РИА Новости: Запад губи своју петовековну доминацију – време ради за Русију

ЗАПАД ЈЕ – ЗБОГ ПРЕДСТОЈЕЋЕГ КОЛАПСА – ОПАСНИЈИ НЕГО ИКАД ЈЕР МУ ЈЕ СВЕ НА КОЦКИ

Конгрес САД

* Због историјске неминовности пропадања Запада, за његове геополитичке конкуренте оптимална стратегија није бацати све снаге и резерве на његово рушење, већ доприносити слабљењу Запада постепено и сачекати да за пад дође време. Да процеси деградације узму свој данак

* Били смо осуђени на војни сукоб са колективним Западом који би за то искористио Украјину – ако не ове, онда сигурно следеће године

* Запад већ сазрева да схвати да његов веома високи и веома скупи улог стављен против Русије води поразу. Војна складишта НАТО се празне, Украјина западним земљама виси о врату као све већи терет, а њихове националне економије – што је деценијама било незамисливо – под негативним утицајем овог сукоба једна за другом падају у рецесију

___________________________________________________

       Aутор: Ирина АЛКСНИС

       ПРИСУСТВУЈЕМО процесу у којем земље Запада губе своју вековну глобалну доминацију.

       Систем који је Запад изградио за протеклих 500 година дошао је до свог природног краја.

       Из овога произлазе две кључне ствари.

       Прва: због предстојећег колапса, Запад је опаснији него икад, јер му је све на коцки.        Друга: због историјске неминовности пропадања Запада, за његове геополитичке конкуренте, оптимална стратегија није бацати све снаге и резерве на његово рушење, већ доприносити слабљењу Запада постепено и сачекати да за његов пад дође време. Да процеси деградације узму свој данак.

       Ако је сукоб неизбежан, морамо се трудити да га задржимо у ограниченим оквирима који неће бити превише скупи (за Русију) – јер је за Запад, који и даље задржава огромну моћ, изазивање сукоба традиционални и веома ефикасан механизам за сопствени развој и слабљење такмаца. Ово последње је изузетно изражено у Украјини.

       Запад је неколико деценија постизао велики успех у реализацији пројекта претварања Украјине у анти-Русију како би је употребио као оружје (и економско и војно-политичко) против наше земље. То је у идеалном случају требало да доведе до војног пораза Москве са даљим социо-економским сломом и следећег – овог пута коначног – државног слома Русије.

       Али, у принципу, Запад има на располагању и једноставнију опцију: да Русија успешно реши украјински проблем, али по тако високој цени за себе – у смислу људских, финансијских, социо-економских и свих других губитака – да једноставно неће имати ресурсе за активно учешће у глобалној трансформацији и за успешно такмичење у новом систему.

       То би била нека врста умекшане верзије Великог отаџбинског рата у којем је Совјетски Савез платио тако огромну цену за победу да му је требало много дуже него Западу да превазиђе последице, а у неким аспектима (на пример, демографском) и даље осећамо последице.

       Запад је 2014. године, користећи Украјину, задао болан ударац Русији, укључујући и војни удар преко Донбаса.

       Москва на то напросто није имала добре одговоре: ако би дозволила уништење побуњених република, то би аутоматски значило њену геополитичку капитулацију; а да је Кремљ кренуо на војну пацификацију мајданске Украјине - Запад би имао кристално чисто остварење свог сна и повод да спроведе горе описани сценарио.

       Уместо тога, руско руководство је изабрало трећу опцију – постигло је замрзавање ситуације, уз помоћ Минских споразума.

       Донбас је за нас остао рана која крвари, али ипак, с обзиром на размере догађаја, та рана није била превише дубока...

       Главна ствар коју је Москва добила уз помоћ Минских споразума је - време.

       И за сопствену припрему за нову рунду ескалације и за сазревање кризе и деградационих процеса како у Украјини, тако и на самом Западу.

       Међутим, и на другој страни нису губили време. Припремали су се. И спремили.

       Нема ни најмање сумње: чак и да Русија није 24. фебруара покренула специјалну операцију - непријатељства која је покренуо Кијев била би већ у пуном јеку.

       Били смо осуђени на војни сукоб са колективним Западом који би за то искористио Украјину – ако не ове, онда сигурно следеће године.

       Они су осуђени на пропаст јер је процес урушавања њиховог глобалног система већ отишао толико далеко да је Запад морао да предузме хитне мере.

       Међутим, и овога пута је руско руководство избегло да поступи по плану на који су га ресносно подстиццали. У ствари, специјална операција је донекле измењена тактика које се Русија придржавала и претходних осам година: одржавање сукоба у формату који је што мање болан и скуп за нас и што је могуће болнији и скупљи за другу страну.

       Русија је од Украјине одсекла територију која није много велика, али је била изузетно значајна за њену економију, чиме је Кијев обесила о врат Запада не само у војном, већ и у финансијском и економском смислу.

       Зато је око шест месеци водила прилично троме војне операције са ограниченим војним  контингентом.

       До јесени су НАТО специјалисти пронашли начин да парирају. Формирали су од Украјинаца моћне офанзивне групе. Међутим, уместо да крене на општу или широку мобилизацију, Русија се одлучила за делимичну (веома уску) мобилизацију и, што је најважније, упркос удару по репутацији, напустила је део заузетих територија, јасно стављајући до знања да је нико неће приморати да води свеобухватни рат и да не гледа на цену победе.

       Почела је да избацује из игре украјинску енергетску инфраструктуру. А на фронту је наставила са млевењем украјинске армије и војних залиха НАТО.

       Запад већ сазрева да схвати да његов веома високи и веома скупи улог стављен против Русије води поразу.

       Војна складишта НАТО се празне, Украјина западним земљама виси о врату као све већи терет, а њихове националне економије – што је деценијама било незамисливо – под негативним утицајем овог сукоба једна за другом падају у рецесију.

       А жељеног резултата, на који је Запад рачунао, нема ни на хоризонту.

       Зато ће САД и Европа неминовно морати да одлуче хоће ли и даље у украјинској пећи спаљивати све вредније и скупље ресурсе, или да ипак направе паузу, покушавајући да пронађу други излаз из ћорсокака у који је зашао Запад.

       Русију може задовољити свака опција, јер време – које је најважнији ресурс – ради за њу.