Запад нема објашњење како „велика Србија” није ни покушала да припоји Стару Србију

ПОВОДОМ ИЗЛАСКА ИЗ ШТАМПЕ КЊИГЕ ЗОРАНА ЈАНАЋКОВИЋА „БАЛКАНСКИ ТРОУГАО”

• Македонија је једина југословенска република која се драматичних деведесетих отцепила на миран начин, без капи крви и иједног испаљеног метка. Пуцали су у југословенску војску чак и Словенци и побили неколико десетина младића у униформама, а без муниције; потом се, неупоредиво више, пуцало у Хрватској и Босни; али нису пуцали Македонци у југословенске војнике нити су југословенски војници пуцали у Македонце
• То се у најмању руку не уклапа у пропагандно напумпану тезу о српској кривици и Слободану Милошевићу као дежурном кривцу за распад СФРЈ, за ратне сукобе и агресију на Словенију, Хрватску и БИХ и, на крају, на Косово и Метохију
• Логички и фактички нерешив проблем о балканском кривцу и агресору састоји се у томе што нема одговора на питање: како је то Милошевић напао Туђмана и Изетбеговића, пре тога Кучана, и посегао за њиховим територијама, правећи некакву фамозну Велику Србију, а поштедео и заборавио Киру Глигорова и Македонију, која се не тако давно звала Стара Србија
• Пример Македоније је сам по себи негација суштине те пропаганде, па је зато и свесно занемариван и прикриван, и то не само од западних него и од београдских и скопских пронатовских медија
• Македонија је претворена у полигон за НАТО агресију на Србију и Југославију. И док се македонска јавност упорно застрашивала „северном опасношћу”, атак на македонску безбедност и интегритет дошао је са запада, и у географском и у политичко-метафоричном смислу – од албанског експанзионизма и тероризма, потпомогнутог од Запада, који се у Македонији очигледно играо луткарског ратног  позоришта

         Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

         НИ ЧЕТВРТ века није било довољно да се озбиљније анализира и валоризује пример Македоније као нека врста крунског аргумента против општег окривљавања Србије за рат на просторима бивше заједничке државе. Ту празнину, која, наравно, није случајна, попуњава књига „Балкански троугао” Зорана Јанаћковића, првог српског и југословенског амбасадора у Скопљу, која је управо ових дана изашла из штампе у издању Завода за уџбенике.

         Наиме, Македонија је једина југословенска република која се у том драматичном времену деведесетих година отцепила на миран начин, без капи крви и иједног испаљеног метка. Пуцали су у југословенску војску чак и Словенци и побили неколико десетина младића у униформама, а без муниције; потом се, неупоредиво више, пуцало у Хрватској и Босни; али нису пуцали Македонци у југословенске војнике нити су југословенски војници пуцали у Македонце.

         То се у најмању руку не уклапа у пропагандно напумпану тезу о српској кривици и Слободану Милошевићу као дежурном кривцу за распад СФРЈ, за ратне сукобе и агресију на Словенију, Хрватску и БИХ и, на крају, на Косово и Метохију.

         Логички и фактички нерешив проблем о балканском кривцу и агресору састоји се у томе што нема одговора на питање: како је то Милошевић напао Туђмана и Изетбеговића, пре тога Кучана, и посегао за њиховим територијама, правећи некакву фамозну Велики Србију, а поштедео и заборавио Киру Глигорова и Македонију, која се, узгред, не тако давно звала Стара Србија. А заправо, у време раздруживања, или распада, или разбијања СФРЈ, војсци те државе у време њене евакуације из Македоније нису секли струју и воду, опкољавали касарне, минирали полигоне и убијали недужне униформисане младиће, како је то испробано најпре у Словенији, па онда настављено до катастрофалних размера у Хрватској, Босни и на Косову. 

         Истина коју је западна пропаганда гурала под тепих је управо супротна – Словенија, којој иначе нико није ни бранио да се отцепи, која није етнички сложена и нема ниједан разлог да крене у насилну уместо у мирну сецесију, нахушкана споља, конкретно из Немачке, напала је колону војника ЈНА, и тако је све почело.

         При том су масовно коришћени већ припремљени пропагандни обрасци о Давиду и Голијату, о агресору и жртви, о србо-комунистичкој па затим србо-четничкој ЈНА, на једној страни, и проевропској, прозападној, продемократској, малој и напредној Словенији, на другој...

         Касније су ти стереотипи, који су широко прихваћени од западних медија, коришћени у неограниченим количинама у Хрватској, Босни и на Косову. Остали су дубоко у њиховој сенци ратни покличи Туђмана, и то на Тргу бана Јелачића у Загребу („Да Хрватска није жељела рат, рата не би ни било!”), а потом и Изетбеговића („Жртвоваћу мир за суверенитет”), те на крају и Тачија, који није скривао своју терористичку улогу и природу.

         Западни медији а тиме и укупно мњење остали су апсолутно глуви и индиферентни према чињеницама и истини, скривајући иза успостављених пропагандних спинова заправо агресорску улогу својих земаља и НАТО-а у разбијању Југославије и запоседању тих простора.

         Непринципијелна коалиција

         Пример Македоније је сам по себи негација суштине те пропаганде, па је зато и свесно занемариван и прикриван, и то не само од западних него и од београдских и скопских пронатовских медија. Осим што открива истину о збивањима у Југославији деведесетих година, посебно о одговорности за рат, пример Македоније упућује и на корене тих збивања, постајући нека врста сведочанства из кога се види да нам се читава та драма крвавог распада земље није десила случајно и из неког тренутног сплета околности.

         Заправо, све оно што је Јанаћковић затекао у Скопљу кад је дошао да у име Србије и СР Југославије инаугурише македонску државу и успостави с њом блиске односе, све што је видео и доживео, што је забележио у својој књизи, нарочито кад је реч о македонској политици и медијима – од статуса српске националне мањине која једина од свих других није ни апострофирана у Уставу Македоније, преко перманентног умањивања њене бројности и порицања аутохтоности на тим просторима, као и ускраћивања верских, културних и других националних права, затим багателног односа према српским војничким гробљима и спомен обележјима из ослободилачких ратова, па и самог третмана тих ратова и улоге српске војске као, малте не, окупаторских уместо ослободилачких, све до измишљања опасности са севера и бескрајне количине малициозности према амбасадору Јанаћковићу и држави која га је упутила у мисију добре воље у Македонији – вуче своје корене из читавог послератног периода и непринципијелне политике југословенског руководства према српском народу.

         Македонска власт је била део те политике која је и довела до разбијања Југославије и само су осећања македонског народа била препрека да се та дугогодишња непринципијелност не изроди у зло и крваве сукобе какви су се догодили најпре у Словенији, потом у Хрватској и БиХ, и најзад на Косову и Метохији. Македонско отцепљење није, за разлику од претходних, било насилно, и у томе је оно било битно друкчије. Али је било отцепљење.

         Другим речима, иако најбенигнији пример припадања антисрпској коалицији, македонска власт кроз читав период постојања СФРЈ доказује да је та непринципијелна  коалиција постојала и заправо све време припремала растурање заједничке државе, и то на штету српског народа. У томе је Македонија још један убедљив пример.

         То што је у овој републици избегнуто крвопролиће, потврђује, осим поменуте чињенице да ЈНА и Србија нису били агресори, још и то да македонски народ, као ни српски, није био за рат и није насео на провокације којих је било у делу македонске власти. Чак би могло да се каже и да је, у вези с изјашњавањем за осамостаљивање, био изманипулисан референдумским питањем у којем је садржана и подвала о некој врсти привременог изласка из заједничке државе.                

         Србија и Македонија

         Да би се и један и други пример Македоније што више обезначили, измишљена је, да се Власи не сете, некаква по ову републику „опасност са севера”. При томе се под тим најпре подразумевала опасност од преливања косовског конфликта, али се касније то прецизирање губи и остаје као доминантно буквално значење – опасност од северног суседа. Формирају се међународне снаге које штите Македонију под фирмом УН зване УНПРЕДЕП, да би касније ту улогу директно преузео НАТО.

         За то време Македонија је претворена у полигон за НАТО агресију на Србију и Југославију. И док се македонска јавност упорно застрашивала „северном опасношћу”, атак на македонску безбедност и интегритет дошао је са запада, и у географском и у политичко-метафоричном смислу – од албанског експанзионизма и тероризма, потпомогнутог од Запада, који се у Македонији очигледно играо луткарског ратног  позоришта. 

         Тако долазимо до још једног важног сазнања које нам, на примеру Македоније, обиљем доказа нуди књига Зорана Јанаћковића. Реч је о томе да се македонски народ, насупрот македонској власти која се определила за слепо слушање и служење НАТО, укључујући и стављање НАТО-у на располагање свих ресурса за бомбардовање Србије, снажно солидарисао са српским народом као недужном жртвом НАТО агресије.

         И чега су се латили македонски медији и понеки политичари? Па, да оптуже Јанаћковића, југословенског амбасадора у Македонији, као организатора и инспиратора антинатовског и антиратног расположења код македонских грађана. Као да се не би Македонци сетили, не би видели, и не би разумели, шта заправо ради НАТО на Балкану, у Србији, на Косову, па на концу и у самој Македонији, него је требало да их на то наведе и изманипулише амбасадор Јанаћковић.

         Невероватна је количина и низак ниво оптужби којима је Јанаћковић био изложен од стране дела скопске и београдске штампе, само зато што је био сведок НАТО употребе Македоније за агресију на Србију и за отимање Косова, као што су таквим и толиким кривотворењем улоге Јанаћковића, заправо, вређани хуманост, солидарност и елементарни здрав разум и интелигенција Македонаца.

         Неће, верујем, звучати претерано ако се каже да је Македонија, де факто, постала држава онда кад је СРЈ, а не било ко други, признала њену самосталност, а симболично – онда кад је први југословенски амбасадор, конкретно Зоран Јанаћковић, стигао у Скопље да преузме ту дужност. Као што се у територијалном погледу македонска држава простире донде докле је стигла да ослободи српска војска од вишевековног турског ропства.

         Поводом безбројних малициознoсти и инсинуација македонске штампе упућених Јанаћковићу и Београду, треба подсетити да је Македонија, на неки начин, држава-поклон Србије,  српске војске и српског народа македонском народу.

         Србија због тога не тражи никакву специјалну захвалност и специјалну позицију у Македонији и према Македонији, али с правом очекује да се македонски медији с дужним поштовањем односе према југословенским односно српским државним представницима, а такође и да македонска власт успостави адекватан однос према српским  војничким гробљима и споменицима на тлу Македоније, као и да питање српске националне мањине реши на исти начин као што је то случај с другим националним мањинама. Управо је то, уз унапређење привредне, културне и укупне сарадње била идеја водиља пионирске, упорне  и по много чему деликатне дипломатске мисије  амбасадора Јанаћковића у новој држави Македонији.