Симбол краја атлантизма биће неизбежно ново уједињење Украјине и Русије

МОСКВА НЕМА ДРУГУ МОГУЋНОСТ ОСИМ ДА ПОВРАТИ ЈЕДИНСТВО РУСКОГ СВЕТА

* За Русију се не поставља питање будућности Украјине јер она нема друге могућности осим да поврати јединство Руског света. Не у смислу  враћања Украјине себи, већ - поновног уједињавања подељеног. Не ради се о Донбасу, нити о Малоросији - већ о Украјини у целини. То је питање судбине великог руског народа

* Одустајањем од Украјине Русија би  престала да буде Русија. Аанглосаксонци имају две могућности: да покушају да од Украјине направе нову русофобску Пољску или да покушају да је препусте Москви, тражећи заузврат – као што је ових дана сугерисао The Washington Post – да се Русија одрекне стратешке алијансе са Кином

* Да ли би Русија пристала да јој врате Украјину ради слабљења руско-кинеских веза? То је немогуће јер Москва и Пекинг заједнички решавају глобалне проблеме. Граде свет у коме нико - то јест Англосаксонци - неће моћи да им одузме Украјину и Тајван

* Украјина јесте изузетно важна за Русију, али је понуда да је „врате назад“ преслаба и неприхватљива за Русе. Зато што би се од нас заузврат тражило да се одрекнемо независности - односно права избора с ким и куда ћемо ићи. Да напустимо заједничке планове са Кином о реорганизацији светског поретка. У суштини: да сами продужимо живот атлантској ери којој се ближи крај, а она је за нас апсолутно неприхватљива

___________________________________________________________

       Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

       СEДМА годишњица повратка Крима Русији скреће додатну пажњу и на Донбас и на Украјину у целини.

       Шта радити с њима - и шта ће бити с њима?

       У пат-позицији су и стање у Украјини и борба за њу. Русија је успела да заустави процес њене атлантизације, односно западно отимање  Украјине, али не и да је врати.

       За Русију се не поставља питање будућности Украјине јер она нема друге могућности осим да поврати јединство Руског света. Не у смислу  враћања Украјине себи, већ - поновног уједињавања подељеног.

       Не ради се о Донбасу, нити о Малоросији - већ о Украјини у целини. О Украјини као таквој (укључујући чак и њен галицијски, западни део).

       То није питање политике (независне руске и несамосталне украјинске).

       То је питање судбине великог руског народа, чији саставни делови су Великоруси, данашњи Руси, и Малоруси, данашњи Украјинци.

       Русија може да напусти однос према независној Украјини као националној трагедији и ишчашењу руске историје само по цену издаје свега што чини основу руске цивилизације. Своје историје, вере, националног карактера и националног јединства.

       Одустајањем од Украјине Русија би  престала да буде Русија.

       Аанглосаксонци имају два главна приступа Украјини. Прво, тврди: Украјина мора по сваку цену бити коначно отргнута од Русије и претворена у нову Пољску (у њој живе наша бивша браћа Словени, који су постали непријатељи), па је њено поновно уједињење са Русијом категорички неприхватљиво, утолико више што Русија без Украјине више никада неће бити империја.

       Други је меки: Украјину треба користити за обуздавање Русије, вршење притиска на њу и поигравање с њом, за забијање клина између Русије и Европе, али пошто Русија никада неће прихватити губитак Украјине, а Запад неће моћи да је стратешки задржи (није ни спреман да се за њега бори са Русијом), она ће једном морати да се врати Москви. Али, то треба искористити за одређене уступке или за постављање услова за промену руске политике.

       Треба бити веома велики илузиониста (или русофоб) па веровали да ће Запад (поготово у његовом садашњем кризном стању) моћи да на средњи рок задржи Украјину у својој сфери утицаја.

       Сличан приступ Украјини имају, на пример, Кисинџер и Трамп.

       Не, бивши амерички државни секретар не предлаже враћање Украјине Русији, али опомиње да не треба љутити Русе.

       Трамп је у много чему био ближи идеји размене, иако никада о томе није јавно говорио. А и зашто би кад је од самог почетка био лишен чак и могућности озбиљног дијалога са Путином.

       Упркос томе што је у Вашингтону дошло до реванша глобалиста, идеја о `трампи Украјине` постепено ће у САД стицати све већу популарност, из објективних разлога.

       Сједињене Државе истовремено слабе и упадају у све већу конфронтацију са Кином - и у таквој ситуацији ће покушавати са свим врстам спасилачких опција.

       Због тога је веома интересантан чланак колумнисте The Washington Post , Хенрија Олсена, „Кинеско-руски план за стварање научне лунарне станице злослутни је знак за Запад“.

       Наравно, то је само мишљење једног америчког колумнисте, али је мишљење које много шта открива.

       Олсен назива руско-кинески план за изградњу станице на Месецу доказим стварног постојања савеза  између Русије и Кине усмереног против Запада. Штавише, он наводи да се већ ради о осовини Москва-Пекинг-Техеран, која „треба да изазове забринутост председника Бајдена“, јер та осовина има глобални обухват па је претња америчким интересима у свету.

       Како Америка треба да одговори?

       Олсен види три могућности: „игнорисати ове упозоравајуће сигнале“, „третирати тај непријатељски савез као свршену ствар и супротставити му се свом америчком моћи и чврстом структуром глобалних савеза“ или „покушати раздвојити земље које чине ту осовину“.

       Једино трећа опција (уношење раздора) би изискива промене у америчкој политици.

       Олсен предлаже да се осовина разбије „наговарањем Русије да напусти савезништво са Кином, иако би то неизбежно захтевало давање Русији онога што цени - на пример, доминације над Украјином, а можда чак и повлачење НАТО трупа из балтичких земаља“.

       Ово подразумева: одвојимо Русију од Кине препустивши јој утицај на Украјину. Односно: ово не би било одрицање од атлантизације и заштите обећане украјинској елити, већ од Украјине као такве.

       Јасно, ово је апсолутно хипотетичко разматрање појединца, али то савременом (чак прилично брзо) може постати стварност.

       А какав је став Русије према томе?

       Забринутост атлантиисти поводом руско-кинеског зближавања је разумљива и оправдана, али су - мало закаснили.

Заједничка пловидба

       Требало је да се брину пре десет година, иако је и тада тренд зближавања Москве и Пекинга већ био неповратан. Уместо тога, пре седам година су покушали да отму Украјину, чиме су још више зацементирали руско-кинески савез.

       Вратити Украјину ради слабљења руско-кинеских веза?

       То је немогуће јер Москва и Пекинг заједнички решавају глобалне проблеме. Односно, они граде свет у коме нико - то јест Англосаксонци - неће моћи да им одузме Украјину и Тајван.

       Да, одузели су их, искористивши унутрашња превирања у Русији и Кини, а ометају њихово поновно уједињење да би их спречили да постану јачи.

       Украјина јесте изузетно важна за Русију, али је понуда да је „врате назад“ преслаба и неприхватљива за Русе.

       Зашто?

       Зато што би се од нас заузврат тражило да се одрекнемо независности - односно права избора с ким и куда ћемо ићи.

       То би значило и напуштање заједничких планова са Кином о реорганизацији светског поретка. У суштини: продужавање живота атлантској ери којој се ближи крај, а она је за нас апсолутно неприхватљива.

       Симбол њеног краја биће неизбежно поновно уједињење Украјине и Русије.