Стари и нови методи старе отмице Косова и Метохије

НИЈЕ СЕ СЛУЧАЈНО ПОЈАВИЛА БЕОГРАДСКА ОПОРА ПОЛУШАЛА ДА СРБИЈА ПОСТАЈЕ ПОКРАЈИНА КОСОВА

• Србији, као по правилу, тешка збивања стижу кад је најтеже – можда и зато да би се тешко одолело. А, можда и због тога да би се и споља подгрејале српске склоности нејединству, неслози
• У условима за отварање поглавља 35 се садашњи преговарачки партнери више не зову, као до сада, Београд и Приштина, већ државе - Србија и Косово, нити има некаких звездица и шифарских ознака и ограда. Све је јасно, па више не мора, као што се донедавно нагађало, да се предвиђа ко је писао неки европски документ. Аутори овога су и јасни и гласни – Немачка, Велика Британије и Хрватска. Не скривају се ни оне, нити чињеница да свака понаособ има своје посебне разлоге, а све су добро сабране - повезује их, индивидуално и скупно, дуго развијано и показивано антисрпство
• Добра порука Добрице Ћосића опомње да Србија не дозволи да је други деле. Он је визионарски предвидео ово што се сада дешава – отмицу Космета. Ћосић га је бранио и тада и сада га не би дао, он је био за поделу. Можда би Космет био мањи али – Србија би била већа! А, шта ће данас бити – и са Косметом, и са Србијом?

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ИАКО се Србија, посредством свог популарног премијера, Вучића, недавно малтене заклела „немачким пријатељима” и „немачком слову”, да ће, ослоњена на Берлин, наставити дијалог с Приштином о „процесу нормализације односа” , што води почетку дуго очекиваног и више пута најављиваног разматрања поглавља за улазак у Европску унију, пре седам дана је, неочекивано, у Бриселу, грунуо – политички потрес. Затресли се и удаљили и дијалог Београда и Приштине и прилаз поглављу 35, којим је требало да се, коначно, одшкрину врата ЕУ.

         Целих пет дана је, такође неочекивано, ћутао и изузетно благоглагољиви Вучић. Блиски сарадници из његове владе, с титулом министара, покушавали су да га замене – истицањем непромењивости политике коју је народ на изборима масвно подржао. Тек кад је, међутим, Александар поново откачио језик, у једној ти-ви емисији, све се, у Србији, вратило на старо.

         Отклонио је неуверљиво и упорно подстицану дилему – парламентарних, превремених избора, ипак, сада неће бити, не за пет-шест месеци, не макар до пролећа. Друго није, не бар гласна дилема, али је важна, јер се односи на Немачку – Вучић је поновио да и даље верује у подршку Немачке и да ће се ускоро срести са канцеларком Ангелом Меркел…

         Одједном, као да је све легло, као да бриселских потреса и није било. А, било је – као ретко кад после НАТО бомбардовања. И, још се тресе, теже споља приметно, али ни мао суштински безопасније. Јер, односи се на будућност! Разорна енергија која, наиме, прети експлозијом, није још уклоњена.

         Доста је рећи да би, да је експлодирало, потпуно би била уништена оба прилазна пута српске политике, оне која Србију води – како уверавају њени креатори са врха власти - у светлу будућност. А, то се конкретно чита да би водила у подношљиво стање на Косову и Метохији, до кога се превасходно стиже само дијалогом с Приштином. Другим путем се прилази пуноправном чланству Србије у Европској унији, а то је „сан свих снова”, од почетка овог века, за западне сањалице и рачунџије много, много више и раније…

         У сваком сличном, па и овом случају – кад мале земље директно зависе од џиновских држава, још и удружених – моћници немоћнима постављају услове. Србији је, кад су се у Бриселу срели српски Вучић и шиптарски Мустафа, и њихови сарадници, под медијаторском палицом унионисткиње Могерини, стигло писмо с врха, европског. А, у писму пише – да нема отварања тридесетпетог поглавља, којим се отвара и затвршава пут у ЕУ, ништа од тога – ако Србија не призна независност албанске државе Косово, не може ни до осталих поглавља, ни до оног калауза којим се откључавају рајска врата Европе.

         Ова и других десетак тачака, скупљених у тзв. амандман, написан је не овако грубо, већ умекшаним језиком и дипломатским стилом и маниром, али да ти се смучи од – јасноће. А, најјаснија су два закључка – признавање независности види се и у тачкама о шиптарском власништву над Газиводама и још понечем, посебно у политичком преливању Севера у друге делове шиптрске државе, којој је Београд дужан да тромесечно подноси разне извештаје – на одобрење!

         Тако се - чуло се у једној београдској опорој полушали - замењују улоге: Србија постаје покрајина, а ова садашња, иако практично непостојећа покрајина, добија прерогативе пуноправне албанске државе!

         У амандману се садашњи преговарачки партнери не зову, као до сада, Београд и Приштина, већ државе - Србија и Косово, нити има некаких звездица и шифарских ознака и ограда. Све је јасно, па више не мора, као што се донедавно нагађало, да се предвиђа ко је писао неки европски документ. Аутори овога су и јасни и гласни – Немачка, Велика Британије и Хрватска. Не скривају се ни оне, нити чињеница да свака понаособ има своје посебне разлоге, а све су добро сабране - повезује их, индивидуално и скупно, дуго развијано и показивано антисрпство.

         Уз напомену да је Кустурица, на конвенцији СНС прошле суботе, Велику Британију - негдашњу империјалну силу и робовласничко-колонијалну мучитељицу, чак и народа најстарије цивилизације - оценио премлако, вербално умивено и примерно учтиво, историјске и актуелне улоге ове три потписнице амандмана против Србије толико су познате и признате да је непотребно и минимално подсећање и штуро понављање.

         На први поглед се види да је ова тројка, доследно применила политику ЕУ, наравно и Америке – покушавајући још једном, на познати, стари начин, да отме Космет од Србије. Пре су то радили НАТО ракетама и бомбама, праћеним лажном, бомбастичном лажном политиком, а сада, назови дипломатски формулама.

         Управо у дипломатским изјавама и саопштењима, али и у неким билатералним сусретима, они изусте уверавања да немају и неће бити нових услова Србији у задњој фази приближавања ЕУ. А кад стигну на ред незаобилазни конкретни потези, као што су поглавља, дипломатским стилом и измаглицом покушавају да маскрирају ужасне услове, па се све петвара у нове обмане.

         У тренутку дешавања обмана или мало после, прикажу се праве слике - откривени услови добијају ноту цинизма којим се намах обоји и њихова укупна политика, укључујући и људски однос према Србима и Србији. Тиме се, такође неуспешно, покушава да сакрије истинска политика према Србији, која понекад не може а избегне суочавање с истином, чак и уз помоћ амандмана на поглавље 35.

         Овакве и сличне слике савремене политике, осенчене су још једним битним елментом – скривалицама. Некад се чињенице пробију у последњем тренутку, је их замењују упорни демантији. Некад се наставља познатом линијом, без обзира што је догађаји и испресецају и скрену. Не избегавају се ни инцидентални гестови, какав је напуштање скупа напредњака који је протестно извео британски амбасадор.

         Некад и неновинарски усмереним коментарима и „сазнањима” које лансирају, чак и угледни западни медији. Најгоре је кад им помажу званичници Србије!

         Србији, као по правилу, тешка збивања стижу кад је најтеже – можда и зато да би се тешко одолело. А, можда и због тога да би се и споља подгрејале српске склоности нејединству, неслози. Управо је сада тако – бриселски удар амандманом стигао је на врхунцу националне драме и ужасног и разумњивог страха за судбину српских цркава и манастира, јединствених културних споменика и бројних вредности које нас увршћују у светске културне и духовне врхове.

         Ако Косово постане члан организације УНЕСКО, у чему опет имају јединствену подршку западњх политичких бомбардера, а кажу да је и идеја америчка – шта да се ради? Како с таквима у савез, или било коју врсту зједништва? А, може ли се живети изоловано, чак сукобљени са таквим моћницима? Одговори, наравно, нису непознанице, али није непознаница да се глава сагињати не може – никоме, без обзира на моћ и последице.

         Најтеже је,међутим, кад сами продукујемо последице, често и толеранцијом онога што се толерисати не може. Кашњење у откривању нових услова за улазак у ЕУ, или скривање сазнања о амандману, нека је и неколико дана – више од свега отежавају нашу позицију. Обнављање шиптарског насиља у више косметских места, мора бити и громогласно објављивано у свим, и новинарским и политичким пословима, а пре свега мора да се заустави, спречи такво насиље - по сваку цену. А јавило се, опет поново, и насиље на Југу Србије, где су албански спортски примитивци прослављали успех репрезентације Албаније – позивима да се убијају Срби!!!

         Тужбе које најављују српске власти воде се и завршавају,малте не као помоћ насиљу. А, зар то није мотив, уз полицијске и одговарајуће физичке мере, шиптарски урлици усташког типа, незаобилазни повод да се у свим сусретима са политичарима, посебно зпадним, али И свим приликама разних врста, улаже на насиље и подршку насилницима. Шта би, на пример,рекао и оценио такво насиље британски, немачки, амерички амбасадор у Београду – да се зна, и то је понекад доста. А, тек новинари, најчешће изједначавају овако политички и насилнички мотивисано насиље – са обичним криминалом...

         А, кад се српске неслоге подигну на највиши, политичко-научни ниво, као што је суочавање српског политичког врха, председника Томислава Николића са изјавом председника САНУ, Владимира Костића, који се заложио за прихватање чињенице да је Космет изгубљен и да то треба признати и обелоданити…

         Букнуо је Тома, затражио чак оставку Костића!

         Заплела се Србија. Навијачи на две стране, најчешће без убедљивих, па и елементарно тачних података.

         Не може Николић и било који политики лидер да смени председника САНУ – био би то тријумф догматизма и најгорег ауторитаризма, диктатуре посебне врсте, наравно и новог политичког и људског разврата и насиља, каквих није било у овом поднебљу. Сличних догађаја је било, али другог тока и другачијег исхода. Сећање води до великог српског писца, ромасијера, Добрице Ћосића.

         На једној седници највишег форума српских комуниста, ЦК СК Србије,
затражио је поделу Космета, која није прихваћена. Добрица је идеју више пута поновио, и у књигама објавио и образложио - узалуд. Све је прошло достојанствено, у дебатама, с поштовањем личности и права на различито мишљење и јавни став. Критикован је, и кад је био шеф државе, и пре после – никад увређен…

         Асоцијције су лаке, поређења тешка, разлике тоталне, али све је доступно и дозвољено - за наук.

         Добричини трагови и поучавају и – опомињу.

         Предлагао је поделу, јер је визионарски предвидео ово што се сада дешава – отмицу Космета. Добрица Ћосић га је бранио и тада и сада га не би дао. Можда би Космет био мањи али - Србија већа! А, шта ће данас бити – и са Косметом, и са Србијом?

         Добра Добричина порука опомње да Србија не дозволи да је други деле – време смрти никад не пролази заувек.