Николић „ратује“ са Григоријем, Дачић се „помирио са Амфилохијем“ - шта се догађа?

ШТА СЕ, ЗАПРАВО, ДОГАЂА ИЗМЕЂУ ДРЖАВНОГ ВРХА СРБИЈЕ И ВРХА СПЦ?

         ПРОСЛАВА осам векова Ђурђевих Ступова донела је „помирење“ премијера Ивице Дачића са митрополитом Амфилохијем.

         У време кад „хладни рат“ између Томислава Николића и владике Захумско-херцеговачког Григорија још траје.

         Јесте ли изненађени - и једним и другим, иако Николић на владику Григорија „пушта“ своју помоћницу за односе са јавношћу и медијима?

         Шта се, заправо, догађа између државног врха Србије и врха СПЦ?

         Да ли је Дачићево додворавање Цркви (митрополиту Амфилохију) доказ да су варедни избори много ближи него што то многима изгледа?

Будимир АЛЕКСИЋ, историчар религије и аналитачар црквених збивања (Подгорица)

Дачићево помирење у Беранама било је шаљиво

• Шта се у Беранама стварно десило? Дачић је замуцао у једном моменту јер ништа није знао о том крају где је био, а митрополит Амфилохије му је помогао и објаснио да је тај крај био стожер Рашке државе. Дачић је онда рекао да му Амфилохије помаже и да су се помирили...
• А Григорије је после литургије критиковао председника општине Требиње, неки новинар је погрешно написао да се то односило на председника Србије и онда је уследио низ позива и питања, те је Григорије изиритиран свиме рекао да то мисли и за Николића - јер су обојица једва завршили средњу школу. Тако да ни овоме не бих придавао значај...

         НИ ЈЕДНО ни друго нема велики значај: нити је једно помирење ,нити је оно друго став.

         И Григорију и Дачићу се омакне, новинари ухвате и интерпретирају. Био сам у Беранама и чуо кад је Дачић у шаљивом тону рекао да се помирио, а да су стварно у некаквом великом рату, премијер не би ни дошао у Црну Гору.

         Шта се у Беранама стварно десило? Дачић је замуцао у једном моменту јер ништа није знао о том крају где је био, а митрополит Амфилохије му је помогао и објаснио да је тај крај био стожер Рашке државе. Дачић је онда рекао да му Амфилохије помаже и да су се помирили...

         То је било шаљиво. Амфилохије остаје критичар бриселског споразума и остаје на својим позицијама да Косово и Метохија мора остати у Србији, а Дачић је за примену бриселског споразума.

         Када је реч о другом случају - код Григорија- дошло је до грешке: Григорије је после литургије критиковао председника општине Требиње, неки новинар је погрешно написао да се то односило на председника Србије и онда је уследио низ позива и питања, те је Григорије изиритиран свиме рекао да то мисли и за Николића - јер су обојица једва завршили средњу школу. Тако да ни овоме не бих придавао значај...

         Шта је суштина? СПЦ као најзначајнија српска институција, која је вековима била духовни и културни стожер, има право на национални став. Она се бави судбином, и то историјском судбином српског народа и има право да даје оцену догађаја који одређују судбину српског народа.

Слободан НАГРАДИЋ, социолог, председник Српског демократског форума (Бањалука)

Обе стране не поштују оно: цару царево, а Богу божје

• Ствари додатно компликује то што се Григоријева епархија већински налази у Републици Српској и, условно речено, изван је Србије, па се ово не може посматрати ван односа Србије и Републике Српске

         ТЕ ДВЕ ситуације говоре да се политички и укупан јавни живот одвија по начелу: једни шумом, други друмом.

         У Србији постоји јасна неусклађеност политике, не само према религији и цркви, него и према важнијим питањима.

         Рационалан одговор се може ослонити на то да премијер и председник долазе из различитих духовних миљеа. Дачић је председник СПС, странке која је наследила специфичан однос према Цркви, па Дачић настоји да има бољи однос - ако не према целој Цркви, онда бар према неким људима из Цркве.

         Николић је, с друге стране, био оснивач СНС, странке која је имала однос према религији. Међутим, неки људи из Цркве су у предизборној кампањи отворено навијали против Николића и он то није заборавио. Зато он кроз персонални однос према појединцима хоће да покаже да није мудро да се Црква током кампање сврстава било где. Свако лице, па и црквено, може да има мишљење које хоће, али не треба у кампањи да навија за једног кандидата.

         То дугорочно није добро ни за државу, ни за Цркву. Персонални односи одузимају капацитет и држави и Цркви, а штету трпе грађани.

         У овом случају ствари додатно компликује то што се Григоријева епархија већински налази у Републици Српској и, условно речено, изван је Србије, па се ово не може посматрати ван односа Србије и РС.

         Најбоље би било да се власт и Црква понашају по ономе: цару царево, а Богу божје.

         Међутим, не може се рећи да сви људи из Цркве тако раде, а то није добро.

         И политика својим сврставањем не чини добро, сем што неко можда може да има дневну или недељну личну корист од свога сврставања.

         Све несугласице треба што пре изгладити да би се наступало јединственије.

Владан ГЛИШИЋ, члан Старешинства Двери

Дачићево „помирење“ није ни озбиљно ни искрено

• Зна се како се понаша искрени верник у сличној ситуацији - мора да се прво покаје за оно што је учинио, а пошто је Дачићева увреда на рачун Амфилохија (када је рекао да је он „срамота за СПЦ“) изречена јавно - онда и покајање мора да буде јавно. Тога - наравно - нема, те самим тим овај чин има естрадни значај, као и све друго што Дачић ради

         ДАЧИЋЕВО наводно помирење са митрополитом Амфилохијем нема никакву озбиљну тежину пре свега зато што није ни искрено ни озбиљно.

         Зна се како се понаша исрени верник у сличној ситуацији - мора да се прво покаје за оно што је учинио а пошто је његова увреда на рачун Амфилохија (када је изрекао да је он „срамота за СПЦ“) изречена јавно онда и покајање мора да буде јавно. Тога - наравно - нема, те самим тим овај чин има естрадни значај, као и све друго што Дачић ради и једнако је неодговорно и неозбиљно као и када је дао изјаву да је Амфилохије „срамота за СПЦ“, а та изјава је, опет, једнако била вредна колико и Дачићев интервју са водитељком без доњег веша.

         Међутим, постоји овде нешто много озбиљније, а то је свест Дачића, па и Николића, и Вучића, и свих осталих властодржаца који су на власт дошли по налогу и „благослову“ из амбасада САД, ЕУ и НАТО - а то је свест да ипак, да би уопште дошли у прилику да могу чинити владу по налогу странаца, морају претходно добити гласове на изборима. И зато је битно да се не замерају, или чак да добију и некакву подршку СПЦ, јер је она још увек установа са великим ауторитетом у народу.

         Дачић ово поготово добро зна, јер је и у владу 2008. и у ону 2012. године ушао зато што је био спреман да служи амбасадорима САД више него свом народу. Ипак, да би опет то могао да ради мора да придобије симпатије гласача, а то неће моћи кроз сукоб са СПЦ.

         Међутим, ма како да народ гласа, владу ће опет формирати или тајкуни под контролом САД (као и 2008.), или сам амбасадор САД (као 2012.), или можда и директно страни експерти - по Вучићевој молби.

         У сваком случају, ближе нам се избори.

Живица ТУЦИЋ, главни уредник Верске информативне агенције

Ако је Дачић прешао преко митрополитове молитве на Тргу Републике - јавност не мора

• Ми из Београда не можемо најбоље да проценимо шта се дешава са градоначелником Требиња, који жели да компромитује владику Григорија. Ту долази до варница и киксева које су довеле дотле да један каже „ја нисам рекао“, а градоначелник каже - „да, рекао је да је председник Србије будала“
• Мислим да би председника Николића требало да је толико суверен да га такве ствари не узбуђују

         ШТА значи Дачићево и Амфилохијево мирење?

         Митрополит Амфилохије је урадио нешто што је недопустиво: сахрањивао је живе. И то је урадио целој Влади и парламетну, а после је рекао да другачије није могао. То је за мене незапамћено и недопустиво. Сада Дачић може да каже да су посвађани или помирени, али тај гест остаје запамћен.

         Хоћу да кажем да се за мртве не може молити као за живе, а за живе као за мртве. То нема ни у једној религији. У свакој је религији јасно шта је живот, а шта смрт. Зато сматрам да је крупна ствар оно што се десило на Тргу и нико то не може да оправда политичким, националним или било којим другим разлозима.

         Нема онога: то је било песнички или у заносу, или из патриотских разлога. Нема тог заноса!

         Ко то покуша да оправда прихвата нешто недопустиво. Ако Дачић преко тога прелази, јавност не мора. И, то није став ни целе Владе ни целог парламента.

         Иначе, оно није била литургија већ молитва...

         Главно питање у односу власти, односно државе и Цркве је било то што се десило на Тргу, а случај са Григоријем се своди на то да је себи допустио да изражава своје политичке симпатије и антипатије. Он може да их има само лично, не као епископ.

         Имали смо ставове и епископа који су били блиски СПС, или ДСС... али све то треба да се избегне, јер Црква заиста треба да се бави питањима која помажу људима да живе у вери и квалитетно.

         А не да се меша са личним ставовима. Ако је ова Влада прихватљива за већину грађана, формално гледано, онда је то- то!

         Иначе, ми из Београда не можемо најбоље да проценимо шта се дешава са градоначелником у Требињу, који жели да компромитује владику Григорија. Ту долази до варница и киксева које су довеле дотле да један каже „ја нисам рекао“, а градоначелник каже - „да, рекао је да је председник Србије будала“.

         То није толико битно колико чињеница да неко тамо на томе хоће да прави политику!

         Мислим да би председник Србије, Томислав Николић требало да је толико суверен да га такве ствари не узбуђују. То је за мене апсолутно минорна ствар.

         Црквени људи попут Григорија се не сналазе у политици. Рекао бих им само ово: пустите политику, ви имате довољно обавеза часних и лепих.

Слободан ЈАНКОВИЋ, историчар

Српским политичарима који су блиски Западу - већ је промењена свест

         КАД Црква покушава да прави компромис са својим основним ставом о духовном и световном животу - онда долази до неслоге међу архијерејима и онда је могуће да имамо и сукоб са политичарима и неслогу са архијерејима.

         У последњих 15 година урушавана је свака институција српског народа, пре свега Војска и школство, а уништава се све више и високо образовање. Тако смо дошли дотле да треба срушити и Цркву - и то као најважнију институцију српског народа - да би се постигла промена свести, што је крајњи циљ притисака са Запада!

         Политичарима који су блиски Западу већ је промењена свест. С друге стране, најнормалније је да се Црвква изјасни о најважнијим стварима које се тичу народа, јер окупља највећи број Срба и највећи део народа у Србији.

         Зато ово што долази из Цркве не представља недозвољено мешање Цркве у политику, већ нормално интересовање. Наравно, грађани и верници треба да процене да ли је исправан конкретан начин на који се то ради.

         Диана Милошевић