Радован није имао воље да Сарајево узме и подели

Из аутобиографске књиге Рајка Петрова Нога «Запиши то, Рајко» - одломак  Радованов гамбит (3)

* Сарајево је у рату било реком Миљацком подељен град, и било би боље да је тако и остало. Али шта вреди, писао је Момо Капор, кад нас у Дејтону убише пенкалом

* Јауци сарајевских српских жртава прогањаће поколења овога града и они неће наћи мира док о томе до краја не проговоре… Увек страшну правду извојују мртви…

* Радован Караџић, знам то из близине, у почетку није имао ентузијазма – а било је снаге – да се рат заврши у првоме снегу… 

* Сећам се да ми је са узбуђењем препричавао разговор са Адилом Зулфикарпашићем. Био је изненађен реакцијом овога човека који је дуго живео у Европи, а Радован му је говорио да би се ваљало из стотину разлога мирно раздвојити и живети једни поред других. Па нека наши потомци, ако нађу разлога, живе опет заједно… То не долази у обзир, узвикнуо је Зулфикарпашић. Па и ви и ја знамо да смо ми имела – и зими зелен паразит на дрвету – на вашем стаблу… Стабло је, ево, све сувље, а имела све зеленија

* Најтеже нам је падало размимоилажење између Младића и Караџића... Са Младићем сам био ћутљив. Младић ме потапше по рамену и каже: Пешовац – Младић је знао мога оца Петра, Пеша – немој ти да страхујеш за свога пријатеља. Неће њему (Караџићу) од Младића длака с главе фалити…

* Да ис­при­чам и ка­ко сам по­се­тио Ра­до­ва­на у бе­о­град­ском за­тво­ру 29. ју­ла 2008. го­ди­не, дан пре не­го што ће га из­ру­чи­ти... На вра­ти­ма ме до­че­ку­је ви­сок, штр­кљаст, из­бри­јан, под­ши­шан, под­мла­ђен Ра­до­ван, ско­ро као из сту­дент­ских да­на, са­мо што му је густ пр­шић по­па­дао по ко­си. По­здра­ви­смо се, а он­да се он по­из­ма­че да ме осмо­три, и ре­че ону ре­че­ни­цу ко­ју сам ре­као да ће ре­ћи: Што си оста­рио, Но­го?

         КАКВА су непочинства над сарајевским Србима учињена, о томе ће се деценијама писати, јер све ће изаћи на видело и ништа се неће моћи сакрити. Ужаси малих разлика, топли балкански злочини, исти језик на коме се дубоко не разумемо…

         Јауци сарајевских жртава прогањаће поколења овога града и они неће наћи мира док о томе до краја не проговоре… Увек страшну правду извојују мртви…

         Када је Владимир Кецмановић у свој роман Топ је био врео увео тенк који ноћу патролира Сарајевом и пуца, како-кад, на брдо, али и на своје у граду, узбунило се и узбудило у Београду све што беееоградски, другосрбијански збори, и покушало да деконтаминира младога писца, а ево сада, на суђењу Караџићу, сијасет својеручно потписаних докумената муслиманске војске о силном наоружању, и о безброју војника, и о свакојаким утврђењима, и необичним зградама са којих се из Сарајева пуцало, пуцало…

         Ти холографи, потписани властитом руком муслиманских официра, чине већ мозаичку и запањујућу, холограмску, тродимензионалну, застрашујућу слику града-жртве… Сарајево је у рату било реком Миљацком подељен град, и било би боље да је тако и остало. Али шта вреди, писао је Момо Капор, кад нас у Дејтону убише пенкалом

Момо Капор

         Радован Караџић, знам то из близине, у почетку није имао ентузијазма – а било је снаге – да се рат заврши у првоме снегу…       

         Како, говорио је, па до јуче смо живели као комшије и пријатељи… (Сећам се да ми је са узбуђењем препричавао разговор са Адилом Зулфикарпашићем. Био је изненађен реакцијом овога човека који је дуго живео у Европи, а Радован му је говорио да би се ваљало из стотину разлога мирно раздвојити и живети једни поред других. Па нека наши потомци, ако нађу разлога, живе опет заједно… То не долази у обзир, узвикнуо је Зулфикарпашић. Па и ви и ја знамо да смо ми имела – и зими зелен паразит на дрвету – на вашем стаблу… Стабло је, ево, све сувље, а имела све зеленија.)

         Када су на брда својим рођацима многи сарајевски Срби избегли, а Сарајево, по географској нужности, остало у српском окружењу, знам да Радован није имао воље да град узме и подели. Рачунао је на разборитост, на Кутиљеров план, а занемарио фанатизам муслиманског вође који је био спреман да ратује до последњег муслимана, а онда и себе да катапултира у врх те фанатичне замисли… Религиозни фанатици су можда занимљиви за књижевност, и у приватном животу, али као вође у рату, мрак и сове…

         Најтеже нам је падало размимоилажење између Младића и Караџића.

         Ратко Младић, мој земљак из Калиновика, човек храбар, ванредног војног дара, и Радован Караџић, мој пријатељ из детињства… Понекад сам, бар што се Радована тиче, покушавао да будем селотејп… Упозоравао сам Радована да није Младић оно што он мисли и као психијатар види и што као песник призире и као човек од власти надзире, већ мора да уобзири и Младићеву харизму, коју је овај имао не само код нашег народа и војника, већ и код противника, домаћих и страних…

         Са Младићем сам био ћутљив. Младић ме потапше по рамену и каже: Пешовац – Младић је знао мога оца Петра, Пеша – немој ти да страхујеш за свога пријатеља. Неће њему од Младића длака с главе фалити…

         Сећам се да их је Добрица Ћосић, у једном од својих писама, призивајући сличан случај из историје, на време опоменуо: ако се данас разиђете, сутра ћете висити заједно…

         Уз рат ми је један владика, у чијој је милости Радован тада био, објаснио откуда толика мржња на овога човека, и страна и домаћа…

         Причао му је Грк, високи амерички дипломата, да у преговорима са Радованом често остају надиграни. Човек је прозорљив, има неку насмешену, доброћудну супериорност, зна своју историју, и наше намере. Увек има два–три потеза унапред; прво жртвује пешака, крене у напад, онда неочекивано заокрене, а заокретом збуни и своје… Ја то зовем Радованов гамбит, каже Грк…

         Да ис­при­чам и ка­ко сам по­се­тио Ра­до­ва­на у бе­о­град­ском за­тво­ру 29. ју­ла 2008. го­ди­не, дан пре не­го што ће га из­ру­чи­ти.

         Ка­да сам ра­за­брао да по­ро­ди­цу са Па­ла не­ће пу­сти­ти да га по­се­ти, за­мо­лио сам Ра­до­ва­но­вог бра­та Лу­ку да при­пи­та ко­га већ тре­ба да ли бих га мо­жда мо­гао по­се­ти­ти. Лу­ка ми уве­че ја­вља да се су­тра пре под­не спре­мим за по­се­ту. По­ми­шљам да ће Ра­до­ва­на ту ноћ од­ве­сти, па се они што по­се­те одо­бра­ва­ју ци­нич­но ша­ле… Го­во­рим сво­јој Љи­љи да знам, ако ме пу­сте, ко­ја ће би­ти пр­ва Ра­до­ва­но­ва ре­че­ни­ца, и из­го­ва­рам је… А не, не­ће, ка­же она, Ра­до­ван је при­сто­јан чо­век… При­сто­јан је са ва­ма, што би био са мном…

Лука Караџић

         Про­ла­зим кроз ла­ку там­нич­ку про­це­ду­ру, по­ма­же ми је­дан од Ра­до­ва­но­вих адво­ка­та, Го­ран Пе­тро­ни­је­вић, и ми­слим ка­ко је бед­на мо­ја би­о­гра­фи­ја – ни јед­ног је­ди­ног да­на ни­сам про­вео у за­тво­ру… Сви слу­жбе­ни­ци су љу­ба­зни. По­гре­ши­ли смо улаз за по­се­те, Го­ран ме по инер­ци­ји по­вео на слу­жбе­ни, али ме ни­су вра­ти­ли; сви као да су за не­што кри­ви, сви као да нам се из­ви­ња­ва­ју…

         Же­на у по­ли­циј­ској уни­фор­ми ка­же ми да при­че­кам, Ра­до­ван има не­ког у по­се­ти. Че­кам и хо­дам. До­био сам ску­пих 15 ми­ну­та, ва­ља да се кон­цен­три­шем на нај­ва­жни­је. Од ка­да га ни­сам ви­део, и кад ћу га опет ви­де­ти… Же­на у уни­фор­ми ми ка­же да мо­гу да уђем.

         На вра­ти­ма ме до­че­ку­је ви­сок, штр­кљаст, из­бри­јан, под­ши­шан, под­мла­ђен Ра­до­ван, ско­ро као из сту­дент­ских да­на, са­мо што му је густ пр­шић по­па­дао по ко­си. По­здра­ви­смо се, а он­да се он по­из­ма­че да ме осмо­три, и ре­че ону ре­че­ни­цу ко­ју сам ре­као да ће ре­ћи: Што си оста­рио, Но­го? По­ди­гох ма­ји­цу, ле­то је, да ис­под ма­ји­це ви­ди ду­ги рез од опе­ра­ци­је пу­шач­ких но­гу.

         Шта је то, ус­пла­хи­ре­но пи­та. То је оно што се ти ову­да го­ди­на­ма ски­таш, а не ле­чиш при­ја­те­ља… Се­ди­мо је­дан пре­ко пу­та дру­го­га за ду­гим сто­лом са још ду­жим клу­па­ма, на кра­ју клу­па се­ди по је­дан по­ли­ца­јац; сне­би­ва­ју се љу­ди, и њи­ма не­при­јат­но…

         Из­бе­га­вао сам сва ме­ста где бих вас мо­гао сре­сти. Јед­ном код Бран­ко­вог мо­ста при­ђе ми тај и тај, ко­ји је са на­ма на Ади играо фуд­бал, да ме пи­та за не­ку ули­цу. На­ту­кох ше­шир ду­бље и на­шти­мах глас: Не знам, ни­сам одав­де, ка­жем… Та­ко је бо­ље, тај ни­је са на­ма, ве­лим, ко зна шта би с тим да те пре­по­знао…

         Све што смо да­ље при­ча­ли, мо­ра да је оној дво­ји­ци по­ли­ца­ја­ца, а и они­ма ко­ји су сни­ма­ли, зву­ча­ло нео­в­да­шње. Нај­пре сам му ре­као шта ми­слим о ро­ма­ну Чу­де­сна хро­ни­ка но­ћи. А ми­слим да је изврстан, на­ро­чи­то дру­ги де­о…

         Он­да он при­ча ка­ко је у ње­му од­јек­ну­ло оно што сам о две­сто­го­ди­шњи­ци Ка­ра­ђор­ђе­вог устан­ка на Сре­те­ње Го­спод­ње клик­нуо из Ма­ри­ће­ви­ћа ја­ру­ге, а што је и у они­ма ко­ји су то слу­ша­ли у та­ла­си­ма од­је­ки­ва­ло:

         Ваљало би овдје, у Марићевића јарузи – одакле је Карађорђе кренуо на подвижнички, жртвени и трагически пут до Радовањског луга – данас, на Сретење Господње, кратко и јасно зборити.

         Савремене планетарне дахије, и ове наше локалне потурице, у постдејтонској и постмодерној ревизији, али и производњи историје, ничим се другим не баве до сјечом кнезова:

         Једног кнеза преварит можете,

         Једног посјећ, а два ће утећи.

        Ту двојицу што су утекли народ је препознао и својијем крилом закрилио. Није народ, како нови усрећитељи говоре, њихов тaлац. Народ им је јатак. Да је друкчије, до сада би их на превару ухватили и посјекли:

       Ко ће љута змаја преварити,

       Ко ли њега спаваћива наћи?

         Док слушамо Вишњићеве стихове о Карађорђу, не можемо а да не помишљамо и на неке данашње бјегунце. То је у поезији законито.

         У Вишњићевом, а онда и у Његошевом стиху, који је, како Иво Андрић каже, калуп за српску осјећајност, усековане главе предака обреле су се и оживјеле на новим раменима: 

         Диже  народ, крсти земљу, а вараварске ланце сруши,

        

         У Хагу, у том за Србе Хаду, та устаничка историја тешко је оклеветана. Хашка инверзивна ревизија наше новије историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Милосрдни, анђеоски прилози бешчашћа нових варвара 78 ноћи и 78 дана учинили су од Срба анахронизам. За лоботомирани свијет застрашујући, а за нас узвишени анахронизам.

         Поезија, она највећа – Хомерова, Дантеова и Шекспирова, Вишњићева и Његошева – ондашња и данашња, од анахронизма, од тих забуна у времену, и живи. Живи као непресушна свјежина по којој се народи препознају.

         Када би данас, на Сретење Господње, двјеста година од дана када је овдје зачета слобода, Карађорђе Петровић по други пут у Марићевића јаругу бануо, многи би се званичници којекуде разбјежали. А они који су се Филипу Вишњићу, том слијепом видиоцу буне одазвали – имали би сучим пред Вожда изаћи:

         Из нових фресака стара туга веје,

         Није све пропало кад пропало све је.

         (Тада ми је на ручку пришао неко из протокола и питао да ли имам копију тога што сам говорио, интересује се председник… Који председник, питам. Живковић, каже… Чега је он председник, питам. И откуд му нагла склоност за књижевност…      

         Звоне телефони, питају ме јесам ли ухапшен… Био бих, кажем, да има ко да ме ухапси… Домало, ево другог поклисара; то што сам говорио тражи Манојло Вукотић за Новости, које то сутра објављују у целости. Био је директан, чак сателитски пренос прославе; док су се снашли, ја сам им своју реч протурио кроз ноге. Тако је то са кратким формама… Чујем да од тада траже на увид шта ће награђени песник који се одазвао Филипу Вишњићу да говори…)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари