Вучићев „руски воз“ требало да зауставе Срби које је присилио да обуку униформе косовске полиције

ПРЕМИЈЕР И ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ САМИ СУ КРИВИ ШТО НА ПРЕГОВОРЕ У БРИСЕЛ ИДУ КАО „НЕЈАКИ УРОШ“

• Шта је садашња власт желела да постигне са оваквим спектакуларним доласком воза из Београда до Косовске Митровице? Прво, да анулира добијене политичке шамаре од стране Приштине. Друго, у предизборне сврхе, јер овако окићен воз је имао за циљ да испегла бриселску издају. И треће, у случају да воз не прође, Александар Вучић својом „мудром политиком“ спречава сукобе ширих размера, јер је зауставио воз да не би изазвао инциденте
• Београд је поражена страна јер није остварио свој циљ и Вучићево вриштање само показује страшан и катастрофалан неуспех националне политике на Косову и Метохији. Воз није могао да прође јер је Александар Вучић разбио српску одбрану на северу Косова и Метохије тако што је институције српске државе на тацни предао Приштини
• Више од хиљаду припадника МУП Републике Србије и петсто припадника Цивилне заштите постали су поданици сепаратистичке власти у Приштини. Ваља нагласити да они који су на лицу места спречавали улазак воза из централне Србије на Косово и Метохију, код места Јариње у општини Лепосавић, били су припадници Косовске полицијске службе, управо они које је Александар Вучић приморао да обуку туђе униформе. Припадници ROSU били су 100 метара даље и чекали су „развој догађаја“
• Можда је одлазак у Брисел Вучић и Николића, чија је прича о возу шарена лажа, скопчан са предстојећим председничким изборима у Србији. Сећамо се како су њих двојица 2012. обавезали на „тешке и болне уступке“ Приштини, што је резултирало Бриселским споразумом, али је зато ЕУ већ у 17 часова, док су још трајали избори, објавио победу Томислава Николића. Можда је на помолу неки нови Бриселски споразум

Пише: Марко ЈАКШИЋ члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

        ИАКО бучно најављиван, уз медијску припрему која је трајала више од недељу дана од стране актуелне власти, такозвани руски воз, који је из Београда требало да стигне до Косовске Митровице, заустављен је у Рашкој. Овај политички шамар, који је Београд доживео од стране Приштине, четврти је у низу за кратко време.

        Први шамар је подношење кривичне пријаве против српског министра Александра Вулина од стране Приштине због илегалног преласка границе према Косову и Метохији, границе коју је иначе сам Београд успоставио.

        Други шамар је спречавање доласка председника Србије Томислава Николића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића у Штрпце од стране сепаратистичког режима из Приштине.

        Трећи је забрана уласка Александра Вучића, исто за Божић, на Косово и Метохију, када је требало да посети Патријаршију у Пећи и породилиште у Косовској Митровици да би деци поделио поклон пакетиће.

        Желим да подсетим грађане Србије да је у периоду од 1999. до 2006. године железнички саобраћај између Косова и Метохије и уже Србије био блокиран уз спречавање KFOR-а и UNMIK полиције да функционише. Године 2006. српски прваци са севера Косова и Метохије договорили су се са Железницом Србије да пробију блокаду.

        У апсолутној медијској тишини, без икакве сценографије, воз са радницима ЖТП-а Косово Поље, на челу са председником управног одбора ЖТП Србије - проф. др Браниславом Ристивојевићем - пробио је блокаду.

        Транспортери KFOR-а и UNMIK полиције су се само склонили и воз на релацији Краљево-Косовска Митровица од тада функционише. Тек после два дана од тога догађаја, медији су обавестили јавност да је успостављен железнички саобраћај између Косова и Метохије и центаралне Србије.

        Што није успостављена директна линија између Косовске Митровице и Београда - то је већ питање за ЖТП.

        Данас, иначе, онај ко се усуди да из Косовске Митровице крене возом за Београд мора да преседа најмање два пута. Овде је још важно истаћи да је онда постојао договор између председника општине Лепосавић и председника општине Рашка да народ - у случају спречавања проласка воза - својим присуством то омогући.

        Имајући све ово у виду, једноставно се поставља питање: шта је садашња власт желела да постигне са оваквим спектакуларним доласком воза из Београда до Косовске Митровице?

        Прво, да анулира добијене политичке шамаре од стране Приштине. Друго, у предизборне сврхе, јер овако окићен воз је имао за циљ да испегла бриселску издају. И треће, у случају да воз не прође, Александар Вучић својом „мудром политиком“ спречава сукобе ширих размера, јер је зауставио воз да не би изазвао инциденте.

        Ипак, са стране гледано, Београд је поражена страна јер није остварио свој циљ и Вучићево вриштање само показује страшан и катастрофалан неуспех националне политике на Косову и Метохији.

        Воз није могао да прође јер је Александар Вучић разбио српску одбрану на северу Косова и Метохије тако што је институције српске државе на тацни предао Приштини.

        Више од хиљаду припадника МУП Републике Србије и петсто припадника Цивилне заштите постали су поданици сепаратистичке власти у Приштини. Ваља нагласити да они који су на лицу места спречавали улазак воза из централне Србије на Косово и Метохију, код места Јариње у општини Лепосавић, били су припадници Косовске полицијске службе, управо они које је Александар Вучић приморао да обуку туђе униформе.

        ROSU полиција је била са стране, удаљена стотину метара, чекајући развој догађаја. Нажалост, истурене позиције држали су Срби у униформама Косовске полицијске службе које Приштина плаћа.

        А како је било 2006. године?

        Број Срба у Косовској полицијској служби је био мали, а и они су били на платном списку Министарства унутрашњих послова Србије, па су се за своје деловање консултовали са начелником Министарства унутрашњих послова Републике Србије, полицијске управе Косовска Митровица. Они, а не гранична полиција Приштине, су контролисали административни прелаз Јариње и Брњак на северу Косова и Метохије.

        Данас слушамо како председник Владе Србије цвили због уласка ROSU полиције на север Косова и да су они добили усмена обећања током Бриселских преговора да она неће улазити на север Косова и Метохије. Од ондашњег председника Владе Ивице Дачића смо чак и чули да је такав договор написан и на салвети током заједничког ручка са представницима Приштине. То све показује колико је сама власт искрена и озбиљна у решавању најважнијег националног питања, а то је питање Косова и Метохије.

        Морам да подсетим да се до доласка Александра Вучића на власт питање ROSU полиције никада није постављало. Из једноставног разлога што се они нису усуђивали да дођу на север Косова управо због присуства припадника МУП-а Србије, макар и у цивилу, и припадника Цивилне заштите. Када су они нестали, нестала је и брана за упад ROSU полиције из Приштине.

        Шта још то показује? Показује колико је Београд невешт у преговорима са Западом и Приштином, са колико страхопоштовања и бојазни приступа тим преговорима, са колико неискуства и неумећа, а можда и „обавеза“, продаје српске националне интересе на Косову и Метохији.

        Једно основно правило које смо ми научили од 1999. године током преговора са разним западним чиновницима, било Европске уније било САД, било је следеће: све што српска страна током преговора са њима прихвати, било писмено, било усмено, она до танчина мора да испоштује и спроведе у дело. Друго правило је да оно што Запад усмено прихвати, чак и потпише, а такође и Приштина, од свега тога нису обавезни да било шта поштују. Нажалост, садашња српска политичка елита у Београду, импресионирана својим новим „западним пријатељима“, то не схвата. Или можда не жели да разуме. Због тога је штета по националне интересе ненадокнадива.

        Иначе сви западни политичари као и амбасаде западних земаља у Приштини, без обзира на усмене договоре и салвете са договорима о доласку ROSU полиције на север Косова, апсолутно подржавају став Приштине да ROSU полиција може слободно и свуда да се креће територијом јужне српске покрајине, па самим тим и севером Косова.

        Председник самопроглашене „републике Косово“, који је оптужен од швајцарског правника Дика Мартија за трговину људских органа Срба, а изабран на ту функцију гласовима тзв. Вучићеве српске листе, још и каже: добро је што воз није прошао јер смо спречили нову „Панду“. Он алудира на изјаву садашњег председника Владе Србије и шефа свих обавештајних служби Србије Александра Вучића, који је за злочин у кафићу „Панда“ у Пећи када је убијено 6 српских младића оптужио српске тајне безбедносне формације. Чак и да је тачно, а није, јер се Вучић позива на енглеске обавештајне службе које су по правилу злонамерне према Србима, он је том изјавом аболирао све злочине које је терористичка UÇK учинила Србима. Стога је и разумљив заједљив коментар Хашима Тачија.

        Нажалост, то није једино и подло подметање Србима од стране актуелног председника Владе. 2013. године сат времена после убиства литванског полицајца, без да трепне, он је оптужио Србе који бојкотују локалне сепаратистичке изборе Приштине да су они починили наведено убиство. Том измишљеном оптужбом хтео је да своје политичке противнике изручи EULEX-у и ROSU полицији, што само показује на какве је све гнусне радње овај политичар спреман. Време је показало да је његова оптужба неоснована.

        Преговори који ће се у Бриселу водити између Београда и Приштине су преговори између два неравноправна противника. Актуелна власт показује синдром „нејаког Уроша“ која је све адуте које су Срби имали у ових пет година бацила у воду. Угасили су српске институције, успоставили класичну границу између Србије и Косова и Метохије, газе сопствени Устав и омогућују пријем Косова у бројне међународне институције и организације и све то, како они кажу, због бољег живота Срба.

        Сепаратистички режим у Приштини, подржан од својих западних спонзора, а уз помоћ Београда заокружује своју државност у јужној српској покрајини, и тешко да ће се одрећи било чега што ремети ту државност.

        Приче Томислава Николића о уласку српске војске на Косово и Метохију за Приштину су обична шарена лажа јер знају да Београд нема капацитета за тако нешто. Такође и приче о Заједници српских општина која треба да функционише у оквиру правног система Републике Србије, како каже директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, је само „продаја магле“ и Приштина то добро зна.

        Ако је тако, а тако јесте, онда се поставља питање шта ће највиша делегација Србије у Бриселу. Ако је Београд желео да казни Приштину због „руског воза“ могао је да спречи пролаз возила са косовским регистарским таблицама кроз Србију, с обзиром да не признаје Косово као државу. Вучић и Николић немају снаге за тако нешто. Јер синдром „нејаког Уроша“ карактерише позицију данашњег Београда.

        А можда је одлазак у Брисел скопчан са предстојећим председничким изборима у Србији. 2012. године и Александар Вучић и Томислав Николић су се обавезали на „тешке и болне уступке“ Приштини, како рече Александар Вучић, што је резултирало Бриселским споразумом. Те 2012. године Запад је због тих концесија које су прихватили челници Српске напредне странке већ у 17 часова, док су још трајали избори, објавио победу Томислава Николића. Можда је због свега наведеног на помолу неки нови Бриселски споразум.

        Ако Београд стварно жели да помогне Србима на Косову и Метохији могао би да распише локалне изборе на шта је и по Уставу Републике Србије у обавези. Ми Срби на Косову и Метохији нисмо ратоборни, па ето уместо уласка српске војске на Косово и Метохију, за почетак хоћемо локалне изборе. Бојим се да нећемо добити ни једно ни друго.