Вучићева политика према Западу је била осуђена на пропаст од самог почетка

„НИЈЕ У ИНТЕРЕСУ СРБИЈЕ ДА ЗАПАД САДА СЛОМИ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА”

• Тачно је да је Вучић потписао три споразума са НАТО, пустио ММФ да нам уређује буџет, од предизборне кампање направио ванредно стање и тд. Али, тиква између њега и Запада није пукла око било које од тих тема, већ због споразума који ће бити потписани са Си Ђинпингом и Димитријем Медведевим
• Биће времена да се отварају и набројане теме, биће простора и за нова спорења са Вучићем, али се у текућем односу Запада према њему не сме дозволити да та питања буду пуки инструмент у рукама Запада
• Најглупље би било понашати се у стилу „вука који је намирисао крв“, па кренути у фронтални напад на Вучића. Да, Александар Вучић је сада најслабији од када је на челу земље (суштински на челу земље, а не формално). Вероватно ће бити још слабији када му западни медији „спусте небо на главу“ отварајући све оне афере које се већ дуго времена налазе у фијокама разних служби. Али, то није разлог да се у свему томе учествује
• Српски политичари често умисле како су изабрани да би „писали историју“. Историја се пише мимо Србије, ми смо само мали шраф у великом механизму међународне политике. И баш због тога долази до новог круга дестабилизације Балкана и пуцања тикве између Вучића и Запада
• Због Вучићеве попустљивости и у појединим трнуцима очигледне слабости, сада му стиже рачун на наплату. Од њега ће тражити још, још и још, да им позавршава што више може, док га потпуно не потроше. И док га не пошаљу у историју као потпуног губитника и најгорег издајника
• Пријатељи су добродошли, и ако они долазе потписујући споразуме са Вучићем - то треба подржати. Исто тако, ако непријатељи због тога нападају Вучића, његове потезе треба бранити. Барем док не прођу посете кинеског председника и руског премијера

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

         ТИКВА је пукла.

         Гледаћемо ми још много заклињања Александра Вучића и његових министара у Европску унију, по телевизијама ће дефиловати разни ликови који ће нас убеђивати у велике користи од отварања преговарачких Поглавља (са великим П, јер за ту класу све што се тиче ЕУ почиње великим словом), али је „црвена линија“ очигледно прекорачена.

         Нема повратка назад.

         Неко је већ написао, када је 2012.  коментарисао потезе Бориса Тадића: не може се комадима меса хранити аждаја, јер је она незасита! Комади меса су наши уступци, пре свега они око Косова и Метохије, а аждаја је Запад. Подразумева се, Вашингтон и Брисел пре свега.

         Од самог почетка Вучићева политика према Западу је била осуђена на пропаст. То су пре њега и многи други покушавали, па су неславно завршили. Што им више дајеш, они више траже.

         Свакако, треба бити реалан, па уважити и околности у којима се налазимо. Србија није у ситуацији да прави нагле заокрете у својој политици. Преговоре са Албанцима смо морали пре или касније започети, са ЕУ је требало наставити достигнути степен сарадње, а када је реч о региону вероватно је боље да се у неким тренуцима „правимо мртви“ и пустимо да се дестабилизација шири, а да ми не дајемо повода да се, макар када су у питању Скопље и Подгорица, говори како „великосрпски интереси“ стоје иза свега.

         Међутим, преговори са Албанцима нису смели да се заврше Бриселским споразумом, сарадња са ЕУ није смела да подразумева повећавање њихових амбиција, а у региону треба прилагодити свој наступ, па изабрати где ћемо се „правити мртви“, а када реаговати. Доста тога је у нијансама.

         Српски политичари често умисле како су изабрани да би „писали историју“. Историја се пише мимо Србије, ми смо само мали шраф у великом механизму међународне политике. И баш због тога долази до новог круга дестабилизације Балкана и пуцања тикве између Вучића и Запада. Наивно је чекивати да у условима континуалног погоршавања односа између западних центара моћи са једне, те Русије и Кине са друге стране, наш део света може остати миран. Можемо ми радити шта год хоћемо, историја се пише мимо нас.

         Прича о „конструктивном ставу“ је, гледајући из те перспективе, само показивање слабости. То су они тренуци када нас у Бриселу тапшу по рамену, хвале наше реформе, проглашавају фактором стабилности.

         Када укинете српске општине на Косову и Метохији, аждаја нам после тога тражи да албанску лажну државу пустимо у УН; када подлегнете притиску ЕУ око Јужног тока, аждаја дође са захтевом да мењамо постављање према Русији; када се држимо по страни у региону, аждаја подразумева да се то тиче и БиХ, те да ћемо мирно посматрати покушаје рушења Српске.

         Због Вучићеве попустљивости и у појединим трнуцима очигледне слабости, сада му стиже рачун на наплату. Од њега ће тражити још, још и још, да им позавршава што више може, док га потпуно не потроше. И док га не пошаљу у историју као потпуног губитника и најгорег издајника.

         Вучића, наравно, не треба жалити, нити његове грешке заборављати. На многе ствари га треба стално подсећати, ма колико га то нервирало. А око неких ствари на њега и даље треба вршити притисак.

         Политичари свуда у свету углавном реагују под претњом или притиском. Ако не буде притиска са „патриотске стране“, Вучић може да попусти притисцима са друге стране. Ко зна, можда тада и попусти пред свим оним што од њега Запад тражи.

         Таква „сламања“ се обично дешавају у врло кратким периодима. То пуно зависи и од његовог психолошког профила и карактера. А тешко је и претпоставити како се појединац може понети док га не изложите таквом притиску, уценама и претњама. Углавном, од критике Александра Вучића не треба одустајати.

         Међутим, треба имати у виду и да ће се политички процеси одигравати у сасвим новом амбијенту. Не можемо се правити да се ништа не дешава. Не можемо се правити да тиква није пукла.

         Глупо је сада стајати по страни и понављати како је било људи који су претходних година цртали где ће његов пут завршити. Шта се тиме показује осим вишка сујете?

         Још је глупље „затварати се у своју причу“ и говорити како је он потписао три споразума са НАТО, пустио ММФ да нам уређује буџет, од предизборне кампање направио ванредно стање и тд. Јесте, то је све тачно, али тиква није пукла око било које од тих тема, већ због споразума који ће бити потписани са Си Ђинпингом и Димитријем Медведевим.

         У политичким процесима се мора и сагледавати целина и бирати тренутак. Биће времена да се отварају и горе набројане теме, биће простора и за нова спорења са Вучићем, али се у текућем односу Запада према њему не сме дозволити да та питања буду пуки инструмент у рукама Запада. На крају, најглупље би било понашати се у стилу „вука који је намирисао крв“, па кренути у фронтални напад на Вучића. Да, Александар Вучић је сада најслабији од када је на челу земље (суштински на челу земље, а не формално), аутор овог чланка је нешто о томе писао дан после парламентарних избора.

         Вероватно ће бити још слабији када му западни медији „спусте небо на главу“ отварајући све оне афере које се већ дуго времена налазе у фијокама разних служби. Али, то није разлог да се у свему томе учествује.

         Политика је и вештина могућег, и ако ће покушај рушења договорених аранжмана са Русијом и Кином ићи преко честих и координираних напада на Вучића, немам никакву дилему како се у том случају поставити.

         Не слагати се са многим потезима Слободана Милошевића и бити му опозиција је било једно, а нападати га у време НАТО агресије на Србију је нешто сасвим друго.

         Едвард Бенеш је видео 1948. да своју позицију више не може бранити (и због околности у којима се Чехословачка налазила и због нарушеног здравља), али је у преговорима са лидером комуниста Клементом Готвалдом инсистирао на једном питању: шта ћете урадити са мојим декретима (по којима је забрањен повратак у земљу судетским Немцима)?

         Власт је препустио релативно мирно (мада је одбио да потпише нови Устав), тек када је добио одговор да Бенешови декрети остају и да ће их поштовати и нова власт. Могло би се још пуно тога научити од Едварда Бенеша. Политичари су пролазни, држава опстаје.

         Текући политички интереси се мењају често, око њих може бити попуштања, али око ствари које стратешки усмеравају државу у наредним годинама, попуштања нема. Ту је разлика између пријатеља и непријатеља врло јасна.

         Пријатељи су добродошли, и ако они долазе потписујући споразуме са Вучићем, то треба подржати. Исто тако, ако непријатељи због тога нападају Вучића, његове потезе треба бранити. Барем док не прођу посете кинеског председника и руског премијера.

         После септембра ће неке ствари бити јасније. И око тога куда иде Србије и око тога са каквом политиком ће наставити Александар Вучић. Односно, да ли ће га Запад сломити!?

         У интересу државе је да га не сломе. Видећемо то кроз споразуме који буду потписани.