али никако не на прво место, чак ни међу првих десет. Прво место може да заузме само талентован, способан лидер који се налази на челу земље која игра видну улогу на светској сцени. У овом случају то се сасвим природно подудара: велика земља и угледни  лидер.

Владимир Путин

  • Ако дозволите, желео бих да мало разговарамо на тему економије. Ако судимо према низу кључних показатеља, економска ситуација у свету не изгледа тако лоше (стабилност на берзама, високе цене нафте и т. сл.) При том се у Русији на званичном нивоу одређује стагнација: министар економског развоја Уљкајев каже да код нас нема развоја. Поставља се питање: у чему је суштина? Односно, јасно је да неолибералне снаге на власти покушавају да реализују своје моделе, али ипак, можда постоје неки конкретнији фактори?

         Не бих рекао да је ситуација у светској економији повољна, осим што се у том смислу није десио никакав колапс. Није се десио колапс, али није било ни развоја. Ви кажете да у Русији нема развоја, али нема ни на Западу.

         У САД саме власти кажу да је нађено привремено решење, у јануару-фебруару опет ће се појавити исти проблеми. Нема развоја ни у Европи. Није се десио колапс у Португалији и Италији, али ипак, све се држи о концу. Засад је рано говорити да је Европа изашла из кризе, тим пре о знацима развоја. Није тачно ни то да је међународна економска ситуација повољна за Русију. Таква ситуација је један од разлога стања које се формира у руској економији, други је, наравно, унутрашњи. У ствари, не може се притискати иста педала ако она све време пропада. То што сте рекли о неолибералном моделу развоја наше економије... па, на крају, господо и другови, ако нешто не функционише, ако лоше функционише и то сасвим лоше, значи да од њега треба одустајати. У потпуности или делимично, али одустајати. Постоје и друге опције. Хајде да их макар јавно размотримо. Не може се говорити да може само тако – и готово.  

  • Да ли сам добро разумео да је у време кризе и уопште у годинама када је на челу владе био Владимир Путин, ипак, био нешто другачији модел (контра- циклична политика, државне инвестиције, оријентација на стимулисање развоја)? Слажете ли се са таквим становиштем? А од лета 2012. у руској влади се десио, условно речено, заокрет – у либералном правцу?

         - Слажем с тим становиштем. Заокрет се дешава: неприметно, пузећи, али се дешава. Као да су и људи скоро стално исти, нема неких гласних концепцијских одлука. Некаква пузећа тенденција: траје и – затеже економију Русије.

  • Односи ли се то исто и на нове свеобухватне планове приватизације?

         - Сваки план приватизације у Русији је – прилично страшна ствар. А ако се он буде спроводио без строге контроле, без узимања у обзир интереса државе... Разумете, код нас се практично све реформе изводе већим делом ради самих реформи. Реч „реформа” звучи као магична формула, као мантра – „Потребне су реформе!”. Шта год се прича – „потребна је реформа”. Недавно сам одржао предавање на Казањском универзитету где су ми рекли: „Ви сте у једном интервјуу истакли да се проблем корупције не решава углавном због тога што постоји морална и етичка криза становништва. А ми сматрамо да нисте у праву. Треба само спровести реформе и променити вертикалу власти”. Након тога, вероватно, сви ће одмах престати да узимају мито. Можете ли да замислите? А то је рекао млад човек, образован, очигледно универзитетски.

         Код на је тако са свим реформама. Ми сматрамо да бар једном годишње треба спровести реформу, било какву, али реформу. Односно, нама недостаје здрави конзервативизам. Јер, конзервативизам се не заснива на томе да се плашимо промена, него на томе да израчунавамо како ће се то одразити на живот земље, народа, економије, што је узајамно повезано, као и на позиције наше земље. Таквог рачуна нема.

         Ради чега је потребна приватизација, јесмо ли нешто израчунали? Јесмо ли гледали до чега ће то довести? Да ли тим новим таласом приватизације решавамо неки тренутни задатак или концепцијски геополитички и геоекономски задатак? Ако је концепцијски, онда зашто га сваких десет година спроводимо? Да ли ми сваких десет година (па и пет) мењамо своју стратегију, своју геополитику, свој поглед на свет? Зашто се код нас стално смерају кардиналне реформе? До када намеравамо да све реформишемо? До потпуног исцрпљивања економије, до потпуне озлојеђености људи или потпуног распада земље? Ето, то је питање.

Михаил Леонтјев

  • У вези са разговорима о секвестрацији буџета и смањења трошкова за социјалне намене поставља се питање приоритета система вредности владе. Уобичајено се сматра да је држава, пре свега преко владе, обавезна да обезбеди добробит својих грађана. Да ли Вам изгледа да садашња влада, њен социјално – економски сектор имају неке друге приоритете?

         - Плашим се да се то не чини мени, већ нашем народу, становништву земље. А то је веома лоше, веома забрињајавуће. Влада сваки дан доноси неке грозничаве мере и предузима некакве нове иницијативе. Огромна већина људи дистанцира се од тога, ја то изјављујем са пуном одговорношћу, дешава се међусобно удаљавање. Јутрос сам се случајно срео са једним запосленим човеком, почели смо да разговарамо и он је изнео мишљење у смислу да „код нас власт све чини на штету људи”. „Како то на штету људи”? – питам. „Па, ето, увели су неку возну карту, међутим, она се мени не исплати, можда се исплати онима који су је увели, мени не одговара. Једноставно ми не одговара. А тако је у свему. Чини ми се да треба да буде мање реформи, оне треба да буду промишљене и разумљиве, да се не погреши у смислу тих промена, који су циљеви и какве последице тих реформи.  

  • Људима нису јасни и за њих нису популарни поступци владе. Нису популарни, да не кажем да су страни – извештаји многих „господара мисли” у медијима... Ствара се утисак да постоји некакав идеолошки вакум. С друге стране, оно што се нуди за попуњавање тог вакума, на пример,  грозничави наступи „говорника” у Државној Думи веома подсећају на једну од имитација бурне активности, изношење мишљења ради изношења мишљења. Имате ли Ви такав утисак?

         - Идеолошки вакум је присутан – то је очигледно. При том идеологију неолиберализма не дели више од 5-6% становништва, углавном омладина, првенствено у великим градовима – Москви, Санкт Петербургу и можда у још два, три града. Међутим, представници те идеологије практично су у свим медијима, то је такође – очигледно и то сви знају. Њихови напори подсећају на Сизифов труд, они само људима наносе штету уносећи збрку у њихове главе. Да, вакум постоји, али, такође он не може вештачки да се попуни – није се обликовала друга, алтернативна идеологија, она уистину не постоји. Јер, ми нисмо ни схватили шта се десило, каква смо земља. Неки тврде да смо ми по погледу на свет, по идеологији, као и раније Совјетски Савез, али који се потпуно распао. Други намећу неолибералну идеологију, трећи се ослањају на традиционалне вредности историјске Русије и покушавају да на тој основи плутају и живе зато што без идеологије не може да се живи.

         Без идеје ми се претварамо у фарму, у краве које преживају на пољани. У покушајима да се нађе нова суштина идеологије акценат је на патриотизму. Патриотизам се данас базира само на једној идеји – Великог Отаџбинског рата. И поред све величине подвига нашег народа у том рату, идеологија не може да се ослања само на један историјски догађај, то је погрешно. Олимпијске игре као идеја која уједињује још мање је способна за живот.  Две трећине становништва у земљи не интересује спорт. Погледајте колико људи иде на фудбалске утакмице, 5-6 хиљада, па и 10-30 хиљада у најважнијем моменту, а у Москви живи 12 милиона људи. 

         Заправо, постоји вакум. Поновићу, узрок његовог настајања је у томе што се ми никако не одређујемо - ко смо ми, у ствари. Јесмо ли совјетски људи, људи историјске Русије или људи нове земље – Руске Федерације? Ми још увек нисмо оценили историјске догађаје из последњих сто година. Нисмо рекли шта је добро и шта је лоше, где је добро и где је зло, а без тога идеологија не може да се формира. А ако су добро и зло помешани, онда каква је то идеологија. Још увек нисмо разјаснили стаљинизам. Неки кажу: било је грешака, али, Стаљин је био велики вођа. До ђавола грешке које су коштале милиона живота! „Циљ оправдава средство” – да ли ово хоћемо да узмемо за основу идеологије?

Документарни филм Никите Михалкова „Туђа земља”

         Идеологија је, пре свега, избор смисла живота, избор идеје ради које живиш. А ако живиш због тога да би се власништво у Лондону увећавало, да би се твоја деца школовала на Кембриџу, да би на твојим рачунима у САД биле приличне суме новца, онда – која идеологија ту може да се роди? Ако разговараш са новинаром који поставља пакосна питања и размишљаш како да га спречиш у греху, да га далеко отераш – каква ће идеологија из тога настати? Док не пронађемо смисао свог живота, док не пронађемо идеју ради које живимо, неће ни бити никакве идеологије.   

         Са мог становишта, као верујућег човека, сада је Господ све нас ставио пред избор. Сви ми, читав народ, Русија, сви смо пред избором – изаберите како желите да живите, којим путем да кренете. Постоје примери избора.

         Недавно је Кијевски митрополит, Владимир, старешина Украјинске православне цркве Московског патријархата, потписао заједно са расколницима и муслиманима, обраћање украјинском народу са позивом да подрже избор председника Јануковича у правцу Европске уније. Значи, човек чини избор, православни свештеник позива своје православне парохијане (још једном подсећам, Московског патријархата) да се одвоје од Русије и придружи постхришћанској, чак у много чему антихришћанској Европи. Замислите, какав чудовишан избор, какво искушење за људе? Одвојити се од православне Русије и придружити се антихришћанској Европи. Због чега? Боље ћемо се хранити, јешћемо више кобасице, има ли другог смисла? Где су ту највише идеје, где је ту Бог, где је ту, заправо, вера? Ето, човек је направио такав избор.   

         Кажу да је митрополит стар и болесан. Али, ко му је донео папире, ставио их на сто и убедио га? Значи, таква су расположења, чак и у оном делу друштва које се ослања на конзервативне, традиционалне вредности. Чак и представници тог дела друштва (наравно, не сви) такође немају идеје и смисао живота. Чега се плаши Кијевски митрополит, да ће спонзори да дају мање новца? У реду да је у време бољшевичке власти, пре Великог Отаџбинског рата – тада су због противљења могли да убију и униште. Али, сада, чега се плаши? Да остане без спонзора? Да ће у новинама бити изложен критиковању? Сада људи, и то какви људи, нису спремни на пожртвован избор. Ми нисмо спремни на пожртвован избор: да одложимо питања јела и себи поставимо више циљеве. Ма, каква идеологија!

  • Ево у вези с тим занимљивог момена: условно речено, оно због чега се Михаил Леонтјев и други наши „империјалци” свађају са етно – националистима. Леонтјев говори о томе да су Руси империјални народ, народ окосница, који, будући да је основа империје, система, треба да има одређену одговорност. А та мисија претпоставља, поред осталог, ако не непосредну жртвовеност, онда нешто блиско томе. Са своје стране, националисти оптужују Леонтјева и његове истомишљенике због издаје националних интереса и стављају акценат на то да је Русима пре свега потребно да се обезбеди висок животни стандард да би се лепо хранили  и т. сл. Чија је став Вама ближи?

         - Чини ми се да је у праву „условни” Леонтјев, уз све разумљиве нијансе. Таква је мисија руског народа: „кад си се ухватио у коло, онда играј”. Недавно је на Првом каналу приказан документарни филм Никите Михалкова „Туђа земља”, касно, почео је скоро у поноћ. Гледао сам – филм је потресан, приказује како пропада руско село, какао су људи отишли, ништа није остало. Зашто се то дешава?

         Да, слажем се, крива је власт, крива је државна политика, али људи, људи који су отишли – они су такође криви. Зашто су отишли?

         Недавно сам био у Владивостоку. Многи су ми рекли: „Отићи ћемо у Краснојарск или у Москву”. А зашто у Москву? – питам. Погледајте како је овде код вас у Владивостоку добро и лепо. Зашто, нема потенцијала?” – „Да, има, али у Москви има више новца”. Ипак, у Москви је тешко живети. Кажем им: „Тамо нећете ништа постићи, овде је ваша постојбина, ви сте позвани да овде живите, да овде радите. Не умирете, ваљда, овде од глади?” – „Не умиремо, али тамо има више новца, више могућности да се негде отргнеш”. Па, ако човек постави такве задатке, коју ће он идеологију имати? Никакву. Искључиво преживљавање.

         У том филму Михалков седи у напуштеној кући, преслаже остављене књиге, али на полицама нема ни једне црквене књиге. Да, прошло је 70 безбожних година, али после њих скоро 25 „божних”! ... Ко је ту крив – човек или власт која је човека свега лишила остављајући му само једну идеју – преживљавање. То је питање. Али, док преживљавање остаје главна идеја – каква се идеологија на том темељу може изградити? 

         Превела

       Ксенија Трајковић

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари