Амери су постали ово што су данас кад су пригрлили есесовце, гестаповце и абверовце

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ - НАЈЛИЦЕМЕРНИЈА ИМПЕРИЈА У ЦЕЛОЈ СВЕТСКОЈ ИСТОРИЈИ (3)

Амерички конгрес

  • Дволичност Барака Обаме показала се и приликом доделе њему Нобелове награде. Примајући ту награду, мада није јасно за која достигнућа на пољу мира, он је у потпуном нескладу са идејом награде изјавио: „Никада нећемо моћи да искључимо сукобе са коришћењем војне силе. Доћи ће време када ће државе... сматрати коришћење силе не само потребним, већ и морално оправданим“
  • Бивши комесар ЕУ за спољне послове Крис ПАТЕН: Присуствујући међународним сусретима у иностранству, сарадници америчке администрације долазе на њих са свитом којој би позавидео и персијски краљ Дарије. Резервишу се читави хотели, живот у градовима замире, невине пролазнике обарају људи са биковским вратовима и пластичним жицама за везу у ушима. То није представа која плени срца и душе
  • У очима Вашингтона потреба за „демократизацијом“ (читај: крвава смена режима у некој држави) одређује се нивоом лојалности „демократизатору“ (Сједињеним Државама)
  • Бивши шеф израелске специјалне службе „Натив“ Јаков КЕДМИ: Дволичност и „сваштоједство“ Американаца су се појавили још пред Други светски рат, када су Сједињене Државе подржавале фашисте који су тада долазили на власт у Европи, надајући се да ће они иступити против бољшевизма

Пише: Дмитриј МИЊИН, Фонд стратешке културе

        ЛИЦЕМЕРЈЕ, које је органски део америчке политике, нарочито упечатљиво се испољава у коришћењу меке или паметне моћи.

        Аутором ових појмова сматра се Џозеф Нај-млађи, који је у своје време био заменик државног секретара и заменик министра одбране САД-а. Према његовим сопственим речима, он је сажео постојеће искуство достизања циљева без примене насиља, издвојивши то у самосталан правац политике.

        За Наја, мека моћ је „способност (ability) да се добије оно, што желите, али не помоћу принуде (coercion) или награде (payment), већ привлачењем на своју страну (attraction). Та моћ произлази из привлачности културе, политичких идеала и политичког курса земље... Завођење (seduction) је увек ефикасније од принуде...“  

        Међутим, касније Нај је дошао до закључка да мека моћ није довољна и предложио је концепцију паметне моћи као споја „тврде моћи за принуду и одмазду и меке моћи у облику убеђивања и привлачности“.       

        Амерички политичари су од меке моћи желели исто што и од тврде - успостављање њихове владавине, али за мању цену.

        У паметној моћи Бела кућа је видела, пре свега, згодан инструмент за манипулацију. И сам Барак Обама се појавио у улози лидера САД-а као манипулативни пројекат.

        Дволичност Обаме се показала приликом доделе њему Нобелове награде. Примајући ту награду, мада није јасно за која достигнућа на пољу мира, он је у потпуном нескладу са идејом награде изјавио: „Никада нећемо моћи да искључимо сукобе са коришћењем војне силе. Доћи ће време када ће државе... сматрати коришћење силе не само потребним, већ и морално оправданим“.

        Вероватно, Џозеф Нај није крив што су га тако разумели. Политичари увек узму од мислиоца оно, што њима одговара.  

        Нај је, например, допуштао да мека и тврда моћ могу не само да допуњују једна другу, већ и да подривају једна другу, нарочито у ситуацији одвијања војних операција.

        Економске санкције за постизање политичких циљева, сматрао је он, веома ретко доводе до потребних резултата, пошто каче, пре свега, обичан свет, а не владајуће елите.

        Чак и финансијска помоћ често доприноси покварености елита и порасту корупције. Разбијајући равнотежу између социјалних група - „она може да изазове пре незадовољство, него позитивну реакцију међу обичним становништвом“.

        Нај признаје да многи у мекој моћи виде „културни империјализам XXI века“. Стварање митова, каже он, постаје „валута меке моћи“ и владе се такмиче између себе и са другим организацијама како би повећале поверење према себи и ослабиле поверење према својим противницима“.

        При том, неспретна пропаганда „не само може да се подвргава подсмевању, већ и да се покаже као контрапродуктивна, ако подрива репутацију и поверење према држави“. Нај упозорава да вишак моћи може да буде чак и штетан ако води ка самоуверености, и тада мека моћ, која је у том случају „само параван за тврду моћ“, не постиже циљ. Рецимо, коришћење силе према затвореницима у затворима Абу-Граиб и Гвантанамо не само да смањује поверење према „америчким вредностима“ већ и ствара стабилан осећај да су они прожети лицемерјем.   

        У периоду владавине администрације Обаме, ни једно од упозорења Џозефа Наја није узето у обзир.

        Због дуплих стандарда САД, америчка мека моћ није учинила њихову политику привлачном нити на Блиском Истоку, нити у Украјини. „Чак и када високи функционер стране владе има посла са администрацијом САД-а, - пише бивши комесар ЕУ за спољне послове Крис Патен, - морате да имате на уму да је ваша улога другоразредна: колико год су љубазни били ваши домаћини, ви зависите од њих, ваш је циљ да зрачите ревност да бисте од њих при одласку добили подршку за ваше иницијативе...

        Присуствујући међународним сусретима у иностранству, сарадници америчке администрације долазе на њих са свитом којој би позавидео и персијски краљ Дарије. Резервишу се читави хотели, живот у градовима замире, невине пролазнике обарају људи са биковским вратовима и пластичним жицама за везу у ушима. То није представа која плени срца и душе“. Међутим, то је само једна страна медаље.  

        Друга страна - то су последице, које настају за оне, према коме је усмерена мека или паметна моћ. Оне су катастрофалне.

        Нова стратегија Беле куће дестабилизује ситуацију у свету и убија људе чак и више, него политика тврде моћи, јер се базира на изазивању унутрашњих сукоба и ширењу хаоса и узалудни су покушаји да се њима управља.

        Нај, вероватно, није могао ни да замисли у каквог ће се Франкенштајна претворити његова творевина.   

        При том, у очима Вашингтона потреба за „демократизацијом“ (читај: крвава смена режима у некој држави) одређује се нивоом лојалности „демократизатору“ (Сједињеним Државама).

        Чувени политиколог Фарид Закарија пише да су САД - када су демократама на Тајвану, у Пакистану и Саудијској Арабији запушавали уста - ћутале.

        „Вашингтон треба да разуме, - сматра Нај, - да, ако он има своје изузетке из правила, друге земље их такође имају. Да се не ради ни једно ни друго, да се позива на једно, а ради нешто сасвим друго - то је лицемерје. Оно... подрива поверење према Америци“. 

        Француски аутор Пјер Аснер пише да су САД у униполарном свету, који је настао по завршетку хладног рата, позивајући остатак света да им се повери, изгубиле способност да критички процењују планове за успостављање америчке хегемоније.

        „Ако власт која је ван контроле - пита Аснер - подложна корупцији у својој земљи, како да не нанесе штету читавом свету, када поприми међународне размере?“

        Овде се испољава урођена црта америчког менталитета - може неко да поседује црне робове, а да се при том сматра оличењем политичара са демократским током мисли. 

        Према мишљењу израелског експерта, бившег руководиоца специјалних служби „Натив“, Јакова Кедмија, дволичност и „сваштоједство“ Американаца су се појавили још пред Други светски рат, када су Сједињене Државе подржавале фашисте који су тада долазили на власт у Европи, надајући се да ће они иступити против бољшевизма.

        После Другог светског рата Американци су „пригрлили бивше нацисте, укључујући есесовце, гестаповце, абверовце, нису обраћали пажњу на њихова злодела, јер су их у САД-у сматрали корисним у борби против њиховог главног непријатеља. У том тренутку тај непријатељ је био Совјетски Савез.

        Касније су Американци решили да у борби против совјетске експанзије и совјетске инвазије у Авганистан, треба подржати сваког криминалца, ако је спреман да се бори против СССР-а. Тако је настала Ал-Каида.

        На сличан начин се појавила и Исламска држава.

        У име „демократије“, европске земље и Сједињене Државе затварају очи пред очигледно недемократском дискриминаторском политиком Балтичких земаља према руској мањини. Затварају очи пред појавом препорода или величања или подизања на ниво националних хероја оних који су ратовали заједно са нацистима у Источној Европи...

        Догађаји у Украјини служе као школски пример крвавих последица до којих може да доведе оно што се на почетку појављује као мека моћ - мирни протести, захтевање слободе, поштене власти.

        Већ у наредном обраћању нацији, Обама ратоборно најављује победу свог „стратешког размишљања“: „Данас управо Америка стоји јака и јединствена са нашим савезницима, док је Русија у исто време изолована, а њена економија распарчана. Тако Америка корача на челу...“

        Према мишљењу директора Центра за националне интересе (The Center for the National Interest) и издавача часописа The National Interest Дмитрија Сајмса, Обамина администрација Обаме допринела заоштравању кризе у Украјини, када је одлучила да стане на страну демонстраната.

        „Хтео бих такође да истакнем да бисмо те људе - ако би користили слично насиље против САД пријатељске владе - називали побуњеницима, а не демонстрантима“, - наводи речи Сајмса New Republic.

        Обраћање Обаме нацији показује да амерички лидер или не схвата колико је опасно погоршавање односа Запада и Москве, или жури да присвоји заслуге за још неостварену победу“, - сматра коментатор Bloomberg Леонид Бершидски.

        Када Обама изјављује да „овако Америка корача на челу“, „више бих волео да верујем да фолира, него да стварно не разуме колико су САД неумешно деловале у Украјини... Било би боље да председник САД-а уопште није спомињао Русију и Украјину“, - написао је Бершидски на сајту Bloomberg.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари