Вучић: Србија у новој реалности није на коленима, нити ће више икада бити

ДАН СЈЕЋАЊА НА СТРАДАЛЕ У НАТО АГРЕСИЈИ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ 1999.

* Током пролећа 1999. године догодио се злочин. И догодила се агресија. Напад на суверену земљу, без одлуке УН, без оног довољног разлога који би представљао напад тадашње Југославије на неку суседну, или НАТО државу. Никога ми тада нисмо напали. Напали су нас, са јасним циљем. Да нас поразе, да нас, да би нас поразили, убијају, и да нам одузму део територије.

* Избор је био језив, или губитак територије и људи са једне стране или потпуни нестанак српске државе, морала, части и српског духа. И нисмо могли да не изгубимо. Деветнаест великих напала је једну малу земљу, Савезну Републику Југославију и та мала земља, и тај мали народ одржали су им час из оног најважнијег, части, морала и љубави према слободи коју један народ може да осети

* И данас када нам прете формирањем Велике Албаније, када кажу да нема ништа од Заједнице српских општина, наше је да будемо мирни, да бринемо о нашем народу на КиМ, али и да им јасно поручимо да нисмо слаби као што смо били, да ћемо умети да сачувамо своје, не дирајући ни у шта туђе. Уосталом, Србија није и неће бити шака зоби за сваку белосветску врану да је позоба.

* И оне који су искористили снагу и силу деветнаест бахатих и окрутних само молим да нам не прете, да не мисле да је Србија сломљена и да неће имати снаге да одговори. Молимо вас, само вас молимо, наше албанске комшије, да нам не претите. Само то и ништа више

    ___________________________________________________  

      ДАН сећања на страдале у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године завршен је ноћес у београдској Комбанк арен

       Јавности су се обратили патријарх српски Порфирије, председавајући Председништва БиХ Милорад Додик и председник Србије Александар Вучић .

       Комеморативном програму у Комбанк дворани присуствовали су и премијер Србије Ана Брнабић, чланови Владе Србије и председник Скупштине Србије Ивица Дачић,
председник Владе Републике Српске Радован Вишковић и председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић.

       Председник Србије на комеморацији рекао:

       „Једно дете дневно. То је она нajтежа, намучнија и најболнија бројка НАТО агресије из 1999. године. Убијено, заустављено, без икакве своје кривице, никакав грех нису починили, без права на одбрану, и без права на правду.

       Нико никада није одговарао за овај злочин, већи од злочина. Нико за 2.500 убијених цивила, за више од 6.000 рањених.

      Објаснити то, ни данас, 22 године после агресије, није могуће, не постоји, и поред свег труда, универзално оправдање, нема разлога, смисла, остала су само, као вечни грех, имена.

       Миљана Милић, петнаест година,

       Владимир Милић, дванаест година,

       Миомир Младеновић, четрнаест година,

       Драган Димић, три године,

       Јулијана Брудар, десет година,

       Оливера Максимовић, дванаест година,

       Мирослав Кнежевић, тринаест година,

       Дајана Павловић, пет година,

       Стеван Павловић, осам година,

       Марко Симић, две године,

       Милица Ракић, три године,

       Иван Иванчић, седам година,

       Марко Ивановић, три године...

       И тако, седамдесет девет имена, и то не само српских.

       Бесмисао пуког убиства није бирао. Шеснаесторо деце, од две до седамнаест година, из породица Ахметај и Хасани, убијено је у колони која се враћала кући, у Призрен.

       То је, у једном наслову, на западу, једноставно објашњено "трагична грешка".

       Смрт која је стигла Марка Роглића, Милана Игњатовића, Гордану Николић, Ирену Митић, Милицу Стојановић, Бојану Тошовић, Бранимира Станијановића, Сању Миленковић... није могла да рачуна ни на такво објашњење.

      

       Те смрти нису, за оне који су их посејали, биле ни трагичне, а још мање грешка.

       Биле су намера, биле су јасна одлука, преки суд над једном земљом, над њеним људима, над њеном децом.

       И зато данас нећемо да лицитирамо око именовања свега што се, током пролећа 1999. године догодило. Зато што се догодио злочин. И догодила се агресија. Напад на суверену земљу, без одлуке УН, без оног довољног разлога који би представљао напад тадашње Југославије на неку суседну, или НАТО државу.

       Никога ми тада нисмо напали. Напали су нас, са јасним циљем. Да нас поразе, да нас, да би нас поразили, убијају, и да нам одузму део територије.

       И колико год данас анализирали ствари, како год и колико год оштри и критични били према себи, нашој тадашњој политици, руководству, јасно је да су Савезна Република Југославија и Србија тада остављене готово без избора. Избор је био језив, или губитак територије и људи са једне стране или потпуни нестанак српске државе, морала, части и српског духа. И нисмо могли да не изгубимо. Деветнаест великих напала је једну малу земљу, Савезну Републику Југославију и та мала земља, и тај мали народ одржали су им час из оног најважнијег, части, морала и љубави према слободи коју један народ може да осети.

       Да, правду, правду да не заборавимо. Свих тих деветнаест великих и данас ће немушто говорити о свом војничком успеху, избегавати одговоре на питања, а замислите, један мали, само бројчано мали српски народ, тај мали али величанствени народ, са тугом, сузом у оку поносно се присећа свог отпора и борбе против деветнаест окрутних и бахатих.

       Изгубили смо много, али образ и српско срце још су ту, да чувају Србију која је вечна и неуништива.

      И изгубили смо децу, изгубили смо људе, изгубили смо контролу над великим делом територије, изгубили смо милијарде због уништене инфраструктуре и привреде

      И све што нам је остало било је тело једне измучене, уништене земље, земље у распадању, измрцварене, опљачкане, изранављене, пусте, и криве, осуђене за све што се не само деведесетих, него и током читаве историје, догађало.

       Земље без снаге да се усправи, подигне, и ради било шта друго него да ћути, или да сагне главу и покорно се извини, за све, па и за своје мртве, за своју убијену децу.

        Данас, то више није та земља. Данас, то је Србија, која је поново пронашла и своју снагу и свој понос. Србија која је окренула леђа рату и поразима, и кренула да ради. Србија која је устала, стала на своје ноге и добила свој глас.

        Србија којој се верује. Која је способна, која расте, и више није део проблема. Србија која јесте и биће, баш оно решење које омогућава читавом региону живот у миру, сарадњу и разумевање.

        И та Србија, данас, када је у свету и даље много више бомби, него вакцина, у регион шаље, не бомбе, него вакцине. Данас је спремна и да их производи, производиће их, и за себе и за друге, за цео Балкан.

        Спремни смо, и хоћемо да помогнемо. Нисмо спремни, и нећемо да ћутимо нити да будемо, поново понижени.

        Право на то не црпимо само из жртава које смо имали, него и из чињенице да смо одавно престали да гледамо друге и тражимо грешку и кривицу на било ком месту осим у себи.

        Погледали смо се и признали. Сваки губитак, сваки пораз, сваки злочин који је неко у наше име починио, сваки промашај и сваку погрешну политику. И не радимо више ништа што било кога, осим у најлуђим сновима, угрожава.

         Радимо, растемо, јачамо са само једним циљем: да будемо најбољи у економији, образовању, здравству, култури, науци, спорту...

         И хоћемо да будемо безбедни, на свом. Да никада више не дођемо у ситуацију да нам неко убија децу, руши земљу, или наш народ протерује.

         Хоћемо да останемо слободни, да сами одлучујемо о својој судбини, и да нам нико више не одузме све, а да нам не да ништа.

         А ништа је данас, и то ћу да понављам колико год буде потребно, идеја да нас Косово призна, не би ли ми признали Косово.

         Не треба нам то признање. Потребан нам је компромис, треба нам испуњавање свих оних обавеза које смо преузели и ми и Приштина, а само их ми испунили.

          И то није наш каприц. Није то ни фантазмагорија о неком српском свету који хоћемо да створимо.

          И данас када нам прете формирањем Велике Албаније, када кажу да нема ништа од Заједнице српских општина, наше је да будемо мирни, да бринемо о нашем народу на КиМ, али и да им јасно поручимо да нисмо слаби као што смо били, да ћемо умети да сачувамо своје, не дирајући ни у шта туђе. Уосталом , Србија није и неће бити шака зоби за сваку белосветску врану да је позоба.

          И оне који су искористили снагу и силу деветнаест бахатих и окрутних само молим да нам не прете, да не мисле да је Србија сломљена и да неће имати снаге да одговори. Молимо вас, само вас молимо, наше албанске комшије, да нам не претите. Само то и ништа више.     

          То је нова реалност, она у којој ми нисмо више на коленима, нити ћемо икада бити, она у којој Србија има право и да тражи, а не само да губи. И има то право, баш зато што је спремна да даје.

          Ми данас градимо путеве, који ће да нас повежу, и са собом, и са регионом и са светом. И до крај године радићемо на осам ауто путева, на осам вена читавог Балкана, осам путева мира и сарадње.

          Само луд човек би то мењао за рат, за мртву децу, за рушење и нови губитак. И да, хоћемо да имамо најближе односе са свима који су у агресији на лепу Србију учествовали, опростили смо одавно, али не, не , нећемо заборавити. Тог једног дана, сваке године, подсећаћемо и себе и вас. Да се никада не би поновило. Не нама, већ ни једном другом слободољубивом народу на свету.


        И ако имамо неку понуду, она данас гласи: спремни смо да од целог Балкана направимо победника, да свако на њему добије, све док нико не покушава да само ми будемо губитници.

        И уопште није тежак пут до тога. Потребно је само да се поштујемо, разумемо и не покушавамо да једни друге понизимо. Да не дирамо у оно што је свако најтеже и најкрвавије платио. Слободу. У право да је имамо, да је чувамо и да се сетимо свих жртава које су њу уграђене. А у нашу су уграђена и наши порази, наши животи и наша деца. Превелика је то цена да би о њој ћутали.

        Зато што би то значило да смо спремни на још један тотални пораз, на још једно понижење. А нисмо. И када сви буду ћутали, ми ћемо да понављамо.

        Једно дете дневно. Толико сте нам убијали. Током агресије.

        И понављаћемо то, баш да нам се не би догодило поново.

        Са посебним пијететом испуњавамо нашу обавезу да одамо почаст свим невиним српским жртвама које су положиле свој живот на олтар отаџбине, како цивилима , тако и нашим јуначним војницима и полицајцима,херојима Кошара, Призрена, Митровице.

        Данас за нас Србе, живот на Косову личи на Пут суза (Via Dolorosa), на успињање последњим снагама на Голготу, али ми не би ни били Срби да нисмо кадри, и ''на страшном месту постојати''.

        Нека је вечна слава свим жртвама НАТО агресије. Живела слободна и поносна Србија! 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари