РИА Новости (2): Русија неће бити само са Доњецком и Херсоном, већ и са Новоросијом и Малорусијом

АКОПОВ: АКО СЕБЕ ОПЕТ, КАО 1917., ЗАЛУДИМО ПОВИЦИМА „ИЗДАЈА“ – МОЖЕМО ИЗГУБИТИ СВЕ, А НЕ САМО УКРАЈИНУ

* Русији не прети издаја – Путин никада неће пристати на „сраман мир“. Ни са Украјином ни са Западом.  Историјски избор је направљен 24. фебруара ове године. Пређен је Рубикон, отада Русија може само напред

* Русија се враћа себи – и у територијалном, и у духовном, и у идеолошком смислу. Посрћи, греши, примај ударце, чак се привремено тактички и повлачи, али стратешки - само напред

* Некадашња Украјина више не постоји – а на страницама будуће руске историје већ постоји друга Русија. И са остатком Украјине отргнутим из руку Запада, који никада више неће бити ни антируски ни „алтернативна Русија“ . Само једно може да ово омете – раскол и немири у самој Русији, односно сумња у нашу победу и у то да Путин жели и може да доведе до ње

______________________________________________________________

       НАПУШТАЊЕ Херсона изазвало је велико узбуђење у руској јавности и отворило и нека давно заборављена „крајња питања“.

       Зато су се у разјашњавање ситуације и умиривање јавности укључили и најбољи коментатори државне новинске агенције РИА Новости, међу којима је водећи – Петар Акопов.

       У руским релацијама, „улазак у игру“ РИА Новости и Акопова исто је као кад би – у сличној ситуацији у САД – „у игру“ ушао, рецимо, The New York Times и његов први коментатор „тешкаш“.

       Индикативно је, међутим, да и Акопов и остали у Москви који објашњавају сународнима како схватити све што се догађа – потпуно заобилазе тезе, које су такође у оптицају, да је повлачење из Херсона део тајног руско-америчког договора...

       Независно од тога, контуре такве „тајне дипломатије“, ако је до ње уопште дошло, још се не назиру, а против ње говори и наглашавање Акопова да ће Русија у свој састав укључити не само Херсон него и целу Новоросију и Малорусију...

       Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

       ОДЛАЗАК војске из Херсона на леву обалу Дњепра изазвао је очекивану реакцију дела друштва. У стилу:  какав ужас, све је пропало. Притом се понавља и једну од најпознатијих фраза у руској историји: "Шта је ово - глупост или издаја?"

       Ове речи су изговорене пре 106 година, 14. новембра 1916-те на заседању Државне думе. Изрекао их је лидер Кадетске партије Павел Миљуков, у свом говору осуђујући власти, поставио је отворено питање: „Шта је ово? - глупост или издаја?"

       Међу оптужбама баченим у лице врховне власти – царског двора и владе – главна је била: тражили сте „сраман мир“ са Немачком.

Извештач РИА Новости поред Антоновског моста:"Војска је Дњепар

прелазила и преко понтона; била је под заштитом и магле и наше ПВО,

па ни украјински Хајмарси нису ништа погодили"

       Лидер опозиције је (паметно цитирајући немачку штампу) именовао оне који наводно чине „издајничку партију“: међу њима су били премијер Штирмер (из породице руских Немаца) и Григориј Распућин.

       Говор Миљукова цензори су тада забранили, али је ширен `од руке до руке`.

       Неколико дана касније, Штирмер је био смењен (не због Миљуковљевог говора), следећег месеца је  Распућин био убијен - а два месеца касније догодио се фебруар 1917...

       Ништа од онога што је Миљуков рекао није било тачно — ни царски двор ни влада нису водили тајне преговоре са Немачком. Али, тада је знатан део образованог друштва веровао Миљукову, који је након абдикације Николаја Другог постао министар иностраних послова Русије и покушао да води рат до победничког краја.

       Али, војска без цара на челу (који је, уосталом, био и врховни командант) почела је да се распада заједно са целом земљом – и уместо победе добили смо револуцију, безобразни Брест-Литовски мир ( односно губитак западних земаља, укључујући Украјину) и грађански рат.

Павел Миљуков

       Зашто се сада свега тога треба сећати?

       Због негодовања које је изазвало саопштење Министарства иностраних послова РФ да је Русија спремна за преговоре са Украјином јер то негодовање веома подсећа на оно миљуковско лелекање да је све пропало, зашто смо се борили, не смемо дозволити ударац у леђа нашој војсци, треба зауставити издајнике унутар елите који су спремни да у преговорима (тајним или отвореним) издају руске интересе!

       Лоше вести са фронтова се коментаришу на потпуно исти начин – повлаче војску из Херсона јер желе да се договоре са Западом, да започну преговоре, а одбијају да победе Украјину! Ето издајника – мисле само на своју кожу и капитал! Треба свакога раскринкати, уклонити са положаја и судити му, а онај ко не разуме зашто и не ради на томе – и сам је издајник!

       Све ово слушамо и читамо јако дуго, али сада је дошло до још једног заоштравања псеудопатриотске хистерије.

       Захватила је мали део друштва, али ни то није добро. Штавише, постоји опасност да се - у случају пораза на фронту - у комбинацији са неком следећом изјавом о преговорима, нервоза прошири на широке народне масе, односно – да почне да угрожава главни предуслов наше победе:  јединство и поверењу у врховну власт.

       Русији не прети издаја – Путин никада неће пристати на „сраман мир“. Ни са Украјином ни са Западом.

       Историјски избор је направљен 24. фебруара ове године. Пређен је Рубикон, отада Русија може само напред.

       Посрћи, греши, примај ударце, чак се привремено  тактички и повлачи, али стратешки - само напред.

       Брзина овог кретања може бити различита – у зависности од наших напора и спољног отпора, као и од глобалне ситуације.

       Речи које наше Министарство иностраних послова, па чак и Путин, упућују  јавности, такође могу бити различите – па и врло мирне, али у исто време служе врло специфичним тактичким циљевима. Не замењујући и свакако и не укидајући стратешки циљ који је кристално јасан.

       Русија се враћа себи – и у територијалном, и у духовном, и у идеолошком смислу.

       Некадашња Украјина више не постоји – а на страницама будуће руске историје већ постоји друга Русија.

       Не само са Доњецком и Херсоном, већ и са Новоросијом и Малорусијом. И са остатком Украјине отргнутим из руку Запада, који никада више неће бити ни антируски ни „алтернативна Русија“.

       Само једно може да ово омете – раскол и немири у самој Русији, односно сумња у нашу победу и у то да Путин жели и може да доведе до ње.

       Ако себе поново, као 1917. године, залудимо хистеричним повицима „издаја“, сигурно ћемо изгубити. И то не само Украјине, него - све.

       (сажета верзија текста)