Вучић и Тачи у Бриселу нису померили ништа - ни за милиметар

СРБИЈА И СВЕТ

СВЕТСКИ НАСИЛНИЦИ У СПИСАК СВОЈИХ ПОДАНИКА УПИСАШЕ И ЦРНУ ГОРУ - ХРВАТСКА ЈЕ ТО УЧИНИЛА САМА И ТРКОМ

Тачи, Могерини и Вучић у Бриселу

• Скопски новолидери су оптужили ову Србију, њеног шефа дипломатије, Ивицу Дачића, за изјаву којом је, наводно, оценио да је грешка Србије што је признала Македонију под њеним уставним именом… Контекст је искривљен, јер није смисао у грешки, већ у поређењу понашања два суседа. Македонија је међу првима признала независност албанске државе на српској територији Косова и Метохије, што је, бесумње допринело умножавању антисрпске гомиле од 92 подваљивачке земље!
• Да није тада нимало случајно погрешила Македонија, сама доказује и после деценије срамоте - недавно је гласала и да приштинска државна клика уђе и у UNESCO, а тако би и православни бисери светске културе дошли на дохват крвавих разбојничких руку… Замислите злочинца Харадинаја испред Богородице Љевишке!
• А црногорски мускетар, министар одбране, угледног бјелопавлићког презимена, Бошковић, насред Космета, промуцао да би, ако буде стани-пани, Црногорци ратовали против Срба! Црна Гора на Србију! Аферим, допао си се Америма, положио први испит у NATO! Срамота, славна Црна Горо! Брука, браћо, с Орје Луке…

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        СВЕТСКИ и наши политичари, посебно у садашњим тешким временима, које неки опрезни посматрачи оцењују најтежим од времена хладног рата, све чешће примењују прагматичне савете древне толеранције: што можеш - не мораш, што не можеш - нећеш!

        Постоје и делују, наравно, и други, слични, али и сасвим различити савети, чак и правила, па и догме, на које су политичари, понекад и неки грађани, поодавно навикли, особито на оне које демонстрирају снагу, надмоћ и насиље, односно немоћ слабих да се супротставе убедљиво јачим. Ови новији савети, о моћи и немоћи, морању и негирању, такође нису у политици одскоро, новијег датума, али су сада учесталији него икада и неретко утичу на политичке и војне заплете, понекад и расплете…

        Примењени на језик прагме, ови савети могу да значе да, на пример, не мора председник Вучић да оде у Брисел на разговор са Тачијем, иако је унапред знао да не може ништа битно да постигне, кад баш све упућује да приштински лидер - уз све, за нас и злочинац - неће и неће да пристане на праведно решење све теже косметске кризе, које подразумева да је наш Космет неотуђиви део Србије.

        Речено је да „свако време носи своје бреме” и да наше садашње генерације могу да се растерете само убедљивим миротворним методима, најчешће вештинама дипломатије и сличних активности у којима се уобичајено слабији морају да прилагођавају моћницима… Сложили се или не, а не слажемо се, али је тако!

        Слаби су слаби и због тога што више и чешће греше, па су на периферији важних догађаја. Тако се, на пример, пре неки дан, грешка десила и ономе који, обично, не греши, макар не јавно - шефу српске дипломатије, иначе високообразованом, Ивици Дачићу.

        Он је изјавио да је Србија погрешила што је признала Македонију под њеним уставним именом! Грешку не одређује само неслагање Грчке с тим именом - због дела своје територије с истим древним називом, које нико други није могао, у нормалним околностима, да употреби, још сусед!

        Раније су неки баш добронамерни налазили разне допунске варијанте, као што је била - БЈРМ, или Бивша Југословенска Република Македонија…

        Некад су могла да се нађу решења, а могу и сада да се отклоне ови и слични проблеми, наравно уз добру вољу, људску и политичку флексибилност и толеранцију наследника и грчког славног вође и великог освајача Александра Македонског, али и угледника, браће Миладиноваца из оне наше југо-Македоније, која је, наравно, имала и бројне друге великане, а тек Грчка, особито она античка, вечно недостижна…

        Савремена Македонија, њени политичари, међутим, неће да се суоче - сами са собом, јер би, већ на први поглед, уочили своју праву - политичку скривалицу! Баш ових дана, упадљиво и дрско, па и подло, својим жалбама на Србију, Македонија хоће да јавно обрука свог северног суседа, с којом је вишеструко везана, и историјски и савремено.

        Скопски новолидери су, наиме, оптужили ову Србију, њеног шефа дипломатије, Ивицу Дачића, за изјаву којом је, наводно, оценио да је грешка Србије што је признала Македонију под њеним уставним именом…

        Контекст је, наравно, искривљен, јер није смисао у грешки, већ у поређењу понашања два суседа. Скопска скривалица, позната деценију, не може да сакрије да је Македонија, међу првима, признала независност албанске државе на српској територији Косова и Метохије, што је, бесумње, кад се удружила са Црном Гором и њеним још срамотнијим гестом признавања, бесумње допринела умножавању антисрпске гомиле од 92 подваљивачке земље!

        Да није тада нимало случајно погрешила Македонија, сама доказује и после деценију срамоте - недавно је гласала и да приштинска државна клика уђе и у UNESCO, а тако би и православни бисери светске културе дошли на дохват крвавих разбојничких руку…

        Замислите злочинца Харадинаја испред Богородице Љевишке!

 Пред оваквим и сличним сликама ужаса, ових и бројних других, људских и уметничких, историјских и футуристичких призора, којим би се прекрило поносно и вечно лице Србије, морају да се, без оклевања, свима покажу - јасни разлози претећег црнила.

        Политичке скривалице не могу да се скрију, па и да их гурају до црних јама у центру земљине кугле.

        Насилници који су у свој списак поданика уписали и Црну Гору и Македонију (Хрватска се уписала сама, трком) толико су безочни да се понашају као да не виде последице својих срамотних недела.

        Црногорско и македонско признавање косовско-албанске државне наказе, недавно запечаћено њиховим UNESCO црнилом, јасно се, ових дана види - увезаног у САД и њеног NATO светског корбача. Хтели су - добровољно.

Богородица Љевишка

        Да није тако, да им Америка не одређује све потезе и према суседима, зар би Скопљанци онако дрско узвикивали своје ставове и оцене о Србији! Или, још горе, не може бити горе, горе од најгорега - не би ли садашњи црногорски мускетар, министар одбране, угледног бјелопавлићког презимена, Бошковић, насред Космета, промуцао да би, ако буде стани-пани, Црногорци ратовали против Срба!

        Црна Гора на Србију!

        Аферим, допао си се Америма, положио први испит у NATO! Срамота, славна Црна Горо. Брука, браћо, с Орје Луке…

        Погодне онима који подваљују, политичке скривалице улазе у нову фазу.

        Политичари, па и неки наши новинари, а тек западни, скривалицама често зачине и уобичајене, да кажемо, нормалне актуелне политичке токове. Добро је, на пример, што је, после пола године, обновљен дијалог Београда и Приштине, у Бриселу, али се, по окончању разговора, из изјава посреднице, Могеринијеве, али и главних актера, Вучића и Тачија, видело да пут ка решењу косметске кризе није померен ни један милиметар.

        Нови председник Србије, још пре обнављања дијалога, осетио је где и зашто све стаје, где се стабилизује блокада у већ вишегодишњим разговорима, који прете да целу кризу маскирају још једном скривалицом.

        Наслонио се Вучић на грађане. Још у инаугуралним председничким свечаностима, а потом и пре неки дан, најавио је за септембар - општесрпску, унутрашњу дебату о оном главном - решавању косметске кризе. Не понеко, већ - сви, сви, сви. Државни, скупштински, црквени, академски, свеполитички, владини, нестраначки органи, цео цивилни сектор, стручна друштва и… Да нико не остане изван заједничког напора да се реши криза и спаси српски југ - Косово и Метохија.

        Осетио је и важност европских и светских политичких врхова - био је, после Брисела, у Турској и Грчкој, па опет у Брисел, а затим отишао и у САД, а следе и нови сусрети са светским лидерима, укључујући, наравно, и Ангелу Меркел…

        Србија и Вучић, већ су - не, можда, само због Космета - подигли општу атмосферу у којој се води спољна политика, која је, вероватно, важан мотив за Вучићево освајање председничке функције. Наслућују се и резултати, не само политички, већи економски, али се и у неким од тих исхода уочавају скривалице, посебно кад се очекује реализација договореног, али и кад се прескачу, на пример, потези Турске у политици према Космету.

        Није, наравно, добро кад се од српске јавности скрива малтене све оно што се дотиче Србије. Неки политичари то раде из бојазни да нека информација може да утиче штетно на интересе Србије или оног њеног дела за који је скривач политички или другачије везан. И, неки новинари нису имуни на сличне слабости, а примећује се и пракса да са неког догађаја коме не може да присуствује, новинар информише јавност само из изјава нашег политичара или другог званичног учесника, јер стране учеснике не питају, не траже их, понеко и не присуствује конференцијама за штампу…

        Било како било, а има тога премного, тек се не ретко дешава и оно што је давно било превазиђено у нашој новинарској пракси. У неким важним новинама, па и ти-ви извештајима, на пример, није објављено да је на балканском скупу у Трсту, пре неки дан, барабар с другим државама учествовале и приштинске власти, а чак је и фотографија учесника била без потписа… И овлашна анализа овакве нове праксе показала би да овакав гест користи Приштини…

        Могу се такође приметити и теже уочљиве политичке скривалице, оне аналитичког типа. Срели су се, на пример, на скупу G20, у Хамбургу, и вишесатно разговарали Путин и Трамп. Разменили су мисли о многим тешким и важним темама али су први светски лидери једну, не само за нас важну тему - прескочили. Зове се Косово и Метохија. Од бројних, ево само један разлог њихове чудне „заборавности” - бомбардовањем Србије и отмицом њеног, и то историјског, јужног дела, прекршен је српски територијални интегритет и суверенитет, а то је један од најважнијих принципа светске политике.

        За тај и сличне принципе, одговорни су сви - најмоћнији највише. Трампова Америка пре свих!