Стаљин јесте Пољској поклонио немачке земље, Москва и Берлин немају обавезе према осетљивости Пољака

ВАРШАВИ И ЊЕНИМ САВЕЗНИЦИМА ИЗ НАТО НАЈБОЉЕ БИ БИЛО ДА НЕ ВУКУ ЂАВОЛА ЗА РЕП

* Седмог фебруара 1945. на Јалти, на конференцији Велике тројке, Молотов (читај: Стаљин) својим је устима (читај: Стаљиновим) објавио совјетске предлоге о границама Пољске: 1. Сматрати да граница Пољске на истоку треба да буде Керзонова линија са одступањем од ње у неким областима за 5-8 километара у корист Пољске. 2. Сматрати да западна граница Пољске треба да иде од града Шћећина, јужније реком Одром, а даље уз реку Ниса (Западна)

* Британски премијер Черчил се успротивио таквој граници, наводећи да тешко да би било сврсисходно да се пољска гуска накљука немачким јелима до те мере да угине од лошег варења. На крају су се сви ипак сложили са Стаљином, па је Пољска добила Шлезију, Померанију и две трећине Источне Пруске (садашња руска Калињинградска област је трећина предратне источнопруске територије)

* Лако се може претпоставити да у Берлину неће гневно реаговати на Путинове речи  о Данцигу и Бреславу. И обрнуто: да ће на тврдње Берлина у Москви и Минску бити одреаговано сасвим мирно. На крају крајева, једноставно ће се поставити питање – у чисто нагађачком смислу, наравно – о припадности Шлезије и Помераније. Чиста радозналост, ништа више

_________________________________________________________

         Aутор: Максим СОКОЛОВ

         УКАЗИВАЊЕ Владимира Путина: „Захваљујући Совјетском Савезу и ставу Стаљина, Пољска је добила значајне земље на западу, немачке земље. То су западне територије данашње Пољске које су Стаљинов поклон Пољацима. Да ли су наши пријатељи у Варшави заборавили на ово? Подсетићемо их“.

         Ове речи су изазвале изузетно болну реакцију пољског руководства. На језику Вилијама Шекспира, драгог Енглезима, „Јелен је рањен стрелом“...

         Рањен стрелом, пољски премијер Моравјецки је изјавио: „Стаљин је био ратни злочинац одговоран за смрт стотина хиљада Пољака. О историјској истини се не расправља. Амбасадор Руске Федерације биће позван у Министарство спољних послова“.

         Руски амбасадор је заиста био позван на тепих код заменика пољског министра Јаблонског, алио су обе стране остале при своме, поновивши мишљења свог руководства, али протестна нота није уручена.

         Било је много злочина које је Стаљин починио у другим временима, али прилично је компликовано питање - да ли је он био ратни злочинац између 1939-те и 1945-те. Ако је и био, онда не више од свог британског савезника Черчила.

         Број умрлих такође треба узети у обзир са више опреза. Поред мртвих Пољака, било је и Јевреја. Према меморијалном комплексу Јад Вашем (а не историчарима Кремља), „уочи окупације Пољске 1939. године, тамо је живело 3,3 милиона Јевреја. На крају рата, само око 380.000 пољских Јевреја је остало у животу, остали су убијени, углавном у гетима и шест логора смрти: Хелмно, Белжец, Собибор, Треблинка, Мајданек и Аушвиц-Биркенау. Штавише, улога Пољака у Холокаусту је веома двосмислена. И коначно, приликом ослобођења Пољске пало је 600.000 војника Црвене армије. На пољима око Висле и на другим местима.

         Али, чак и ако немамо у виду ове страшне цифре, о историјској истини о успостављању пољских послератних граница не треба расправљати, довољно је констатовати ствари.

         Седмог фебруара 1945. на Јалти, на конференцији Велике тројке, Молотов (читај: Стаљин) својим је устима (читај: Стаљиновим) објавио совјетске предлоге о границама Пољске:

         1. Сматрати да граница Пољске на истоку треба да буде Керзонова линија са одступањем од ње у неким областима за 5-8 километара у корист Пољске.

         2. Сматрати да западна граница Пољске треба да иде од града Шћећина, јужније реком Одром, а даље уз реку Ниса (Западна).

         Ту границу Одра-Ниса, Западна Немачка је признала тек 1970. године.

         Британски премијер Черчил се противио таквој граници: „По питању померања границе Пољске на запад, британска влада би желела да стави следећу резерву: Пољска треба да има право да себи узме територију коју жели и којом може да управља. Тешко да би било сврсисходно да се пољска гуска накљука немачким јелима до те мере да угине од лошег варења.

         На крају су се сви ипак сложили са Стаљином.

         Стали су на становиште да је стомак пољске гуске јак и да ће сварити земље Шлезије, Помераније и Источне Пруске (садашња Калињинградска област је само око трећине предратне источнопруске територије, док су две трећине припале Пољској).

         Шта је Моравјецки имао на уму говорећи о историјској истини - остало је нејасно. Али, није неопходно сматрати Стаљина мудрим, драгим и вољеним да би се разумели необориви документарни извори. Осим ако господа не сматрају материјале са конференције у Јалти за совјетски фалсификат.

         Наравно, Моравјецки се може разумети. Не у смислу да ће В.В. Путин одлуку из 1945. (иако његов наступ није био одустајање од ње, већ само подсећање) одмах материјализовати.

         И да ће борци „Вагнера” певајући

         „Док смо ишли преко варшавских мостова,

         Све лепотице су нам бацале цвеће"

кренути тамо на екскурзију.

         Ствари још нису стигле до рата са Хијеном, а можда и неће стићи. Али, односи Варшаве не само са Москвом, већ и са Берлином могли би да буду много бољи.

         Када је почетком јануара 2023. Пољска затражила од Немачке репарације у износу од 1,3 трилиона евра, таква дрскост је узбудила чак и немачку кобасицу од џигерице (алузија на Олафа Шолца).

         Немачки канцелар је изјавио да се, наравно, залажем за неповредивост граница са Пољском, али да у Немачкој има и политичких снага које ће изнервирати пољски безобразлук и хтети да покрену питање коме припадају Бреслав, Данциг, Шћећин и Аленштајн. Зато би Пољској и њеним савезницима у ЕУ и НАТО боље било да не вуку ђавола за реп.

         Лако се може претпоставити да у Берлину неће гневно реаговати на речено у Москви о Данцигу и Бреславу. И обрнуто: да ће на тврдње Берлина у Москви и Минску бити одреаговано сасвим мирно.

         На крају крајева, ништа лоше се неће догодити. Јер, једноставно ће се поставити питање – у чисто нагађачком смислу, наравно – о припадности Шлезије и Помераније. Чиста радозналост, ништа више.

         Друга је ствар што ће чак и наговештај такве радозналости за видовите пољске велможе бити као оштар нож забоден у срце.

          Само, са склоношћу Варшаве да квари односе у свим правцима (понекад и без посебне потребе), ни Руси ни Немци нису у обавези да баш штеде пољску осетљивост.