Власт Косово и Метохију већ премешта међу „остала питања”

П Р В И  П О Г Л Е Д
ПРЕД ПРИСТУПНЕ ПРЕГОВОРЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ СА ЕУ, ИЗЈЕДНАЧЕНЕ СПОРЕДНЕ И НАЈВАЖНИЈЕ ТЕМЕ

• Не траје ли реконструкција владе оволико дуго због Косова и Метохије? Да се замагли оно што следи и да се додатно развију и стабилизују сазнања и навике да има и „других важних ствари” и да се, коначно, без Космета мора и може?!
• Да би се избегло понављање турског и македонског случаја вишегодишњег чекања преговора, наравно из других разлога, неки немачки парламентарци и угледници блиски Меркеловој, отворено сугеришу да Србија одмах призна независност Косова

         Пише: Раде Брајовић

         ПОМАЛО парадоксално и превише дуготрајно, Србија реконструише владајући кабинет, а тек ће државне институције и јавне фирме, све то на начин какав, ваљда, нико и никада није тако практиковао, драматуршки наивно и режијски провидно, у неким персоналним променама и погрешно, па се из целе полит-сторије намеће логично питање – зашто тако и толико?

         Није ли – због Косова и Метохије? Да се замагли оно што следи и да се додатно развију и стабилизују сазнања и навике да има и „других важних ствари” и да се, коначно, без Космета мора и може?!

         Ако није тако, онда се с разлозима и последицама – лако носити. У сваком случају, утисци о маскирању нису пука случајност, још мање спонтаност!

         Нису ненамерне ни последице...

         Од када је лансирана, реконструкција апсолутно доминира пажњом јавности, приближава јој се само Европска унија, и то непосредно поске одлучивања да се Србији додели, не датум, већ незванични статус будућег преговарача са ЕУ о уласку у ЕУ. А, Космет добија улогу епизодисте...

         Апсурдност околности у којој се изједначавају споредне и најважније националне теме, па мање битно постаје најглавније, показује први поглед на већ сачињени оквир за преговоре Србије и ЕУ.

         Већ подељени папир чланицама ЕУ које ће га, после проучавања и и могућих промена, најесен усвојити, потом би требало да се означи почетак вишегодишње примене на српску политичку, друштвену и укупну слику док све боје не буду сложене по европским стандардима.

         Кад обуче модно универзалну евопску униформу, Србија добија улазницу за ЕУ, оптимисти кажу, „ту негде” око 2020. Оваку пројекцију апсурдном чини нацрт или скица преговарачког оквира који предвиђа да се Косметом бави тек 35. одељак предвиђен за „остала питања”. Е, ту је јадац, не само један, више их је.

         Није важност Космета маргинализована крајњом тачком, предвиђеном за „остала питања”, јер нити је проблем постао маргиналан, да би био за „остала питања”, већ зато што бриселски махери, бирократским вештинама, хоће да га формално минимизирају као проблем и да га третирају окончаним, наравно онако како су замислили стратешки евро-планери. А, замислили су онако како су и до сада радили – од бомбардовања, до признавања независности и садашњих напора да, користећи занетост српске власти Европском унијом, уз Србију, немного после ње, у ЕУ уђе и албанска држава Косово.

         Најбоље утирање пута таквом или сличном пројекту бесумње је, зато, форсирање имплементације Бриселског споразума и потпуне нормализације односа Београда и Приштине.

         Ако се то оствари – нормализују се односи две суседне државе, Србије и Косова - онда би, заиста, тачка 35. сасвим нормално могла да се употреби за политичку подршку добросуседству, а можда и за нека друга прагматична „остала питања”. А, ако се не успостави и стабилизује нормализација односа два суседа - по мери Приштине и њених заштитника Брисела и Вашингтона - у 35. одељак може да се напише нешто потпуно другачије из богатог репертоара притисака на Србију.

         Преговарачки оквир са тачком 35, у сваком сличају остаје отворен до самог краја, непосредно уочи пријема Србије у ЕУ или раскола.

         Постоји могућност и за друге, брже варијанте, од којих се не сакрива она опора, немачког порекла – да преговори, према бриселском оквиру, уопште и не почну како је планирано, већ да се све одложи до неких бољих прилика, или док српска власт дефинитивно попусти.

         Да би се избегло понављање турског и македонског случаја вишегодишњег чекања преговора, наравно из других разлога, неки немачки парламентарци и угледници блиски Меркеловој, отворено сугеришу да Србија одмах призна независност Косова. Јављају се и они који прецизно тумаче да је све што је досад урађено и што ће Србија урадити у односима са Приштином, значи практићно признавање независности и да ће, на крају, уследити и формални гест те врсте.

         Иако све ређе, изјаве лидера из врха актуелне српске власти
да Србија „никада неће признати независност Косова” све више делује као анахронизам – без значаја и утицаја на текуће процесе у којима та иста српска власт практичним гестовима доприноси ширењу мозаика самосталности албанске државе на територији Србије!

         Иако следи коначно разрешење познатих тешких и нових, још тежих питања из преговарачког оквира, тешко је очекивати да би садашња власт могла да „окрене плочу” и одрекне се „историјског успеха”, како су наши лидери дарежљиво оценили добијање сагласности за будуће претпријемне преговора са ЕУ.

         Све су те теме - из дијалога Дачић-Тачи, њиховог Бриселског споразума и још неозваниченог преговарачког оквира – толико комплексне да их је могуће решавати само компромиисима, а зна се да је само српска страна показивала склоност да попусти, понекад иза црвене линије, а најчешће уз различито тумачње постигнутих договора – тако је било и за (не)обавезну звездицу, и за (не)присуствовање приштинсих лидера регионалним скуповима, о албанским цариницима на тзв. интегрисаним прелазима, а слично се дешава и са формирањем Заједнице српских општина, надлежностима њених безбедносних и судских органа и других институција – све се односе на Косово и Метохију и њихову повезаност са Србијом, као што су још нерешена
питања енргетике и телекомуникација.

         Слично је и са важним темама из преговарачког оквира – судство, слободе, границе, статистике, становништво, број и састав... Свуда је Косово, а не – како су му наменили – само у одељку 35. за „остала питања”!

         И, тако, док се очекује ново суочавање са тешким питањима Космета, а то значи Србије, опет се, више намерно него случајно, овој земљи и њеном народу постављају нове опаке замке.

         Неке су из наслеђа, али боле као да сада настају, а неке су нове и још непосредније погађају виталне српске интересе, а све заједно оптерећују положај Србије и у региону Балкана и у Евопи. Лидери привремених институција Приштине, у фази примене мењају прецизне договоре са Београдом, а понашање им остаје непромењиво.

         Намећу своја решења која значе да би, на пример, сва права Срба на Северу Космета постала зависна од приштинских закона и устава, затим одређују контролоре изнад свих, а усуђују се да чак сада хаосе Србе, неке и на административним прелазима (!), оптужују их, али без доказа, за неке злочине, а све своје старе злочине су једноставно заледили.

         Тако је са вађењем и продајом органа српских жртава, тако је и за убице српских жетелаца који се знају, али нико није ухапшен, јер имају евро-заштиту. Албанци на Космету чак и формирају своју војску, али и ту их САД и ЕУ – безочно толеришу...

         Косметске ране постају болније кад се неминовно повежу са хрватским злочинима у „Олуји” пре л8 година. Тада су неоусташке Туђманове хорде протерале око 250.000 Срба из Хрватске, убиле готово 2.000, а многима се ни гроба не зна...

         Ипак, хрватски генерали злочини ослобођени су у Хагу, а Хрватска је „награђена” чланством у ЕУ. Моћној Европи, са Немачком на челу, и најмоћнијој Америци на врху света, очигледно не сметају злочини над Србима!

         Новим сузама, на поменима на Космету и у Београду, заливана су сећања на српске жртве на Косову и Метохији и у Хрватској, а да се није чуо глас жаљења ни ових садашњих западних лидера, чији су претходници, и најдиректтније и заштитом убица, саучесници у злочинима над Србима! У Хрватској, дан затирања Срба, и овог августа је наглашено - домовински прослављен! У свету, у нашем региону, али и у Србији, углавном изостају праве речи о оваквом драстичном антисрпском понашању...

         Ћутње су пратиле и прате још један ударац на Србију, посебно болан, јер је из – Црне Горе.

         Понавља се, баш ових дана, кад је Србији посебно тешко. Власт премијера Мила Ђукановића - исто као кад је признала независност албанске државе на Космету - поново је зарезала по српским леђима и црногорском светлом образу.

         У Приштину су, пре неки дан, послали отправника послова – да отвори амбасаду Црне Горе. Као да су, збиља, чекали и бирали погодан тренутак – кад је Србима посебно тешко, не само због жетелаца и „Олује”, већ и због црногорске забране српског језика који одувек говори и пише, а и у новим временима, огромна већина Црне Горе...

         Србија се, и под новим ударима са свих страна, од великих и малих земаља, понаша – достојанствено и уочљиво толерантно. Ћути, као да је ништа од свега не боли. Као да не види те нове ударце старих ударача, чак и блиске Црне Горе...

         Премијер Дачић, на недељном обележавању великог јубилеја немањићких Ђурђевих Ступова у црногорским светлим Беранама, чак најављује званичну посету Црној Гори, у септембру, а потом и Ђукановићеву Београду. Гест вредан признања, тако и треба – кад је најтеже не помутити свест и померити осећања посебне блискости српског и црногорског народа.

         Ниједна власт с било које стране, без обзира на околности, нема право да мути међ браћом. Мутиводе међу браћом, сигурно, не би ни успеле. О њима, међутим, не би смело да се ћути - скривање пуне истине није добро ни за Црногорце, ни за Србе, за њихову јединствену, заиста историјску и вечну блискост. Мора да се јасно види све оно што се и како се, али и зашто се то ради. Да се, макар, за почетак избегне она опора Свифтова мудрост - нико није толико слеп као они који неће да виде!