Филм Улриха Зајдла „Рај: Вера“ узбуркао страсти у Венецији

ЈЕДНИ ОДУШЕВЉЕНО АПЛАУДИРАЛИ, ДРУГИ РЕВОЛТИРАНО НАПУШТАЛИ ДВОРАНУ

• Једни су се грохотом смејали над секвенцама које би у многим земљама доживели као богохулне и неприличне, други су лупали вратима, излазећи бесни усред пројекције филма. Онима који су остали - није било досадно

        НА ФИЛМСКОМ фестивалу у Венецији први скандал: филм аустријског режисера Улриха Зајдла „Рај: Вера“ изазвао је вишеструке реакције, одушевивши једне и револтиравши друге.

        Педесетдвододишњи аустријски режисер Улрих Зајдл почео је да снима филмове још '70. г., али, права светска слва дошла је тек у XXI веку - са његовим првим играним филмом - до тада је снимао само документарне филмове. Била је то „Пасја врућина“, која је у Венецији добила гран при без обзира што је председник жирија Нани Морети био револтиран филмом да испочетка чак није желео да изађе на сцену и награди режисера (на то су га натерали остали чланови жирија).

        То је била последња година директора Алберта Барберија након чега је напустио фестивал. Ове године се поново вратио и позвао Зајдла на такмичење.

        Амбиције режисера су за десет година прилично порасле. Радећи неколико година над амбициозним пројектом под називом „Рај“, он је временом схватао да ставити све у један филм није могуће и одлучио је да га подели на три дела: „Љубав“, „Вера“, „Нада“ - и да их прикаже на три највећа светска кинофестивала.

Улрих Зајдл

        Канска премијера филма „Рај: Љубав“ се завршила звиждуцима, филм је добио најниже оцене од могућих и тада није добио никакве награде. Интересантно је да је председник жирија поново био Морети: филм о времешним Аустријанкама које због сексуалних задовољстава путују у Кенију био је исувише радикалан и безнадежан чак и за савремену фестивалску публику.

        Филм „Рај: Вера“ у Венецији је изазвао још спорнију реакцију: једни су се грохотом смејали над секвенцама које би у многим земљама доживели као богохулне и неприличне, други су лупали вратима, излазећи бесни усред пројекције филма.

        Онима који су остали није било досадно.

        Усамљена педесетогодишња јунакиња, коју је маестрално одиграла Марија Хофштатер, са статуетом Богородице у рукама обилази станове аустријских имиграната, који не ретко уопште не говоре немачки, и покушава да их преобрати у истинску веру: главни задатак ове даме која се стално осмехује да поново од Аустрије направи католичку земљу. Међутим, када се у њеном дому појави мушкарац - то је приморава да се бави насушнијим питањима. Јер, испоставља се да је тај џангризави Арапин седе браде - разуме се, муслиман, а уз то још и инвалид у колицима - њен муж који је давно отишао, а сада се одједном вратио и довео у питање све у шта је она истински веровала.

        Виртуозно снимљен и одигран филм, вероватно ће бити један од главних претендената на главну фестивалску награду.

        Упркос епизодама несимулираног секса и разним манипулацијама распећем због чега у многим земљама сигурно неће добити дозволу за приказивање.