Већ постоје четири пола - САД, Кина, Русија и Индија, а још је пет могућих великих сила-полова

ИЗЛАГАЊЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА НА БЕОГРАДСКОЈ ПРОМОЦИЈИ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „ЕРА МУЛТИПОЛАРНОСТИ“

• Приметно је да Сједињене Америчке Државе остају доминантне, али исто тако и да њихова доминација све више постаје упитна. На пример, средином деведесетих је удео САД међу 15 земаља са највећим војним буџетима представљао 55% од укупне суме, док је то данас 42%
• Док су Европљани 1988. за војне сврхе трошили 13 пута више од Кине, данас Кина издваја већа средства од њих. Пре само две деценије BRICS је издвајао за војску око 14% средстава у односу на NATO, а ШОС (SCO) свега 7.5%. Данас је то 43, односно 41%
• У релативном износу је амерички удео у глобалном бруто друштвеном производу према паритету куповне моћи за четврт века опао за више од четвртине, а у случајевима Велике Британије, Француске, Немачке и Јапана од 35 до 50%. Бразил је забележио нешто блажи пад, док Русија и Турска стагнирају. Насупрот томе, раст Индије је преко 80, а Кине 300%
• Од 1986-2005. Русија је 3 пута улагала вето, а Кина 2 пута. И то само када су били угрожени њихови непосредни интереси, који се тичу регионалне безбедности и непосредног окружења. Али, од 2006-2016. Кина је 6 пута улагала вето, а Русија чак 11 пута. И то на одлуке које се тичу међународне безбедности, пре свега Сирије, али и Зимбабвеа, Мјанмара и Сребренице
• Посматрајући ЕУ из жабље перспективе малих балканских држава, стиче се утисак о економском и политичком џину. Али, посматрајући је из глобалне перспективе, види се да је то уморан и инертан систем, који за последњих десет година није успео да пронађе ниједно дугорочно одрживо решење за било који изазов
• Свет се значајно променио, оно што се одиграва од 2008. године је земљотрес који је преобликовао пејзаж међународних односа и ми тих промена морамо бити свесни, па према томе и редефинисати спољну и безбедносну политику Србије. И то опрезно и стрпљиво. Ништа се не дешава само од себе

        ЗА МАЛЕ земље, величине и потенцијала Србије, вероватно и најважнија ствар приликом дефинисања спољне и безбедносне политике јесте - карактер међународних односа.

        На унутрашњу политичку динамику међународни односи утичу много више него што се претпоставља.

        Постоји велики број класификација о факторима спољнополитичког позиционирања државе, али у свима наилазимо на три чиниоца: географски положај, историјска искуства и структура светског политичког система.

        Претходних четврт века је доста писано како улазимо у мирнију фазу међународних односа, Френсис Фукујама је био међу најцитиранијим теоретичарима са тезом о крају историје. Структура светског политичког система је, према тим предвиђањима, требало да остане јасно хијерархијски успостављена, са Западним блоком предвођеним Сједињеним Америчким Државама на врху. Остали актери били су разврставани према томе колико су успели да прихвате и усвоје вредности Западa.

        Често се истицало и да значај држава опада, па ће све важнију улогу у међународним односима имати недржавни актери: мултинационалне корпорације, транснационалне банке, међународне и невладине организације. Испоставило се, међутим, да су овакве пројекције биле у сваком погледу претеране, а прогнозе погрешне.

        Први разлог због ког су овакве прогнозе биле погрешне је, као и увек у историји - што се остатак света није сагласио са тежњама Запада. Заправо, приписујући америчким империјалним тежњама митски карактер и проглашавајући неолиберализам једином политички коректном идеолошком матрицом, западне колеге су почеле да верују како другог пута у међународним односима - нема.

        Кина, Русија и Индија, као и низ регионалних сила су веровале да - има. Зато су и упорно радиле на успостављању равнотеже снага у светској политици и тај процес се може пратити још од 1996. године и првог самита Шангајске петорке.

        Други разлог је што су улогу државе - потценили.

        Кључни појам, најбитнији када говоримо о постављању елита, доношењу стратегијских и доктринарних докумената и дугорочном планирању јесте - безбедност. То нису ни благостање, нити развој, нити права и слободе, већ безбедност као предуслов свега.

        Недржавни актери не могу гарантовати безбедност, између осталог и зато што не располажу бројним инструментима на које се ослања држава. Отуда и закључак да национални интерес, ма како овај појам објаснили, остаје најзначајнији за дефинисање спољних и безбедносних политика кључних актера међународне политике. У прилог овој тези иде и анализа регионалних интеграционих целина развијаних последњих деценија. Наиме, са једне стране, интеграционе целине се уоквиравају и географски и функционално да би њихове чланице могле парирати другима у светској економији и међународној политици.

        ASEAN утиче на повећавање конкурентности економија југоисточне Азије према Кини, Јапану и Јужној Кореји, MERCOSUR настаје из истог разлога да би се конкурисало Сједињеним Америчким Државама и Канади, Евроазијски економски савез је одговор на Европску унију, а Индија окупља све комшијске државе у BIMSTEC како би осигурала шири регион као ексклузивну економску зону.

        Са друге стране, односи између чланица у свим интеграционим целинама остају комплексни и често напети. Интеграције нису циљ саме по себи, већ пре свега средство за остваривање националних интереса.

        Државе и народи теже остваривању националних интереса, стално их преиспитују и редефинишу у зависности од тога како се међународно окружење мења, а због тога и стално покушавају да увећају војну, економску и политичку моћ.

        Вредности ова три индикатора, која сам пратио - војни, економски и политички потенцијали, показују да се хијерархија у међународној политици променила, односно да се структура светског политичког система трансформисала. У том контексту, вероватно је 2008. година била преломна за интензивирање процеса трансформације.

        Тада се одиграва врхунац економске кризе, од које се западне државе, пре свега европске, до данас нису опоравиле. Те године је у Јекатеринбургу договорен први Самит BRICS-а, а такође је то и година када Русија једнострано признаје независност Абхазије и Јужне Осетије, и позивајући се на косовски преседан показује Вашингтону да више нема екслузивитет наметања решења. Такође, тада Кинези организују до сада непревазиђене Олимпијске игре, шаљу изненађују слику о својим амбицијама, а колективно самопоуздање им расте до неслућених висина.

        Није мање значајно ни што управо тада почињу први разговори о приступању Индије и Пакистана Шангајској организацији за сарадњу, што је у потпуности реализовано девет година доцније.

        Деценију касније, ми већ живимо у ери мултиполарности, мада ће проћи још доста времена док се издиференцирају сви полови, односно док све велике силе у потпуности легитимизују свој статус.

        Нажалост, тај процес легитимизације се одвија кроз сукобљавања, између осталог и војна, те је и логична прогноза да ће доћи до дестабилизације у низу региона, у којима су сучељавања између великих сила директна и тамо где већ постоји довољан конфликтни потенцијал.

        Мултиполарност није нов феномен, чак би се донекле могло рећи да је она природно стање међународног поретка, а оно што желим да подвучем, јесте да су неке велике силе губиле статус полова, а друге га стицале, најчешће после ратова.

        Шведска је испала из мултиполарног поретка после изгубљеног рата од Русије, Шпанија када је претрпела пораз од Енглеске, Пруска је постала независан пол после ратова за Шлезвиг, а Јапан победом над Русијом. Два светска рата су донела крупне промене у структури светског политичког система, а катастрофа претрпљена у Авганистанском рату коштала је Совјетски савез губитка статуса велике силе.

        Teкућу трансформацију такође обележавају ратови и напетости: на истоку Украјине, у Сирији, западном Ираку, Јемену. Нити ће се једна велика сила добровољно одрећи свог статуса, нити ће претенденти на ту позицију то постати без тешке и мукотрпне борбе. У међународним односима привилеговани статус се осваја или отима. И зато је неопходна адекватна комбинација војне, економске и политичке моћи.

        Посматрајући ова три индикатора, дошао сам до неколико закључака. Када је о војној моћи реч, приметно је да Сједињене Америчке Државе остају доминантне, али исто тако и да њихова доминација све више постаје упитна. На пример, за период 2008-2015. година војни буџет САД је смањен за 13%, док је у Бразилу повећан за 20, у Индији за 25, у Русији за 60, а у Кини за невероватних 89%.

        Средином деведесетих је, на пример, удео САД међу 15 земаља са највећим војним буџетима представљао 55% од укупне суме, док је то данас 42%.

        Најбољу илустрацију постојећих трендова је дао колега Карлин, који предвиђа да, када би се овако наставило, већ 2030. Кина по војној потрошњи може престићи Америку.

        Колико су ове промене драматичне, још се боље види на упоређивању војних трошкова највећих пет земаља ЕУ и Кине.

        Док су Европљани 1988. за војне сврхе трошили 13 пута више од Кине, данас Кина издваја већа средства од њих.

        Овакве промене пре свега утичу на регионалну безбедност, пошто се мења однос војних потенцијала између актера у регионима.

        Сједињене Државе више нису најзначајнији фактор регионалне безбедности у Централној Азији и Источној Африци, а поремећена им је позиција на Блиском истоку. Упоређивањем потенцијала војне моћи видимо и зашто. Пре само две деценије BRICS је издвајао за војску око 14% средстава у односу на NATO, а ШОС (SCO) свега 7.5%. Данас је то 43, односно 41%.

        Овде бих се вратио на почетак излагања и причу о заблуди западних колега о крају историје.

        У релативном износу, удео ЕУ је опао за трећину, смањен је са 45 на 31, и зато што су Европљани некако навикли да их штити америчка војска, али и због тога што се у политичким и интелектуалним елитама постепено губила свест о значају војне моћи за осигуравање политичких и економских циљева.

        Уколико из ове рачунице још избацимо и Велику Британију, подаци су далеко гори за континенталну Европу. Заправо, упркос свим теоријским поставкама које су описивале неморалност и чак непотребност употребе оружаних снага, ми видимо да је свега неколико држава на свету које немају своју војску. Војне моћи се нико не одриче.

        Чак напротив, осим европских држава, сви остали је континуално увећавају. Квалитативна анализа трошења војних издатака је неповољнија за западне земље од квантитативне. Јер, Сједињене Државе највећи део свог буџета троше на одржавање постојећих снага, њихове војне инсталације су распоређене дуж целог геополитичког Римленда, што кошта, и ту већ бележимо симптоме пренапрегнутости, о којима је писао Пол Кенеди.

        Са друге стране Русија инвестира у развој нових хиперсоничних оружја, Индија увећава нуклеарни потенцијал и већ располаже стратегијском тријадом, а Кина је далеко одмакла у космичком програму, који ће имати и војну сврху, али и у изградњи морнарице укључујући нове поруџбине носача авиона.

        Још су очигледније промене економских потенцијала најважнијих држава.

        Најдинамичнији геоекономски регион је Северни Пацифик, а за њим следе Индијски потконтинент и Југоисточна Азија.

        Северни Атлантик, који је преко три века био генератор светске економије сада постаје зона стагнације. Можда је и ово разлог зашто се у Европи све мање издваја за војне намене, а Сједињене Државе у том погледу или стагнирају или расту испод просека изазивача.

        Пратећи низ економетријских параметара од завршетка Хладног рата до данас, приметио сам низ сличних трендова као што је овај који приказујем: рецимо, у релативном износу је амерички удео у глобалном бруто друштвеном производу према паритету куповне моћи за четврт века опао за више од четвртине, а у случајевима Велике Британије, Француске, Немачке и Јапана од 35 до 50%. Бразил је забележио нешто блажи пад, док Русија и Турска стагнирају, а један од узрока је и то што су спољнотрговински били системски увезани за Сједињене Државе, односно Европску унију.

        Насупрот томе, раст Индије је преко 80, а Кине 300%, као и низа других регионалних сила које су системски увезане са источноазијским економијама. Пошто је, како сам истакао, ово тренд приметан дуже од две деценије, са великом вероватноћом можемо прогнозирати да се ради о иреверзибилном процесу, те даљем расту економског значаја азијских великих сила, а релативном опадању европских и америчких центара моћи.

        Као још један илустративан пример како се ове промене одражавају на међународне односе понудићу листу банака са највећом активом: међу првих пет су четири кинеске и једна јапанска. Међу сто је четрнаест кинеских, девет јапанских, а десет америчких, шест британских, шест француских. Отуда и све смелији иступи Кине, мегапројекти какав је Један појас један пут и конфигурација 16 плус 1 за сарадњу са нашим делом света, али истовремено и смањен интензитет деловања Сједињених Држава и Европске уније у неким деловима света.

        Видљиво је и да се уз подршку BRICS-а, али и низа осталих азијских држава, предузимају кораци ка пресељавању финансијских центара моћи у тај део света. Први корак је оснивање Азијске инвестиционо инфраструктурне банке, а затим и Развојне банке BRICS са јединственим монетарним фондом. Поред Њујорка и Лондона, Шангај је најзначајнији светски финансијски центар. Треба ли подсећати, да је до пре само двадесет година то изгледало као чиста утопија.

        На крају, када је о политичкој моћи реч, за мене је најзанимљивији део истраживања било тражење узрочно-последичне везе између ветирања појединих предлога на Савету безбедности Уједињених нација. Уочавају се закономерности, које указују на раст самопоуздања Кине и Русије.

        Од 1986-2005. Русија је 3 пута улагала вето, а Кина 2 пута. И то само када су били угрожени њихови непосредни интереси, који се тичу регионалне безбедности и непосредног окружења. Од 2006-2016. Кина је 6 пута улагала вето, а Русија чак 11 пута. И то на одлуке које се тичу међународне безбедности, пре свега Сирије, али и Зимбабвеа, Мјанмара и Сребренице.

        Док су њихови војни и економски потенцијали били несразмерни моћи Западног блока, током деведесетих, Кина и Русија воде опрезнију политику, не замерају се претерано и покушавају да утичу на решења тихим преговарањем. Сада, када се однос снага мења, оне наступају одлучније, употребљавају бројне политичке инструменте да наметну своја решења или спрече Сједињене Америчке Државе да намећу решења.

        Упоређивањем потенцијала моћи - војних, економских и политичких, издвајају се кључни актери међународне политике данас, потврђени и потенцијали полови у ери мултиполарности. Сједињене Државе, иако губе досадашњу улогу, остају најзначајнији актер међународних односа.

        Сједињене Државе не могу одржати позицију суперсиле, може се констатовати да оне то више и нису. Једна од дефиниција суперсиле јесте да је то центар моћи који усмерава и обликује и глобалну и регионалну безбедносну динамику у свим регионима. Као што рекох, са Сједињеним државама то више није случај. Међутим, Сједињене Државе ће бити велика сила са најзначајнијим укупним потенцијалом моћи.

        Кина и Русија су већ легитимисале своју позицију независних полова, мада се Русија среће са извесним унутрашњим тешкоћама у овој фази, а Индија је на најбољем путу да то учини у наредној деценији. Увећавањем политичке моћи то брзо може постати и Јапан.

        Током прошле године је велики број америчких стручњака позвао Вашингтон да Јапану дозволи развој нуклеарног оружја, како би се успоставио нуклеарни баланс према Кини и Северној Кореји. То више није табу тема, о њој се доста говори, тако да ће акције Јапана у светској политици само расти.

         Остаје отворено питање улоге Велике Британије, која се више позиционира као субимперијална сила атлантистичког блока, као и Француске и Немачке, пошто ће њихово место одређивати и даља дешавања око реформисања Европске уније.

        Моја предвиђања везана за европске актере су више песимистична него оптимистична. Посматрајући Европску унију из жабље перспективе малих балканских држава, стиче се утисак о економском и политичком џину. Али, посматрајући је из глобалне перспективе, види се да је то уморан и инертан систем, који за последњих десет година није успео да пронађе ниједно дугорочно одрживо решење за било који изазов.

        Бразил је за сада само потенцијални кандидат, то је кључна војна сила у Латинској Америци, држава са нуклеарним амбицијама, политички хиперактиван у Трећем свету, али и са бројним ограничењима.

        У ери мултиполарности, дакле, сигурно постоје четири пола - Сједињене Државе, Кина, Русија и Индија, а још је пет могућих великих сила, самим тим и независних полова.

        Један од налаза до којих сам дошао, а који ме помало изненадио, јесте да ниједна муслиманска земља није ни близу тога да постане велика сила и независан пол светске политике. Неколико је регионалних сила попут Ирана, Турске, Саудијске Арабије, Индонезије, Египта и Пакистана, али ниједна од ових држава сама не испуњава услове да се уврсти у ред великих сила.

        Овај рад, у сваком случају, има свој научни значај, пошто сам истраживањем доказивао бројне теоријске поставке реалистичке школе мишљења, од тога да су државе најважнији актери међународних односа, преко концепта равнотеже снага, до употребе принципа самопомоћи. Такође, изабраним индикаторима се могу анализирати не само текући односи, већ и историјски процеси. Ипак, ја се пре свега надам да ће мој рад имати и одређени практични значај.

        Свет се значајно променио, оно што се одиграва од 2008. године је земљотрес који је преобликовао пејзаж међународних односа и ми тих промена морамо бити свесни, па према томе и редефинисати спољну и безбедносну политику Србије. И то опрезно и стрпљиво.

        У широј, политичкој јавности, често се може чути како ће нам ове промене користити. Ја бих пре рекао да нам неће штетити. А да ли ће и у којој мери користити зависи од тога колико промене будемо разумели.

        Ништа се не дешава само од себе.

        Ту би, у овој фази, наша наука требало да иде пре политике и дипломатије. То је озбиљан посао за наше институте и факултете, академску заједницу у целини. Процеси који се одигравају су врло сложени, са непредвидљивим исходима у бројним ситуацијама и морамо их пратити и анализирати, на један системски начин, без импровизација.

        Само тако ћемо разумети и процесе, али и актере, пошто на сцену ступају неки нови чиниоци које у сваком погледу слабо познајемо. А у будућим деценијама, и они ће одлучивати о регионалној безбедности Балкана.