Западни притисци и уцене без промене, али – Србија сада на њих много мање покорно ћути

 ПРИБЛИЖАВАЈУ СЕ НОВА – И ЈОШ ВЕЋА – ИСКУШЕЊА ЗА СПОЉНУ И УКУПНУ ПОЛИТИКУ СРБИЈЕ

• Одговарају најчешће и најубедљивије грађани и њихове вође на самом Космету, али се чује и Београд, власт, посебно Ивица Дачић и Томислав Николић, наравно и Марко Ђурић, који се непосрдни бави Косметом, али би, они и сви други, требало да буду и гласнији и умноженијих аргумената
• Посебно вредно би било кад би, иначе живахан премијер Вучић, учесталије, колико и о другим темама, реално критички говорио о националним преокупацијама Косметом. Мање би се онда комбиновало о његовом дволичном опрдељењу, а више веровало у његову политику без обмана и пренаглашене наклоности неким искључивим западним решењима, истина превасходно у економији
• И, одговори на притиске, с било које стране долазили, били би снажнији са активнијим Вучићем и у незаоблазној историјској обавези - да одбранимо Косово и Метохију. Неопходно је Вућево анажовање у решавању косметске кризе - онолико колико то ради поводом других тема

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ПОНЕШТО ново, и на Западу и на Истоку, примећује се понешто и на Балкану, па иу Србији, али баш нема напретка у отклањању узрока и последица тешке, свакако међународне - косметске кризе.

         Она наставља путем безизгледа, а нови кораци су доследни наставак политике насиља и драстичног кршења основних принципа свих тела светске организације. Једино недостаје оно најцрње, са самог почетка, кад су амерички и западноевропски злочинци, удружени у НАТО силници, ракетама и уранијумским бомбама, засипали црногорске и, поглавито, српске домове, путеве, мостове, пијаце, путничке возове, велике и важне, па и новинарске зграде, убијајући све што су дотакли, па и децу на ношама, младе и старе и у болничким одајама…

         Свако, и најповршније поређење овог са оним временом, садашњих криза и ратова са оним, не може да умањи доминирајуће димензије, и политичког и војног удара западног дела света, с Америком на челу, на малу и осамљену Србију.

         Ратује се и данас жестоко, на Средњем истоку, на пример, посебно у Сирији, али тамо се, како-тако, успоставља нека равнотежа оружане моћи, јер и Русија, на лицу места, пуца, и пуцаће док се неко решење не исцеди, а о њему се усаглашавају Америка и Русија…

         А, код нас, решења косметске кризе нема, ни после две деценије од западне, САД-НАТО, рушилачке напасти, и то у Европи. Уистину, преговара се, алипо мер узцена Србји, притиснутој тешким парадоксом – медијатори у дијалогу Београда и Приштине су поилитичке бирократе ЕУ, одакле, наравно са вишег нивоа стижу уцене Србији, којој је приоритет учлањење управо у ту исту заједнцу европских народа. У сваком случају – остају готово недирнути и узроци и последице…

         Пре неки дан је, ето, високо рангирана америчка политичарка, у УН, за онај рат, оптужила Милошевића, а ни словцетом није поменула Америку, и НАТО, или шиптарске кољаче и пуцаче, и протериваче Срба са њихових– баш тако – вековних огњишта…

         А, један из те сорте, шиптарски политподваљивач, Енвер Хоџај, оплео је по Србима да су криви за све ратове и геноцид у бившој Југославији. Од кога је - није најгоре! А и, све је то слушала Федерика Могерини, водитељка званичног састанка Вишеградских и Западнобалкканских шесторки.

         Ни она, ни њени сарадници европског знака ни словца нису прозборили, као да су уживали у слушању лагарија!

         Реаговао је српски представник, шеф наше дипломатије, Ивица Дачић, протестно напуштајући састанак – не због говоранције шиптарског умоклепца, већ због еуро-навијања за њега – ћутањем о баналним антисрским лажима, чиме се оснажују већ уходане западне уцене Србији!

         Живе потврде показују се готово свакодневно, па је тек другог дана после Дачићевог протестног напуштања скупа, уследила нова “игра”, у петак, првог децембарског дана, када се север Космета, преварен и увређен, дигао на ноге. Кфор је смислио и организовао, а НАТО извео – Србима у инат – тајно пребацивање шиптарског премијера Исе Мустафе на церемонију отварања моса на Бистрици, између Звечана и Лепосавића.

         Срби су, неколико километара од моста, блокирали пут, да не би прошао Иса, али су га силници тајно провели кроз шуму и бесправо довели на сввечаност. Не ради се, наравно, о обичној свечарској игри, већ насиљу с намером која значи да је Космет шиптарски у сваком делу, да такву политику одобравају и преко силника примењују и међународне снаге, оличене у Кфору, организацији којом управља Савет безбедности УН.

         Ради се, дакле, о поруци да је на шиптарској отимачкој страни, уз НАТО, и светска организација, у којој, у Савету безбедности, делује најјача подршка Србији - Резолција 1244, која не признаје сецесију јужне српске покрајине ипотврђује територијални интегритет Србије!

         Шверцовањем Исе неко је хтео то да оспори, а неко је Запад – до новог председника Тампа, а и њега ћемо видети на делу…

         Оваквих и сличних збивања било је и раније, не смањују се ни данас, биће их и убудуће, али је очигледно да представници Србије - сада мање ћуте.

         Одговарају најчешће и најубедљивије грађани и њихове вође на самом Космету, али се чује и Београд, власт, посебно Дачић и Николић, наравно и Марко Ђурић, који се непосрдни бави Косметом, али би, они и сви други, требало да буду и гласнији и умноженијих аргумената.

         Посебно вредно би било кад би, иначе живахан премијер Вучић, учесталије, колико и о другим темама, реално критички говорио о националним преокупацијама Косметом.

         Мање би се онда комбиновало о његовом дволичном опредељењу, а више веровало у његову политику без обмана и пренаглашене наклоности неким искључивим западним решењима, истина превасходно у економији. И, одговори на притиске, с било које стране, били би снажнији са активнијим Вучићем и у овој, незаоблазној историјској обавези - да одбранимо Косово и Метохију.

         Неопходност Вућевог анажовања у решавању косметске кризе, онолико колико то ради у другим темама, потврђују и друге околности. Таква је и појачавање притисака споља, али неких партија и “невладиних” организација изнутра. Тако се показала нечија намера да опет одложи отварање нпвих поглавља – на реду су 5, 25.и 26.

         Реаговало се жестоким отпорим, а потом је процурила вест да ће бити отварања поглавља, мада ће се све знати у понедељак када у Беогад стиже Јоханес Хан, који је у ЕУ задужен баш за тему проширивања.

         Сригла је у ЕУ вест да ће грађани Србије при уласку у земље ЕУ плаћати таксу, што је практично исто као увођење визних ограничења. Реаговали су наши, опет са врха, и ефекат се приметио, а да ли ће бити пуни. Видеће се брзо.

         Србија под притисцима – то није никаква новина. Ћутање последњих година је било очигледно и потпуно неспојиво са српским менталитетом, посебно, наравно, у време важних историјских догађаја. Без мњења већине и потпуног упоређивања са историјским догађајима, све врсте отпора морају избећи ћутање, наравно тактички мудро и никад попустљиво, сагињањем главе.

         Притисци не престају, зато Србија мора парирати макар оволико колико сада парира.

         Утолико пре што доцумент о формирању Заједнице српских општина (ЗСО) не сме да остане мртво слово на папаиру. А мора се такође разговарати о имовини, не само о Трепчи. Повратак српских избеглица мора бити пред најширим друмовима. И најхитније – да не би Исе и Цице шверцовали по косметским шумама…

         То је гард за све муке.

         Јер, ћутање и најситније претвара у непремостиве.

         Србија опет може да буде непремостива – за противнике. Уцене им неће помоћи!