Србија ће се у Црној Гори увек носити са Хрватском и Албанијом

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (8)

  • Државним осамостаљивањем је Црна Гора потпуно изгубила могућност самосталне одбране од било какве спољне агресије. Покушавала је да одржи војне снаге са активним саставом од 6.500 припадника, али се показало да су трошкови превелики (чак до осам одсто бруто друштвеног производа), те је почела процес смањења до броја од 2.500 припадника
  • Колико је за Србију стратешки важан приступ јадранској обали, толико је важан и северни део Црне Горе. Најпре због тога што је геополитичко избијање на јадранску обалу условљено контролом севера Црне Горе. А затим и због тога што би инсталирање „зелене трансверзале“ потпуно променило геополитички положај Србије, свело је на пограничну крајину (вероватно и Војну крајину), узак „међупростор“ између неоосманизма, са једне, и континентализма са друге стране
  • Претњу по Црну Гору представљају хрватске геополитичке тежње да се успостави контрола над целом јадранском обалом. Хрватска има и сопствене, од Црне Горе неупоредиво веће војне поморске снаге, па може брзо и једноставно да изведе акцију поморске блокаде црногорске обале, што би био увод у преузимање контроле над црногорским приобаљем
  • У Црној Гори нема никаквог баланса нити равнотеже. Или ће српски утицај остати, или ће од изразито непријатељски настројених геополитичких циљева Хрватске и Албаније бити истиснут. Колико ће у том послу хрватски и албански геополитички циљеви бити аутохтони, а колико ће их формирати други користећи Загреб и Тирану као корисно средство, за Србију је сасвим небитно
  • У Македонији би агресиван српски наступ био изједначен са „великосрпским експанзионизмом“. У Црној Гори се неагресиван наступ аутоматски изједначава са слабошћу Србије и њеним повлачењем са простора на којем има огроман утицај, што у крајњој линији штети српски геополитичким интересима
  • Положај српског становништва у Црној Гори треба јачати, омогућити му сва права и привилегије које има и становништво у Србији

         НЕ ПОСТОЈИ ниједан пројекат континенталног значаја који са Црном Гором рачуна, односно на који Црна Гора може да се ослони.

         Једини пројекат од регионалног значаја који је у најави, а који рачуна на Црну Гору, и на који Црна Гора може да се ослони и планира дугорочни развој, јесте изградња модерне саобраћајнице Београд–Јужни Јадран и модернизација железничке пруге Београд–Бар. Без ослањања на Србију, црногорски индустријски комплекс нема извесну будућност, а њен економски систем постаје зависан искључиво од прихода од туризма. Због тога је Црна Гора „осуђена“ на економску стагнацију, а у годинама када приноси од туризма буду испод пројектованих и потребних, може доћи и до рецесије.

         Такође, осамостаљивањем је Црна Гора потпуно изгубила могућност самосталне одбране од било какве спољне агресије. Црна Гора је покушавала да одржи војне снаге са активним саставом од 6.500 припадника, али се показало да су трошкови превелики (трошкови су расли до чак осам одсто бруто друштвеног производа), те је почела процес смањења до броја од 2.500 припадника. Због тога Црна Гора не планира ни да задржи ваздухопловне снаге, које су се после разлаза са Србијом свеле на девет авиона југословенске производње – супергалеб Г-4. За потребе послова цивилне заштите, надзора границе и транспорта, планирана је набавка осам хеликоптера. Што се снага ратне морнарице тиче, оне су сведене на два патролна брода са луком базирања у Бару, односно Тивту.

Игор Лукшић и Андерс Фог Расмусен

         Војска Црне Горе интензивно сарађује са НАТО-ом, а црногорске власти исказују жељу да ова земља постане чланица НАТО-а. Без обзира на ову жељу и вероватно чланство у НАТО-у, треба подвући да околне државе имају и те какве геополитичке рачунице које се везују за територију Црне Горе. Албански територијални експанзионизам рачуна на делове Црне Горе.

         Косовски Албанци су такође заинтересовани и за повезивање са муслиманским делом Босне и Херцеговине, а та веза иде преко неоосманске „зелене трансверзале“.

         Колико је за Србију стратешки важан приступ јадранској обали, толико је важан и северни део Црне Горе. Најпре због тога што је геополитичко избијање на јадранску обалу условљено контролом севера Црне Горе. А затим и због тога што би инсталирање „зелене трансверзале“ потпуно променило геополитички положај Србије, свело је на пограничну крајину (вероватно и Војну крајину), узак „међупростор“ између неоосманизма, са једне, и континентализма са друге стране.

         „Као што је за глобалне муслиманске интересе важан рашки правац југоисток–северозапад (слично некадашњем Босанском путу), тако је правац северозапад–југоисток значајан за територијалну компактност српског етничког простора. Евентуално издвајање Рашке области (укључујући и делове у Црној Гори, прим. аут.) и њено везивање за територије са муслиманском доминацијом у источној Босни (најпре гораждански део Подриња) фрагментирало би српске области у Херцеговини, Подрињу и Романији, Црну Гору и Србију потпуно раздвојило...

         Овим би Србија била лишена свог сталног геополитичког и економског циља – изласка на море – те приморана да се уклапа у географски положај и интересе својих суседа. Црногорско приморје би остало без свог ширег залеђа, а Црна Гора без директне везе са својим духовним, политичким, војним и привредним ослонцем – Београдом и Србијом.“

         Још једну претњу по Црну Гору представљају хрватске геополитичке тежње да се успостави контрола над целом јадранском обалом. Хрватска је у сваком погледу значајнија од Црне Горе и у овом делу Јадрана се поставља као кључни политички и војни фактор. Зато ће све набројане геополитичке концепције (осим евроазијства које због цивилизацијских фактора нема никакво упориште у Хрватској) најпре покушати да пактирају са Хрватском и виде шта су њени геополитички циљеви у региону, па тек онда са осталим факторима (у том погледу, на другом месту је Албанија, а Црна Гора тек на трећем, последњем месту).

         Хрватска има и сопствене, од Црне Горе неупоредиво веће војне поморске снаге, па може брзо и једноставно да изведе акцију поморске блокаде црногорске обале, што би био увод у преузимање контроле над црногорским приобаљем. Уколико би после тога Хрватска саобраћајно повезала црногорску обалу са Далмацијом, остатак Црне Горе би остао простор од малог политичког, економског, саобраћајног и стратешког значаја.

Хрватске војне поморске снаге

         Истискивање са севера Црне Горе и немогућност приступа јадранском приобаљу за Србију је ноћна мора, јер би тиме потенцијална зона српске геополитичке контроле била дугорочно померена ка континенту. Србија свој извоз треба да усмерава и према Солуну и према Констанци, међутим, без директног приступа макар једној поморски луци, земља је трговински изолована и политички рањива. Једина поморска лука у којој Србија може да оствари директан приступ јесте Бар.

         Са барском луком нико у окружењу нема никакве озбиљније планове, па она и не може да се развија без српског залеђа. Поред тога, Србија је већ повезана са Баром железничком пругом Београд–Бар, а постоје и планови о изградњи савремене друмске саобраћајнице Београд – Јужни Јадран.

         У Црној Гори нема никаквог баланса нити равнотеже. Или ће српски утицај остати, или ће од изразито непријатељски настројених геополитичких циљева Хрватске и Албаније бити истиснут. Колико ће у том послу хрватски и албански геополитички циљеви бити аутохтони, а колико ће их формирати други користећи Загреб и Тирану као корисно средство, за Србију је сасвим небитно.

         У Црној Гори ће због деловања цивилизацијских фактора српски геополитички циљеви остати у константном сукобу са интересима Хрватске и Албаније.

         У Македонији би агресиван српски наступ био аутоматски изједначен са „великосрпским експанзионизмом“, што би у крајњој линији само штетило српским геополитичким интересима. За разлику од тога, у Црној Гори се неагресиван наступ аутоматски изједначава са слабошћу Србије и њеним повлачењем са простора на којем има огроман утицај, што у крајњој линији штети српски геополитичким интересима. Зато се у Црној Гори агресиван политички наступ намеће као једино могуће решење.

         Да би ојачала своје присуство, Србија мора организовати што је могуће већи број политичких иницијатива, усмеравати их ка Црној Гори, ширити политичку сарадњу до нивоа месних заједница и користити српско становништво у Црној Гори као брану продору непријатељских интереса. Положај српског становништва треба јачати, омогућити му сва права и привилегије које има и становништво у Србији, а присутност преко средстава јавног информисања мора бити обезбеђена на дневнополитичком нивоу.

         Црногорски политички систем је такође организован око „државног политичког лидера“, па зато и највећи део политичких иницијатива треба да се усмери у овом правцу. Дугорочан интерес Србије је да на челу Црне Горе има „државног политичког лидера“ који ће респектовати српске геополитичке интересе и отворено показивати жељу за сарадњом са Србијом. Међутим, због утицаја страних фактора, то неће увек тако бити. Зато је неопходно организовати цео систем (у који треба да буду укључене политичке партије, НВО, локалне скупштине општине, средства јавног информисања, утицајни појединци из академске јавности) преко којег ће се стално вршити притисак на „државног политичког лидера“ и у ту сврху користити сва расположива средства.

 

         (следи наставак)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари