Сами себе заплићемо, сами себе расплићемо

С Р Б И Ј А  И  С В Е Т
ЗАШТО, У ПОЛИТИЦИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, СРБИЈА ЧЕСТО ПОВЛАЧИ НЕДОВОЉНЕ, ЧЕСТО ПРОТИВРЕЧНЕ И НЕДОСЛЕДНЕ ПОТЕЗЕ?

• Ма колико огорчени због заставе велике Албаније над стадионом Партизана, Србија и њене институције нису реаговали пуном снагом, особито на манифестације одушевљења албанских бунџија и на Косову и Метохији и посебно на југу Србије. Опет смо се заплели, кад се чинило да један примитивни албански гест и надзор оних који их подржавају, може да расплете њихове прљаве игре
• Ако, после десет година, шиптарски злочинци репризирају мартовски помор, Срба неће бити на косметској земљи – преживели ће кренути путем претходника, у збегове. Ако тако, не дај Боже буде – нико нас никад више неће расплести!

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         КОСОВО и Метохија опет озбиљно подрхтава, као у најтежим временима за Србе и Србију – неки чак најављују репризу крвавог погрома, из марта 2004! Обновљено је готово све из репертоара насиља и злочина, притисака и прогона, али и политичких наметања одлука које значе најдрастичније кршење свих основних принципа међунардне правде, уграђених у сва најважнија светска и европска, али и регионална и билатерална документа.

         Најгоре је, притом, што међународна заједница, оличена у САД и ЕУ, и сада, као и до сада, штити приштинске сепаратисте у свему, помажући им да у овом актуелном тренутку постигну најважнији и најсигурнији циљ - признавање независности. Да би се развила широка и одлучујућа акција, примењују најсигурнији метод - учлањивање у разноврсна и важна међународна тела, од политичких и управљачких до култирних и спортских. Приоритет је, наравно, пријем у Уједињене нације.

         Разним акцијама притисака и убеђивања, створене су такве околности у којима се српска власт, на свим нивоима, понаша - ако не толерантно - на начин који је углавном неадекватан опасним збивањима, сувише мек и неефикасан, некако шапутав и празно регистраторски, без упорног понављања и инсистирања на праведним решењима. Супротна страна, међутим, не само да не ублажава притиске, већ и опаке садржаје облаже привлачним облогама, уверава партнере и свет у исправност својих потеза, наводно једино могућих и једино реалних.

         И у свету, и у Србији, отвара се, тада, процес навикавања, чак и на она решења која су на почетку деловала као крајње неприхватљива…

         У најновије време, најчешће се дешава да чак, и кад у понечему успемо да сами себе расплетемо и пиближимо се решењу, тада, уследе потези којима - сами себе заплетемо.

         Тада најчешће заћутимо, пустимо догађаје да их друга страна детерминише и преобликује у одлуке које нам лако намећу сви - од врхова света, УН и САД, преко ЕУ и региона Балкана. Толико смо и немоћни и послушнички одани моћницима, посебно САД, који чак и прекрсте вишевековни географски назив Балкана уградњом никад употрбљаване придевске ознаке “западни”. Лажне кумове “западног Балкана”, ми из центра и они са истока сместа смо прихватили - без отпора! Као да смо се преселили – на запад.

         Заплетена Србија са запада, лакше се тада уводи у све важне контакте, најважније са приштинским режимом, а сада, ево, почињу и “историјски” разговори са - Албанијом.

         Дијалог који предстоји са албанским премијером Еди Рамом - чија посета Београду, једном одложена, заказана за 1о. новембар - већ је на Западу проглашен – историјским. Формално, то и јесте, јер је први званичан долазак у Србију, чак после 1947, када је у Београду био Енвер Хоџа.

         Временски рекорд, међутим, никако не значи да ће и садржај српско-албанских разговора бити за памћење и поштовање.

         Бројни билатерални проблеми, по много чему јединствени у свету, били и остали, такви су да делују нерешиво, не бар ових времена. Подршка отмици српског Космета, коју је Тирана и инспирисала и организовала, ништа мање и оживела пројекција монструозне шеме “велике Албаније”, проширене територијама Грчке, Македоније, Црне Горе и, највише, Србије, проблеми су хималајских размера, толики су и такви да подразумевају трајања вишевременских димензија и вишегенерацијских напора.

         Све се, истина, може ако се искрено хоће, али догађаји непосредно пред посету албаснског премијера не упућују ни на минимално поверење и минорно реално надање. Режија, вероватно у неком од студија западних моћника, деловала је – обмањивачки.

         Нека буде што бити не може - и неће. Моћници само показују своју моћ, проверавају послушност малих зависника…

         Да овакав утисак није претеривање, показују само неке од више, у Тирани смишљених наивистичких подвала Србији. Највише политикантске, вербалне и новинарске буре изазвао је, у албанским примитивним кухињама, унапред смишљени и лансирани приземни лет великоалбанске заставе, вучене дроном, изнад Стадиона ЈНА, на коме су играли фудбалери Србије и Албаније, што је, само по себи, редак догађај, па све што се деси, изазива изузетну пажњу.

         И, изазвана је, врхунска. Фудбалери су се гурали, и албански су били храбри у настојању да отму заставу – хтели су да поруче да нипокоју цену не одустају од велике Албаније, а у њему Косово и Метохија… Прекинута је утакмица, Рамина посета одложена и све је остало по старом, па и албанска дрскост усред Београда…

         Постигнут је и циљ моћника - да се и Србија навикне на перспективу која, у садашњим околностима, одговара и силницима и њиховим албанским пионима, и на Космету и у Албанији. Постигли су и убрзавање и додатно озваничавање - колико-толико, и са спортске стране - пројекта независности државе албанског режима на српском Космету.

         Ма колико огорчени, Србија и њене институције нису реаговали пуном снагом, особито на манифестације одушевљења албанских бунџија и на Косову и Метохији и посебно на југу Србије. Опет смо се заплели, кад се чинило да један примитивни албански гест и надзор оних који их подржавају, може да расплете њихове прљаве игре. Чини се да смо се више ангажовали у утицају на спортски исход, него на узроке стварања спортског скандала, који је по свему био политичке природе.

         Политичка уздржаност, па и недоследност, уосталом, видљива је и карактеристична и у другим догађајима, важнијим и оним уобичајеним. Иако, вероватно ненамерно ублажавамо или чак прескачемо неке прилике да обавезно реагујемо, последице су такве да нас очигледно објективно удаљавају од циљева које наглашено прокламујемо
приоритетним.

         Ево, уосталом, неких разноликих и наглашено сажетих примера недоследности и још понечег.

         Председник Томислав Николић је, пре неколико дана, с правом одбио да присуствује важном комеморативном скупу у Белгији – зато што је на исти догадјај позвана и председница приштинског режима.

         Три дана раније, усред Београда региоаналном састанку министара сполних и економских послова, наводно су пуноправно приуствовали приштински министри. Слични пример политичке, па и правне недоследности, и организатора и Србије као учесника, бесумње је и састанак немачког и британског шефа дипломатије са колегама из, како је званично названо, “Западног Балкана”, у среду 5. новембра, у Берлину.

         Нико од министара није на столу имао ознаку државе коју представља, што значи да су сви изједналени – Косово као Србија, или Црна Гора, Хрватска, Македонија и друге, дакле сви су изједначени иако приштинско Косово није члан УН. Али, тако је и на скуповима у УН, на седници Савета безбедности – седи и представник Косова који до миле воље може и то стално и ради да оплете по српском министру или премијеру. Навике су, ето, створене, и још само мало док не озваниче чланство приштинског сепаратистичког режима у светској
организацији. Није битно што су тај режим и они који га подржавају – прекршили све принципе тих истих Уједињених нација.

         Доминација насиља над правдом, показује се и у бројним, готово свакодневним случајевима.

         Бившег и државног и партијског лидера, српског и косметског угледника, Оливера Ивановића, Еулекс месецима држи затвореног, а да није понудио ниједан доказ о његовој кривици - чак су објавили ортодоксну лаж да је био члан Министарства унутрашњих послова. И, ником ништа. А, шта очекивати од институције која амабаш никада није открила убице српских жртава, па и деце. Доследност обмањивача потрђује и чињеница што тај исти Еулекс срамотно избегава да именује своје чланиве које су шиптарски злочинци поткупљивали хрпама евра - да би ослободили убице Срба!

         Разумљива је жеља званичне Србије, ове и претходне власти, да се приближи чланству у ЕУ и учини све да испуни важан, најважнији услов - нормалитазију односа са Приштином.

         Још, разумљибвије је да се Србија и њени одговорни појединци и заједнице, партијске и државне, неупоредиво ангажованије и гласније заложе, свуда и са свима с којима контактирају, против насиља на Космету. Свакодневно опет звижде меци, зрна улећу у српске куће, експлодирају бомбе и разорне направе, пале се и руше куће српских повратника, исписују пароле, сличне усташким – “Убијте Србе”…

         Ако, после десет година, шиптарски злочинци репризирају мартовски помор, Срба неће бити на косметској земљи – преживели ће кренути путем претходника, у збегове. Ако тако, не дај Боже буде – нико нас никад више неће расплести!