Западна политичка агресија на Србију ушла у завршну фазу са „поглављима“

Србија и свет

А БЕОГРАД ХОЋЕ У ДОМ ОТИМАЧА - У ЕУ - ПРИОРИТЕТНО И ГОТОВО ПО СВАКУ ЦЕНУ

• Све се, на жалост, утапа у један ток, који односи наша очекивања и све наше илузије да отети Космет може икад више да се врати матици Србији!
• Западна, САД-ЕУ војна агресија, на крају 20. века, доспела је, после деценију и по, у завршну фазу политичке агресије, у којој је Србија показала апсолутну немоћ, јер су се њени лидери поданички понашали пред западним моћницима. Србија је чак, са те западне стране, оптуживана и суђена за кршење свеколиког међународног права!
• Бивши властодршци, амерички, Клинтон, и британски, Блер, сада откривају шта су све радили у време растурања Југославије, бомбардовања Србије, отимачине Косова и Метохије, и - ником ништа
• Ако је у „оквир” за преговарачко поглавље 35 о Космету ушла практична обавеза Србије да призна институције независне албанске државе - онда готово да се брише било каква дилема о будућности приштинске државне творевине. Разговори о том и другим поглављима тек следе, али њима се већ сада отвара сазнање да је, збиља, „Косово завршена прича”…

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ИАКО су првих десетак јануарских дана 2016. године, протекли претежно у празничком нераду, показала се сугестија да ће предстојећи месеци бити много тежи него они претходне и минулих година - генерално, у укупној српској и, посебно, у политици према Косову и Метохији.

        Оваква могућа предвиђања се ослањају на тек показане, али јасне, овомесечне, почетне догађаје - некадашње, сада откривене и актуелне, текуће.

        Истина је да су коначно отворена два преговарачка поглавља за улазак у ЕУ, али из једног, 35. поглавља о Космету, израста парадоксална претња која је препуна опасних набоја и тенденција неспоразума, сукоба и разлаза.

        Све се, на жалост, утапа у један ток, који односи и сва наша очекивања и све наше илузије да отети Космет може икад више да се врати матици Србији!

        Западна, САД-ЕУ војна агресија, на крају 20. века, доспела је, после деценију и по, у завршну фазу политичке агресије, у којој је Србија показала апсолутну немоћ, јер су се њени лидери поданички понашали пред западним моћницима. Србија је чак, са те западне стране, оптуживана и суђена за кршење свеколиког међународног права!

        Ретко се када, можда никада, у савременој политичкој историји, као ових дана, догодило да узроци и последице буду тик једни уз друге, и то на истој, отимачкој страни косметске кризе, једног од, још увек, највећих међународних поремећаја. Уз све ово, комплексност збивања појачава и околност што, ето тако, губитник, Србија, хоће у дом отимача, у Европску унију, и то приоритетно, малтене, по сваку цену…

        Ево, најсажетије, како су се сви ти, ови и други бројни и оштри парадокси, показивали, и то у релативно уском временском простору:

        Прво су се Клинтон и Блер, амерички, односни британски државни првак, показали у правом, познатом, сада додатном светлу, које је, пре неки дан, по захтеву Би-Би-Сија, засијало са страница „Њујорк тајмса” који је објавио делове аутентичног транскрипта њихових, иначе честих разговора од 1997. до 2000. године. Шеф Беле куће, Бил, и Даунинг стрита 10, Тони, причали су - као да се играју, неког голфа или крикета, као да од њихове игре не зависи ама баш ништа друго осим те играрије.

        А, баш су, њиховом вољом, њихови NATO ракеташи рушили српске мостове, куће и домове, убијали хиљаде људи, на улицама и пијацама, па и децу на ношама… У тој другој крвавој игри, Билу и Тонију ништа није било непознато или нејасно, добро су савладали све тајне масовног убијања, па су се, као да се збиља играју, тада  прихватили „недодирљивих” тема, које се сада откривају...

        - У случају да пошаљемо копнене трупе на Косово, шта ћемо, дођавола, радити са Русима - ето, такве су загонетке и тако мучиле Клинтона. Интересовале су га и судбине лидера, па је, тако, сугерисао Блеру да би могли да обећају Милошевићу да га „неће убити, бомбардовати или протерати из Србије”, али да му не могу јамчити да неће бити оптужен за ратне злочине…

        Иако је београдска кућа у којој је живео бомбардована, Милошевић није убијен USA нуклеарном, већ медицинском бомбом, у Хашком затвору, у који је отпослат, баш како су најавили Би-То лидери.

        Они, Бил Клинтон и Тони Блер, нису доспели ни у један затвор, иако нико пре њих - да је и минималне правде - тамо не би стигао. Међународни односи, посебно они који везују лидере, и - кад сиђу с власти, тако и толико су често наопаки да су, понекад, просто - трагикомични.

        Тако је једном, не баш давно, тај исти Клинтон, који је судбином света управљао као својом љубавницом у Белој кући, на Милов позив, стигао на један скуп код Будве, у Црној Гори, где је, у званичном говору, изразио задовољство што је у - Македонији… А, Блер, знао је да је дошао у Београд, наравно и зашто - постао је саветник Вучићеве српске владе.

        Можда су, и један и други, и сада незамењиви - онолико колико користи њима двојици. Милова Црна Гора је на вратима NATO, мада се Ђукановић не усуђује да о уласку у тај непријатељски војни блок распише референдум, већ се определио за „демократско одлучивање” у Скупштини - у којој има посланичку већину и никакав ризик.

        А, политика Запада према Србији, посебно о косметској кризи, делује као убедљиви продужетак односа којима су основе поставили Клинтон и Блер. Видело се то изразито у покушају учлањења Косова у Унеско, акцији коју су предводили управо Британци, а најснажније подржавали Амери. Види се то и по догађајима почетком овог јануара, што само допуњава стабилну представу да се негдашња бомбардерска агресија наставила и у мирнодопским условима и прерасла у политичку и, чини се, већ ушла у задњу фазу…  

        После Унеска, уследила је серија антисрпских акција на Космету и у региону а све су подржале Америка и Европа - можда и као додатни рефлекс неуспешне акције убацивања Косова у Унеско. Ево само неке:

        Приштински режим Мустафе и Тачија избегавао је, на разне начине, да остварује закључке Бриселског споразума, потписаног 25. августа. Обратили су се њиховом уставном суду, који им је одговорио да је Споразум правно ваљан, али да готово сваки члан мора да се - прилагоди и усагласи с косовским законима. „Јадац” је сакривен у чињеници да су и САД и ЕУ подржале став приштинског режима, што је деловало као „новогодишња честитка” чија вредност ће се проверити 27. јануара, кад следи нова рунда дијалога Приштине и Београда, уз посредовање ЕУ.

        Ако Запад примени исту логику и праксу још једног њиховог крупног геста - према коме је у „оквир” за преговарачко поглавље 35 о Космету ушла практична обавеза Србије да призна институције независне албанске државе - онда готово да се брише било каква дилема о будућности приштинске државне творевине. Разговори о том и другим поглављима тек следе, али њима се већ сада отвара сазнање да је, збиља, „Косово завршена прича”?! Јер, који би се то српски лидер усудио да заустави Србију пред отвореним вратима ЕУ и врати је у потпуно евро-окружење - не би ни Вучић… 

        Пошто је оваква или нека слична тактика поодавно добила легитимитет објективних коментаторских посматрача, шиптарске власти, подржане Западом, и почетком овог јануара повлаче потезе карактеристичне за осамостаљену државу. Већ се, на пример, српска и шира јавност навикла на приштинске демонстрације против приштинске владе. И, пре неки дан су Харадинај и „отпораши” с Имеријем на челу и другим лидерчићима покренули демонстранте против Мустафине и Тачијеве владе - што, наводно, подржавају стварање Заједнице српских општина.

        Јануарске представе испред приштинске владе, а пре и у парламенту, са димним бомбама, бомбицама и и коктелчићима, не могу да замагле чињеницу да и нападнута власт блокира ЗСО, али и све друге закључке Бриселског споразума, али је баш то важно и власти потребно - да би и егзибиционим сликама створила утисак који доприноси легализацији државних институција и њеној снази и већ стабилизованој самосталности.

        Колика је недоследност приштинских власти, у овом и свим другим случајевима површног и примитивног понашања, сами су то приказали пре два дана у Приштини.

        Наказе људског облика, у присуству још наказније приштинске полиције, животињским уринирањем су оскрнавиле свети Храм Христа Спаса у Приштини. Огорчено реагујући на ову баналност посебне врсте, шеф српске дипломатије Ивица Дачић је указао колико је била права одлука да се, на захтев Србије, Косово не учлани у Унеско.

        Оцењујући да Албанци на Косову не само да нису у стању да заштите српско културно и верско наслеђе већ га систематски уништавају без икаквих санкција за починиоце. Истичући да ово кршење принципа Унеска заслужује осуду свих међународних фактора, Дачић је закључио да је Косово једино место у Европи где је данас могуће рушење, паљење и скрнављење хришћанских храмова без иједне речи против и без казне - напротив, већина европских држава их је наградила, гласајући за њихов пријем у Унеско…

        Западни моћници, као и после ранијих бројних ужасних насиља над Србима, чак и убистава српске деце, доследно настављају антисрпску политику, посебно на Косову и Метохију.

        Грешке се обично плаћају - казне су много теже од смрдљивог скрнављења!