Зна власт како да сви Срби постану Бранковићи

ШТО ЈЕ „ЕВРОПСКИЈА“ - СРБИЈА ПОПУШТА ПРЕД СТРАНЦИМА СВЕ ВИШЕ И СВЕ ЛАКШЕ

• Зар се наш неуморни премијер толико изморио на мењању свести лудих Срба да је и он - полу... променио свест. Свакако нешто није у реду. Или је у току нови државни удар? Или је настављен стари? Све у свему, државна политика је ударена. Откуд нова провала „тешких речи“? Куда иде овај брод?
• Досадашњи амерички амбасадор Кирби ипак се није нервирао. Зар не ради Зоран Бабић на „реформи политичког система“? Јесте, ми имамо наш Устав и можемо, пошто је наш, да радимо с њим шта нам је воља. Знаће већ Маја Гојковић, Јовичић, Марјан Ристичевић и све те патриоте и експерти шта треба. Мало мућкамо, па тај бућкуриш бацимо пред храбре лавове у Народној скупштини - и излетеће Косово из Устава, све са оним ЗСО
• Дакле: неће то бити премијерова (само)воља, него воља народа - да се отарасимо тог камена око врата. И неће жиг Вука Бранковића пасти на (пре)јака плећа Александра Вучића, него ће сви Срби постати Бранковићи. Тако се то ради у „колонијалним демократијама“. Ни Михаил Таљ не би тако одиграо „жртву“ фигуре
• Угаони камен актуелне државне политике Србије је да су сви Вучићеви пријатељи неприкривено непријатељи српског народа. Или, бар тога што тај народ види као свој интерес. А агенције јављају да је Вучић и даље најпопуларнији политичар у Србији. Популарнији чак и од NATO                    
• Ништа не може зауставити СНС-овску Србију да сања свој „европски сан“. Некад су били тако далеко, а сад су Једно: Марјан Ристичевић, романијски војвода Тома, експертски ум Синише Малог и Чеда без „Фиделинке“. Сви стали у један кошмарни сан

Пише: Слободан РЕЉИЋ

        ЕВРОПСКА унија, пред крај лета Господњег 2015, заиста се показала милостивом према свом пивотмену у Србији. Замислите, нису премијеру прво тутнули Поглавље 35 на сто, него Поглавље 32. И премијер је био доброчинив. Није својим „пријатељима“ бацио у лице јаку мисао да „Србија никад неће признати Косово“, него је дипломатски најавио да ће Поглавље 35 бити преговарано до краја.

        Крај је, што се тиче Александра Вучића, 2019.

        У Европској унији таквог „оптимизма“ нема. Ни за лек.

        Јоханес Хан, човек плаћен да буде оптимиста у вези са ширењем уморне Уније (комесар је за проширење које је, иначе, заустављено на бар пет година), рече: „Oво jе почетак трке, а то може да буде jедна дивна трка“. Звучи као да ће нам лично залудни Хан организовати рекреативни маратон: трчи ко колико може, а победници су сви. Кад год стигну. Чак и ако дођу кад организатори однесу ону скаламерију на којој пише „циљ“.

        Али, док се у Бриселу нико не изјашњава о даљини циља, знано је да се, како је рекао овлашћени Немац, „преговори воде у складу са заједничким оквиром који смо унутар ЕУ утврдили и на који је Србија пристала“. Оквир предвиђа да поглавље 35, и поглавља 23 и 24 која се односе на владавину права, због значаја, буду отворена на самом почетку. И, дао је образложење: „Треба да буде усвојен правно обавезујући споразум о пуној нормализацији односа између Србије и Косова“.

        Немац који је ово исприповедао Србљима је Аксел Дитман, овлашћени представник немачке државе у Београду. Пошто наш премијер, по разглашеном признању, више слуша Немце него свој народ, онда изгледаше да је пут Вучићеве владе јасан да јаснији не може бити.

        Иде се, дакле, са предајом Косова, као и досад. Као од првих „тешких преговора“, кад је премијер спавао као испосник на бриселском поду. Два корака напред, па корак и по напред, а хватамо залет за тражена два корака... Наравно, „ми“ - премијер, Мали, Ђурић, Дачић - ћемо се стално борити колико год можемо, да се после не би из кладионица жалили да је „борба за Косово“ намештена. И тако све европскија Србија даје све више. Континуитет који се држи.

        И да нема оног Аљбина Куртија, можда би се све могло завршити до Ђурђевдана, па да се и премијер мало одмори, али не треба претеривати са оптимизмом. Тог храброг момка као да су направили КОС и УДБА заједно. Стално убацује клипове у точкове и сузавац у оно што се зове парламент у Приштини, те кочи процес који све нас води у рај - у ЕУ. Нема разумевања ни за фер понуду из Београда да су у кафићу „Панда“, у ствари, Срби правили „косовске Маркале“. Нема доказа, али постоји човек - (нај)први међу нама - који то и без доказа зна.

        С времена на време се и застиди што је и сâм учествовао у тој власти. Али Курти ни да чује.

        И кад се још јавио неизбежни Мирослав Лајчак, који би пре пристајао Немачкој него Словачкој, изгледало је да су границе европске Србије исцртане. „Познајем добро Србију и знам да је на добром путу зато што има владу која је показала не само на речима да је за њу европска интеграција приоритет“. Пре и Србије! И додаде „да је нормализација односа нужна пошто ЕУ не жели да увози билатералне спорове нових чланица“. Јасно, брате.

        Шта би се друго могло и очекивати од Србије какву Лајчак познаје.

        Али, не лези враже. Познајеш добро Србију, Мирославе? Да видимо. Организује се прослава СНС-овог „остварења европског сна“ у музеју „покретних слика“ у Београду и дође све што држи до Европе онако као што одавно Европа не држи до себе и - надахнути премијер баца написани говор, а онда показује својим пријатељима Немцима „шипак“. Немачки амбасадор је човек необуздане маште. Што је Немцу мило, то му се и снило. Признање!? „То нико није поменуо и то нигде не пише. То треба јасно рећи грађанима. Писало је у неким нацртима, али у овоме га нема“, рече премијер за Б92.

        Шта знају Немци шта је документ!? Зна наш премијер, чим се евакуисао из Брисела, да ће бити притисака, „али наше је да на одговоран начин радимо“. А то, наравно, значи као што сви у Србији знају - да не слушамо Немце. И ево га човек као трансформерс у часу постаје прави српски премијер: „Имамо ми наш Устав!“

        Вучић говори као Владимир Владимирович! Шта би са мајчицом Ангелом? И шта је, бре, ово? Да СНС није преузео програм Двери? Или је ово цитат из баш тог дана објављеног писма Ненада Поповића, председникa СНП, немачком амбасадору, па је то неко подметнуо премијеру?

        Ма, неће ваљда бити да се и неуморни премијер толико изморио на мењању свести лудих Срба, па је и он - полу... променио свест.

        Ту свакако нешто није у реду. Или је у току нови државни удар? Или је настављен стари?

        Све у свему, државна политика је ударена. Откуд оваква провала „тешких речи“? Куда иде овај брод?

        Сазнали смо то у року од 24 сата: „У преговорима Србије са Европском унијом нема скривених агенди“, рече амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби слободном „Куриру“.

        „У досадашњим разговорима увек је било речи о нормализацији односа између Србије и Косова“. Амин! Тако каже наш гувернер из сенке.

        Уосталом, пише у званичном документу: „EUROPEAN UNION COMMON POSITION, Chapter 35: Other Issues Item 1: Normalisation of relations between Serbia and Kosovo“.

        Шта је Србија за Унију? Држава! Шта је Косово за ЕУ? Држава! Амин! Али хвала и добром премијеру што „тешке одлуке“ даје на кашичицу.

        И, чујте, Срби! Као што и сами, и сви, знате - једино понеки СНС-овац који се држи великомисли Небојше Стефановића као пијан плота не прихвата - то је само нова премијерова надахнута варијација на тему „Европска унија нема алтернативу“. Низ нових пируета. Да је његово стратешко опредељење „Европа или смрт“, он ће то колико сутра да објасни „надлежним местима“. А Зорана Михајловић ће отићи за њим и ауторитативно то оверити.

        Амбасадор Кирби се зато ни не нервира. Није ово први пут. И, зар не ради Зоран Бабић на „реформи политичког система“? Јесте, ми имамо наш Устав и можемо, пошто је наш, да радимо с њим шта нам је воља. Знаће већ Маја Гојковић, Јовичић, Марјан Ристичевић и све те патриоте и експерти шта треба.

        Мало мућкамо, па тај бућкуриш бацимо пред храбре лавове у Народној скупштини - и излетеће Косово из Устава, све са оним ЗСО.

        И, ето, неће то бити премијерова (само)воља, него воља народа - да се отарасимо тог камена око врата. И неће жиг Вука Бранковића пасти на (пре)јака плећа Александра Вучића, него ће сви Срби постати Бранковићи. Тако се то ради у „колонијалним демократијама“. И Аксел Дитман ће се ударити прстом у чело: какав генијалан потез! Ни Михаил Таљ не би тако одиграо „жртву“ фигуре.

        Када ће коначно да упамте: угаони камен актуелне државне политике Србије је да су сви Вучићеви пријатељи неприкривено непријатељи српског народа. Или, бар тога што тај народ види као свој интерес. А агенције јављају да је Вучић и даље најпопуларнији политичар у Србији.

        Популарнији од NATO-а.

        Зато је логично што је претходни компрадорски поглавица Борис Тадић љубоморан, па вели „да ће за комплетан (евро)процес бити потребно најмање осам година“. Зна Боки. Јер, кад год је он одредио датум уласка Србије у ЕУ, то се показало тачним колико и велика пророчанства о пропасти света.

        Што се тиче нашег премијера, он ће се и даље доследно држати свог плана на путу у ЕУ, а бићемо примљени кад будемо примљени. Вероватно по остварењу премијерове прогнозе „кад ће Србима бити боље“. То је досад увек било „следеће године“. А „следећих година“ нестати не може. Једино ако буде нуклеарни рат.

        Али, ни то не може зауставити СНС-овску Србију да сања свој „европски сан“, сада кад се, како је признао Чеда Јовановић, после двадесет година и његов сан испунио.

        Некад су били тако далеко, а сад су Једно. Марјан Ристичевић, романијски војвода Тома, експертски ум Синише Малог и Чеда без „Фиделинке“. Сви стали у један кошмарни сан. Који би се, логично, у „срећној 2016.“ могао проширити на „дисциплиновање“ Републике Српске.

        Ћамил Дураковић, „начелник опћине Сребреница“, већ верује да је „реално да Сребреница постане дистрикт - питаћемо Вучића да нам помогне у томе“. Тријумф „политике стабилности у региону“!

        То начелнику опћине досад не би пало на ум да пита ни Чеду Јовановића.

        Геополитика број 94, јануар 2016.