Бондаренко: Ко може да сачува Србију као пријатеља Русије?

У БЕОГРАД СЕ – СА СВИМ САРАДНИЦИМА - ПРЕСЕЛИО РУСКИ ОГРАНАК КОМПАНИЈЕ MICROSOFT

Иштван Пастор, Виктор Орбан и Александар Вучић

на отварању обновљене синагоге у Суботици

* Србија је поново, након 100 година, постала прибежиште за многе наше сународнике који су привремено или заувек напустили Русију. Наравно, то су потпуно другачији људи од оних који су отпловили са Крима, за сада их је вишеструко мање, али остаје чињеница – Београд, уз Истанбул, остаје главни прозор Русије у Европу

* Нова-стара српска власт је још једном нагласила своју приврженост регионалној интеграцији и развоју односа са Русијом. На Београд се од почетка специјалне операције у Украјини вршио и вршиће се огроман притисак. AirSerbia је, након уведених трију летова за Москву на дан, морала да се врати на један лет дневно

* ЕУзахтева од Хрватске да од 15. маја обустави испоруке нафте компанији НИС, чијих се 57 одсто акција налази у власништву Газпромњефти. Могући излаз из настале ситуације је уступање седам одсто акција компаније српској држави, што ће омогућити да се номинално смањи контролни пакет акција Газпромњефти на 49,9 одсто како би НИС избегао санкције

* Вучић је данас једини шеф европске државе који се није прикључио санкцијама против Москве – очигледно је да он у томе види залог очувања мира и економског развоја Србије као моста између Истока и Запада. И то треба ценити у данашњим временима

_________________________________________________________

         У СРБИЈИ се догађа нови бум руске емиграције.

         Од почетка специјалне операције у Украјини, у Србију је дошло, према различитим подацима, између 10 и 20 хиљада људи с картом у једном правцу. То су, пре свега, IT стручњаци, које су њихови западни наручиоци ставили пред избор – или ћеш променити локацију, или губиш уговор.

         И нема ту много политике – једноставно, сада је много теже пребацивати средства из иностранства у Русију. Тако се, на пример, руски огранак компаније Microsoft са свим запосленима преселио у Београд, а и многи други.

         У ретким „руским“ кафанама у Београду, петком нема игла где да падне  – а „руске“ су постале тек недавно због таласа наших сународника. Али, ту се могу срести не само програмери.

          Излазећи из београдског хотела, први случајни пролазник на кога сам наишао био је познати либерални новинар, московски општински одборник, који је био запослен у руском медију који је данас затворен.

          Он је прошао свој невесели пут преко Бишкека и Истанбула, и Београд вероватно неће бити његова последња станица.

          Свративши пар дана касније у легендарни кафе „Балкански пшијун“, који је тако назван по познатом југословенском филму, видео сам практично целу редакцију састављену од најразличитијих колега из професије – један од њих се са запрепашћењем питао „Зашто овде има тако много Стаљинових портрета?“.

          Кад сам одговорио да су стаљинисти у Југославији били подвргнути масовним репресијама, збуњено је заћутао.

          Прилично тешкоје  схватити, да је Стаљин симбол слободе, а да су стаљинисти - жртве.

          Неочекивано је Србија поново, 100 година касније, постала прибежиште за многе наше сународнике који су привремено или заувек напустили Русију. Наравно, то су потпуно другачији људи од оних који су отпловили са Крима, за сада их је вишеструко мање, али остаје чињеница – Београд, уз Истанбул, остаје главни прозор Русије у Европу.

          Шта се кроз њега може видети?

          У Србији су 3. априла истовремено одржани председнички, парламентарни и локални избори. На председничким је убедљиву победу однео Александар Вучић, коме ће то бити други мандат.

          Он је постао први српски лидер од повратка демократије који је други пут заредом победио на изборима у првом кругу. Упркос томе што га опоненти оптужују за аутократско понашање, управо је Вучић смањио изборни цензус са пет на три процента. Захваљујући томе, нови сазив Народне скупштине Србије имаће највише странака – у њега је ушло седам страначких листа, не рачунајући партије националних мањина, које имају своју квоту која не зависи од цензуса.

          Узгред, законодавство Србије о статусу и правима  националних мањина је најнапредније на свету. Довољно је једноставно изразити жељу да се представља одређени народ који живи у земљи, а који није заступљен у парламенту, прикупити пет хиљада потписа – и можете рачунати на свог посланика.

          Такође, у Србији је утврђена квота за учешће жена у власти – најмање 50 одсто у управним органима различитих министарстава и ресора.

          Владајућој Српској напредној странци је мало фалило за апсолутну већину од 126 посланичких мандата, али заједно са својим традиционалним партнерима из Социјалистичке партије и странкама националних мањина слободно може да рачуна на 160 од 250 мандата.

          Опозиција која се назвала уједињеном, али којој није пошло за руком да уједини све, успела је да освоји 38 посланичких места (13 одсто) – готово три пута мање него слична опозициона коалиција у суседној Мађарској, где су такође у недељу одржани избори.

          Сценарио „сви заједно против власти“ није прошао, али је веома симптоматично да су како у Србији против Вучића, тако и у Мађарској против Орбана биле снаге скројене по истом моделу – претходно практично непознати и неартикулисани генерал који је намеравао да сроза српску армију до нивоа ловачког друштва, Здравко Понош, и градоначелник провинцијског мађарског градића Петер Марки-Зај.

          Узгред, последњих година је премијер Црне Горе био сличан политичар – професор Здравко Кривокапић, који није успео да представља достојну алтернативу последњем диктатору Европе Милу Ђукановићу.

          Слабим политичарима је лако управљати споља, зато су они за Запад – идеални политичари.

          Поред председничких и парламентарних избора, председник Вучић је успео да добије битку и за престоницу земље Београд – најопозиционији град – и да добије практично двотрећинску већину.

          Нови градоначелник Београда постаће познати бивши ватерполиста и председник општине Нови Београд, који ужива популарност међу Београђанима, Александар Шапић.

          Чак ни у либералној престоници, опозиција није могла да добије довољно одборника да блокира доношења одлука.

          То означава тотални пораз бившег „демократског“ градоначелника Београда и медијског магната Драгана Ђиласа и његовог окружења. На њих се сада дефинитивно може заборавити. Као и на бившег председника земље Бориса Тадића, који је добио свега 1,67 одсто.

          Све је то закономерна последица 12-годишње владавине прозападних политичара -од 2000. до 2012. године.

          На протеклим изборима Србија се померила удесно. То је, по признању Александра Вучића, последица украјинске кризе. Десни кандидати су заједно освојили више од 15 одсто.

          Укупно 35 посланика у Народној скупштини представљаће Национално-демократску алтернативу професора-франкофона Милоша Јовановића, уличног кавгаџију Бошка Обрадовића и најмлађу политичку лидерку – 32-годишњу председницу покрета Заветници Милицу Стаменковски-Ђурђевић.

          Тај условно десни покрет би могао да се активно бори за Косово и да се супротставља процесима европске интеграције.

          Како стоје ствари, процес померања удесно ће дотаћи целу Европу, што ће бити могуће проверити већ 24. на предстојећим парламентарним изборима у Словенији и председничким у Француској.

          За сада је останак Виктора Орбана на функцији премијера услед готово 20-процентне предности његовог Мађарског грађанског савеза (Фидес) у односу на опозициону листу – још једна потврда тога.

          Нова-стара српска власт је још једном нагласила своју приврженост регионалној интеграцији и развоју односа са Русијом.

          По речима председника Вучића, сва питања везана за енергетску проблематику биће решавана приоритетно. Треба знати да се на Београд од почетка специјалне операције у Украјини вршио и вршиће се огроман притисак. С тим је повезано изнуђено одустајање од повећања учесталости ваздушног саобраћаја између Београда и Москве од стране српског националног авио-превозника AirSerbia, који је након уведених трију летова на дан, морао да се врати на један лет дневно.

          Европска унија захтева од Хрватске да од 15. маја обустави испоруке нафте компанији Нафтна индустрија Србије (НИС), чијих се 57 одсто акција налази у власништву Газпромњефти. Могући излаз из настале ситуације јесте уступање седам одсто акција компаније српској држави, што ће омогућити да се номинално смањи контролни пакет акција Газпромњефти на 49,9 одсто како би НИС избегао санкције.

          У сваком случају, Александар Вучић је данас једини шеф европске државе који се није прикључио санкцијама против Москве – очигледно је да он у томе види залог очувања мира и економског развоја Србије као моста између Истока и Запада. И то треба ценити у данашњим временима.

          Београд је као представник Европе за Русију (и Русије у Европи) веома важан, и тај прозор треба јачати. 

          Олег Бондаренко, оснивач пројекта Balkanist.ru, директор Фонда прогресивне  политике