Американци лажу да су се у Грађанском рату борили за црнце, лажу и да су Украјинци „црнци”

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ - НАЈЛИЦЕМЕРНИЈА ИМПЕРИЈА У ЦЕЛОЈ СВЕТСКОЈ ИСТОРИЈИ (2)

  • „Председник-ослободилац” Абрахам Линколн, који је победио на изборима 1860. године са свега 40% гласова изашлих на изборе, није био присталица ропства као „привредне методе”, али је био изражени расиста и под заклетвом је обећао да неће рушити устаљени поредак
  • За време предизборне кампање Линколн је изјавио: „Нисам и никада нисам ни био присталица социјалне и политичке једнакости између беле и црне расе. Шта више, рећи ћу, да постоје физичке разлике између раса, које ће, према мом мишљењу, заувек учинити немогућим заједнички живот двеју раса у условима социјалне и политичке једнакости”
  • Проблем ослобађања црнаца појавио се тек две године од почетка америчко грађанског рата, када је успех на ратном пољу почео да нагиње у страну Јужњака. Парадокс: нису победе Севера и Гранта, већ су победе Југа и Лија довеле до ослобађања робова у Америци
  • Северњаци су прокламовали ослобађање црнаца и увукли их (200.000) у своју армију – да не би изгубили рат, па се може рећи да су се црнци сами ослободили
  • Уосталом, командант војске Конфедерације јужних држава - генерал Роберт Ли - био доследан противник робовласничког система, док је супротстављени генерал - Јулисиз Грант, који је касније постао председник САД - био неприкривени расиста и ксенофоб       
  • Амерички Украјинац Александар Мотиљ, не трепнувши, упоређује присталице Доњецке и Луганске Републике са Кју-клус-кланом и расистима „дубоког америчког Југа”, а „мирне демонстранте” са мајдана – са Мартином Лутером Кингом. Још лидера западноукрајинских екстремних националиста Олега Тјагнибока представљају ако лидера црначког покрета Малколма Икса

         Пише: Дмитриј МИЊИН, Фонд стратешке културе

         У ИСТОРИЈИ Сједињених Држава нема другог догађаја, којi би тако темељно утицао на национални идентитет и тако чврсто био уграђен у америчку политичку митологију, као грађански рат 1861-1865. године. Ове године ће се са великом помпом обележавати 150 година од његовог завршетка.

         Тај се рат представља као симбол прочишћења од греха робовласништва, својственог америчкој држави од тренутка њеног настанка, као тријумф добра над злом. Међутим, тумачење овог догађаја као „рата за ослобађање робова” нема ничег заједничког са историјском стварношћу и само показује, колико је дубоко у националну идеологију САД-а продрло лицемерје. А безобзиран однос према својој историји, која се „штимује” како би се ојачало самопоуздање Американаца и углед САД, доводи до истог односа америчких истраживача према историјском наслеђу других земаља.   

         У грађанском рату који је 1861. године букнуо између северних и јужних америчких држава, ни једна од страна дуго времена није ни спомињала ропство. Ставови Севера и Југа су се, свакако, разилазили по овом питању, међутим оно није било нити узрок, нити разлог њиховог сукоба.  

         „Председник-ослободилац” Абрахам Линколн који је победио на изборима 1860. године са свега 40% гласова изашлих на изборе, није био присталица ропства као „привредне методе”, међутим он је био изражени расиста и уз заклетву је обећао да неће рушити устаљени поредак.

         За време предизборне кампање Линколн је изјавио: „Нисам и никада нисам ни био присталица социјалне и политичке једнакости између беле и црне расе. Шта више, рећи ћу, да постоје физичке разлике између раса, које ће, према мом мишљењу, заувек учинити немогућим заједнички живот двеју раса у условима социјалне и политичке једнакости”.

         У свом првом обраћању приликом инаугурације 4. марта 1861, Линколн је говорио: „Немам намеру да се индиректно или директно мешам у рад институције робовласништва у оним државама, где оно постоји. Сматрам да немам законска права на то, а немам ни жељу... Они који су ме предложили за кандидата и гласали за мене били су добро упознати са мојим сличним ставовима, и знали су да се никада нисам таквих ставова одрицао”.

         Осим тога, он се обавезао да свето поштује законе, који су обавезали Север да на Југ враћа одбегле робове. Према речима Линколна, „сви чланови Конгреса се заклињу на верност Уставу – и овој тачки исто као и било којој другој. Следећи ову тврдњу, заклетве конгресмена су неприкосновене и зато су они у обавези да врате робове, који потпадају под ову тачку”.   

         Тек касније, уз напоре генерација историчара, рат који је букнуо након ступања на дужност новог председника, попримио је племениту нијансу борбе „за слободу”, а изнад главе Линколна појавио се незаслужени ореол ослободиоца.

         Постигнути 1850. године компромис по питању ропства, према којем се свака од страна обавезала да чува статус кво, потпуно је одговарао робовласничком Југу, који је гледао у правцу Централне и Јужне Америке (потпуна анексија Мексика, куповина Кубе и тд.) међутим, ставови становника Југа према утврђеном у САД економском и политичком поретку нису били такви.

         На Југу су сматрали да је Вашингтон сконцентрисао у својим рукама превелику власт. Најжучније расправе су се водиле о финансијским питањима, а не о правима црнаца, чији је положај на Северу, према мишљењу становника Југа, био гори, него код њих. Довољно је рећи  да је командант војске Конфедерације генерал Роберт Ли био доследан противник робовласничког система, док је супротстављени генерал Јулисиз Грант, који је касније постао председник САД-а, био неприкривени расиста и ксенофоб.        

         Код Јужњака су највећу одбојност изазивали тарифна политика Севера и финансијска зависност од банака Нове Енглеске.

         Само за рачун памука Југ је покривао 60% укупног извоза Сједињених Држава, али је основну индустријску робу увозио и захтевао је слободну трговину. Север је са своје стране покушавао да огради своју младу индустрију од конкурената уз помоћ тарифа. Северњацима су припадали безмало сви бродови који су извозили памук из јужних лука, а назад се враћали са индустријском робом из иностранства.

         Финансијске институције на Југу су у значајној мери такође држали под контролом Северњаци, који се нису мешали у робовласнички систем, схватајући да он формира и њихову добит.

         Од сваког долара добити од памука који су узгајали робови Југа, 40 одсто је остајало у Њујорку. Јужњаке је оптерећивала ова зависност. Један од њих је тврдио: „Са финансијске тачке гледишта, ми смо поробљени више, него наши црнци”.

         Гувернер Јужне Каролине, која је била иницијатор иступања из САД, Џејмс Хемонд је писао: „Не видим начин, како може Савез да се супротстави одлучним и успешним покушајима Севера да у својим интересима наметне Југу порезе... Мирно отцепљење сада – то је моја једина нада... Отцепљење држава је у блиској будућности неизбежно. Сада би то могло да протекне мирно и пристојно. Кроз неколико година ће се то догодити уз проливање крви или ће Југ постати поробљени регион”.  

         Победа демократа које су биле у то време ближе Јужњацима, на изборима 1857. године смањила је тарифе до рекордних 17%. Међутим, исте те године у земљи је букнула економска криза и финансијска паника, умногоме везана за последице Кримског рата 1853-1855 година (за време тог рата САД су заузеле место Русије на тржиштима Европе, а када се Русија вратила, Америка је доживела опадање).

         Након победе Линколна, у циљу изласка из кризе тарифе су биле повећане до 70% (Morrill Tariff).

         Мишљења страна су се разилазила и у вези других питања – у вези контроле на тек припојеним територијама на западу, у вези маршрута изградње до тамо федералних железница (преко територије Југа или Севера), у вези прерасподеле државних ресурса и организације власти генерално. Међутим, најболнијим остајало је питање тарифа, оно је и условило жељу Југа ка независности.   

         Проблем ослобађања црнаца појавио се тек две године од почетка рата, када је успех на ратном пољу почео да нагиње у страну Јужњака. Парадокс: нису победе Севера и Гранта, већ су победе Југа и Лија довеле до ослобађања робова у Америци.

         Ни на шта слично на врхунцу победа северне армије у пролеће 1862. године Линколн није ни помишљао. Војска се налазила на прагу Ричмонда и спремала се да уђе у престоницу конфедералиста.

         Још 22. августа те године „председник-ослободилац” је писао: „Мој главни задатак у овој борби јесте спашавање Савеза, а не спашавање или уништавање ропства. Ако будем могао да спасем Савез, а да при том не ослободим ни једног роба – учинићу то. Ако могу да спасем Савез, ослободивши све робове – учинићу то”.

         Потреба за ослобађањем је настала када је генерал Ли у току лета и јесени одбио нападе Северњака и повео своју војску на Вашингтон. Међу становницима северних држава јачала су антиратна расположења и избегавање мобилизације. Према мишљењу министра спољних послова Француске, до септембра 1862. године „ни један иоле озбиљан политичар у Европи није веровао, да је Север способан да одржи победу”.   

         И тек у тако критичној ситуацији, Линколн је 1. јануара 1863. године потписао „Прокламацију о еманципацији” – при чему се та прокламација односила на робове који су се налазили на територији под контролом Конфедерације.

         Ропство се није укидало до самог завршетка рата ни на непријатељским територијама, окупираним Северњацима, ни у граничним робовласничким државама, које су наступале на страни Севера (Мисури, Кентаки, Мериленд и Делавер). Само амерички „дупли стандарди” могли су да подстакну да се ово назове „ратом за ликвидацију ропства”.

         Ропство је морало да буде укинуто из једног простог разлога – до 1865. године у војсци Северњака под оружјем се налазило отприлике 200.000 црнаца. Север је победио, пре свега, захваљујући њима: тамнопути у Америци су у правом смислу те речи сами себе ослободили. 

         Када је 23. августа 1863. почео да се оцртава прелом у корист Севера, генерал Грант је писао Линколну: „Наоруживши црнце ми ћемо добити јаког савезника... Поред ослобађања робова, овај корак је најтежи ударац од свих, које смо нанели Конфедерацији... Они ће постати добри војници, а то, што смо их узели од непријатеља, слаби Јужњаке и јача нас”.   

         Тринаести амандман који укида ропство, постао је део Устава САД 18. децембра 1865. године. Међутим, ни тај изнуђени корак није донео тамнопутом становништву Сједињених Држава реалну слободу, што може да се види и данас.

         Према речима историчара Вилијама Гилета, у то време већина белих Американаца је била сто посто убеђена у супериорност своје расе. Зато је сваки покушај да се гарантују права црнаца био осуђен на неуспех.

         Белци су гледали на црнце као на бића нижег реда, која нису спремна, или уопште нису способна да учествују у животу земље. Минули рат у очима Северњака-белаца никако није био повезан са борбом за ослобађање тамнопутих робова, и сви покушаји да се црнцима дају једнака права наилазили су на неразумевање и раздраженост.    

         У Америци се на свој начин тумачи рат Севера и Југа и у односу према догађајима у Украјини. Очигледно је да се рачуна на укорењене стереотипе супротстављања „добра и слободе” „злу и поробљавању”. 

         Александар Мотиљ, пореклом из Украјине, који одавно ради у западним аналитичким структурама, негодује, например, у Huffington Post због тога, што неке његове колеге „заједно са пропагандом из Кремља” представљају Кијев као „белу Америку”  тлачитеља, а Донбас као „црну Америку” потлачених.

         Како би оповргао такво становиште, Мотиљ прибегава дуплим стандардима, које је усвојио у Америци. Управо Руси у аутономном Криму, каже он, занемаривали су од 1991. године права украјинске и кримско-татарске мањине.

         Луганска и Доњецка област, тврди Мотиљ, такође су „де-факто биле аутономне” и биле су бастиони „украјинске сталинистичке комунистичке партије”.  Зато су, тобож, „на Криму и у Донбасу, руски језик и руска култура имали апсолутуну хегемонију”. Значи, већ се сам руски језик проглашава „тлачитељским” и „стаљинистичким”.

         Мотиљ уверава да су Руси у Украјини били „белци”, а Украјинци – „црнци”. Осим тога: Руси су, тврди Мотиљ, „најреакционији, најнетолерантнији и антилиберални део Украјине”.

         Амерички Украјинац Мотиљ, не трепнувши, упоређује присталице ДНР и ЛНР са Кју-клус-кланом и расистима „дубоког америчког Југа”, а „мирне демонстранте” са мајдана – са Мартином Лутером Кингом. Узгред, Олег Тјагнибок је код њега приказан као лидер црначког покрета Малколм Икс (Malcolm X).

         Мислим да се борац за чистоту расе Тјагњибок неће одушевити због таквог поређења.  

***

         Идеологија „империје лицемерја” се пробија ван граница Сједињених Држава, она се увлачи у друге земље, где се појављује још изопаченија и рушилачкија.          

* * *

         (следи наставак)

         http://www.fondsk.ru/news/2015/01/22/imperia-licemeria-ii-31418.html

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари