„Предузмите мере зарад спаса угледа САНУ и обнове одавно несталог поверења или...“

ПИСМО ПРОФЕСОРА МИЛАНА БРДАРА ВЛАДИМИРУ КОСТИЋУ, НАУЧНОЈ И ШИРОЈ ЈАВНОСТИ

Милан Брдар

• У САНУ се - по трећи пут последњих година - закувало приликом избора академика из области друштвених наука. Било је око 20 кандидата које су предложиле научне институције, институти и факултети. Иза предложених је стајало најмање 200 колега. Због претходних лоших искустава, врх САНУ је Одељењу друштвених наука прикључио 5 историчара да помогну приликом избора. Ефекат је био умногоме супротан. Зато се Брдар отвореним писмом обратио Костићу
• Предочио му је: „Нико од учесника избора није погледао ни један спис било ког од нас, а камоли књиге. Да је тако сведок сам ја: на дан 21. маја између 11.00 и 11.30, када сам на Одељење дошао по своје књиге, констатовао сам запа­њу­јућу чињеницу: да наше пакете нико није ни отворио, само су их набацали у једну про­сторију“
• Предочио му је још: „Историчари су решење нашли у томе што су се ослонили на члана Одељења који је познатији као борац за грађанске слободе него по научном делу (активиста дакле, а не научник)... Доти­чни је био задужен да да мишљење о нама (19 или 20 кандидата)... а он уме и да се похвали како „никог од кандидата не чита нити има намеру“
• „И пошто је за историчаре дотични обавио посао као арбитар, добили смо пет кан­дидата. Али, како може да се бира лице без иједне књиге, плус откад је маркетинг и теорија медија друштвена наука, и откад је каријера изграђена на сорошовским дотацијама научно непроблематична?“
• „У слу­чају да нисте у стању (да нешто предузмете) - ништа страшно, под­несите оставку зарад спа­са личне части. Уколико не учините ништа, одмах, пре летњих одмора, покренућемо против Ваше институ­ције управни спор“

        У БРОЈУ Политике од 25. маја о. г. имали смо прилике да прочитамо вест о сукобима на годишњој Скупштини САНУ, везаним за последњи избор кандидата на Одеље­њу друштвених наука.

        Академик Часлав Оцић оптужио је Председника Влади­мира Костића за лобирање. Оптужба је чудна, јер је опште познато, с једне стране, да у САНУ ни не може да се уђе без лобирања, а с друге, да је лоби­рањ­е у принципу леги­тим­­на ствар и да га нема само тамо где није ни могуће. Поврх свега, лобирање није спорно, поготово ако се обавља у интересу непроблема­тич­них кандидата који су својим резултатима достојни чланства у врховној националној установи каква је САНУ. На пример, кад имате неколико таквих кандидата, а само два места.

        Оцићу смета чак и чи­њеница што је уопште било кандидата мимо Одељења (вид. Курир, 26. 05. о.г.), дакле по конкурсу САНУ! Да можда не би хтели да Одељење ради потпуно аутономно и без икаквог утицаја са стране? А тек ћемо видети са чиме се у овим процедурама Одељење одавно прославило.

        Проблем је, дакле, само у томе: какви су у научном погледу кандидати који су прошли сито и решето првог избора? То је све.

        Разлога за реаговање поводом реченог избора има много, а повод је овај сукоб око лобирања и нарочито изјава Председника Костића:

        „Одговорни смо да САНУ потврдимо као институцију великих појединачних знања и компетентности, креативности, првенствено у науци и уметности, те грађанске пристојности, одговорности и поштења - институцију којој се може веровати.“

        Ове речи свако може само да поздрави, под условом да не зна ништа о збивањима у цењеној институцији, а нарочито ако не зна ништа о начину спровођења конкурсних процедура. А ако нешто зна, мора да остане затечен и да затражи помоћ од цењеног Председника у разјашњавању одређених ствари. Зато је овај напис отворено писмо Председнику Владимиру Костићу:

        Поштовани господине Председниче,

        ценећи сваку реч из наведеног пасуса, питамо се да ли сте свесни на каквом рубу се САНУ налази с обзиром на збивања на Одељењу друштвених наука (у даљем само Оде­љење)? Пошто се чини да нисте довољно обавештени, намеће се закључак да је потребно помоћи вам, како бисте увидели у колико сте тешком искушењу, да одржите речене атри­буте: ком­пе­­тентности, одговорности, поштења и пристојности.

        Елем, реч је о конкурсној процедури спроведеној над нама, око 20 кандидата које су предложиле научне институције, институти и факултети. Према приложеној доку­ментацији иза нас као предлагачи стоји најмање 200 колега, што се може проверити у приложеним записницима.

        Познато је да је Председништво Одељењу прикључило 5 историчара да помогну приликом избора, не би ли коначно неко био примљен после три неуспела избора. Разлози за то су свакако на самом Одељењу, с обзиром на квалитет кандидата које су предлагали 2009, 2012. и 2015. Од укупно њих 15-18 само два или три, у случају да су прошла на Скупштини, не би у научним круговима изазивали изненађење!

Владимир Костић

        Јавна је тајна да чланови Одељења предлажу по принципу „сваки својег љубите субашу“, где гласа свак за сваког не би ли прогурао свога. Притом, строго воде рачуна да предложен кандидат никоме од њих не би засенио име. О томе се у научним круго­вима ћути, јер свако зна да би говором о томе себи покварио шансе да се сутра канди­дује. Једноставно речено, Одељење је у три поменута наврата осведочило своју неспо­собност да пред­ложи 2 или 3 кандидата који би заиста били достојни тако високог звања. Међу пред­ложеним прев­ладавају јунаци једне књиге, а сада смо, ево, доспели до тога да се бирају кандидати који ни књиге немају.

        Имајући у виду описано стање на Одељењу које се карактерише елементарним научним непоштењем, неодговорношћу и непристојношћу, јер су са три четвртине својих предлога увек вређали озбиљне и радне припаднике друштвених наука, као и драстично одсуство свести и самокритичности код чланова Одељења, који се пона­шају по оној „нашли па зашли“, сасвим је логично да је Председништво уз Ваше зала­гање предузело мере, зарад спаса Одељења, које је спало на 6 чланова.

        Међутим, развој догађаја наводи на помисао: да ли сте довољно водили рачуна шта сте урадили? Разлог је у томе што је стање на Одељењу сада несамерљиво горе и то захваљујући помоћи Вас, Председништва и пет историчара.

        Први разлог: како сте могли да распишете Конкурс, а да пријављене препустите члановима Одељења, да о њима одлучују, пошто су већ изгласали своје кандидате? Ко може да очекује да ће они из наметнутог сукоба интереса да се извуку друкчије него гласањем против спољашњих, ма какви да су у научном погледу. Они се у поменутом периоду који ми је познат, ни не воде научном етиком и објективним начелима, него приватним аранжманима и личним анимозитетима и склоностима.

        Поводом свега овога, упозоравали смо Председништво после избора 2012. на шта је један врли академик рекао да Академији не може правила да диктира „улица“. Кри­тичк­а јавност је дакле „улица“! Благо њему.

        Друго, када сте предлагали 5 историчара да ли вам је падала на памет помисао хоће ли они својом компетентношћу моћи да покрију шаренило пријављених спољашњих кандидата и шта ће бити ако сами констатују да то нису у стању? Који од предложених може да покрије подручја од геополитике, преко социологије и економије до филозо­фи­је у распону од Декарта до Хајде­гера? Таквог нема ни на Одељењу. А шта би било анга­жо­вање стручњака ван САНУ ради помоћи? Понижење? Овако сте понизили све нас.

        Треће, није чудо како је процедура обављена: најпре, нико од учесника избора није погледао ни један спис било ког од нас, а камоли књиге. Да је тако сведок сам ја: на дан 21. маја између 11.00 и 11.30, када сам на Одељење дошао по своје књиге, констатовао сам запа­њу­јућу чињеницу: да наше пакете нико није ни отворио, само су их набацали у једну про­сторију. Неке сам покушао да отворим из радозналости, и видео да су ори­гинално запечаћени тј. нетакнути. Уз то, констатовао сам да су коверте с нашом личном документацијом нео­т­варане! Нико ништа није ни погледао.

        Па господине Председниче, на основу чега су онда врли академици о нама уопште одлучивали? Па на исти начин као и при ранијим изборима: на основу личних ставова према кандидатима. Ништа чудно.

        Што се тиче компетенције, одговорности и поштења, историчари су решење нашли у томе што су се ослонили на члана Одељења који је познатији као борац за грађанске слободе него по научном делу (активиста дакле, а не научник), који је, такође, обмањи­вао јавност тобоже „објективном и поштеном процедуром“. Колико смо сазнали, доти­чни је био задужен да да мишљење о нама (19 или 20 кандидата).

        Историчари су покло­нили поверење том врлом академику, који поврх свега уме и да се похвали, како „никог од кандидата не чита нити има намеру“, али зато о сваком од нас „има миш­ље­ње“. Ве­ро­ватно је срећан што на Одељењу може да ведри и облачи, не бригајући што га сваким потезом примиче пропасти и јавно се брука.

        И пошто је за историчаре дотични обавио посао као арбитар, добили смо пет кан­дидата. И ту смо доспели до питања квалитета људи за које се без сумње лобирало.

        Нећу давати пуну евиден­цију, само ћу истаћи најупадљивије: како може да се бира лице без иједне књиге плус, откад је маркетинг и теорија медија друштвена наука, и откад је каријера изграђена на сорошовским дотацијама научно непроблематична; како је, као филозоф, једногласно могао да прође правник који се дирљиво труди писањем псеудофилозофских неразум­љивих штива? Знају ли врли гласачи да дотични није ни­када учествовао ни на једној рас­прави Филозофског друштва као и то шта је уопште фи­ло­зофија и како изгле­да?

        Даље, откуд да се за „бесмртника“ кандидује економиста са две књиге и два уџбеника (да би му дело било обимније), иако се уџбеник нигде не рачуна за научно дело. Значи ли врлим гласа­чима нешто чињеница да су одбацили барем 10 кандидата који имају више радова и књига, него ових четворо изабраних за­једно? А како би знали, кад материјале нису ни погледали.

        Зар смо доживели да нас у САНУ оцењују врли академици који пребивају у блаженом незнању? Како се то зове? Дрскост? Ароганција? Поштење или одговорност сигурно није. Да је за поменуте дебе­ло лобирано нема никакве сумње.

        Зашто наши подаци нису стављени на сајт Академије, кад су већ тражени у елект­ронском облику, па да научна јавност буде сведок процедуре избора, има у вид у резул­тате гласања и наравно да има прилику да да свој коментар?

        Зашто сте нам тражили листе цитираности, када и сада, као и раније, то нико не уважава, тако да пролазе кандидати без цитата? Јесте ли пропозицијама конкурса до којих нико од вас не држи позирали пред јавношћу, „да се Власи не досете“?

        Зашто сте нам тражили књиге и радове, када их нико као и раније није ни погле­дао? Шта је то? Завист искомплексираних? Презир колега што уопш­те нешто раде?

        Мислите ли да је посао обављен одговорно, поштено и компетентно, када су 19 кандидата одбачени без иједног гласа?

        Колико запажамо, изгледа да нико нема намеру да нас искључене обавести о резулта­тима конкурса: да нам да образложење зашто смо искључени, а зашто су они одабрани, све са записником и резултатима гласања присутних, укључујући у аргумен­тацију њихове библио­графије и листе цитираности.

        Све то сте тражили од нас, и по конкурсној процедури дужни сте да нам одговорите на исти начин. Да ли, Председниче, знате штогод о овој аљкавости, неозбиљности и увредљивости, како за нас, кандидате, тако и за институције које су нас пред­лагале.

        Да ли је уопште постојала изборна Коми­сија?

        Ко ће да обавести наша Научна већа, која су нас предлагала, да глас њихо­вих чланова не значи ништа у односу на глас самоувереног арбитра из Одељења? Да ли сте сада свесни размера научне бруке, до потпуног скандала!? Зато је дошло време да се о свему јавно проговори.

        Иначе та аљкавост, с ону страну пристојности, исказала се и у прет­ходним избор­ним епизодама: 2009, 2012, 2015. За пропаст током овог периода одговорно је Оде­љење, јер је сваки члан имао свог кандидата, без нарочите бриге о значају његовог дела. И још су такве своје кандидате представљали као врхунске стручњаке!

        Нико с Оде­ље­ња никада није самокритички оценио тај и такав рад; штавише, пред јавношћу ко­лек­тивно су глумили као да су свој посао обављали „савесно и поштено“ уверени да их нико неће прозвати у име истине. Зато су и одго­ворни за прошле неуспехе. Сада сте заједно с њима одго­вор­ни и Ви лично и Председништво, самом чињеницом што сте се укључили и што су исходи овако катастрофални.

        Да ли увиђате на колико тачака је прекршена конкурсна процедура и да ли сматра­те да ћемо сви ми, кандидати и научни колективи који су нас предлагали о томе ћутати и гутати ваше лепе фразе, као да се ништа не догађа? А посебно, да ли сада схватате ко­лико бисте, с Председништвом, морали да про­лијете зноја да би речи из вашег цитата тек довели до чињеничне истине: да бисте САНУ „потврдили као институцију великих поједи­нач­них знања и компетентности, креативности, првенствено у науци и уметно­сти, те грађанске пристојности, одговор­ности и поштења“.

        Време је да једног дана видимо да су вам речи и дела у складу.

        Ово писмо је помоћ и колегијално упозорење, зарад спаса институ­ције која вам се урушава пред нашим очима. Да је све речено позитивна истина, гаран­тујем својим име­ном и научном чашћу. А ако сутра кренете у проверу и наиђете на отворене пакете, знајте да је то изве­дено после овог написа и да се не важи. У име научног естаблишмента тра­жимо од вас да пре­ду­змете мере зарад спа­са угледа САНУ и обнове одавно неста­лог по­ве­рења.

        У слу­чају да то нисте у стању, ништа страшно, под­несите оставку зарад спа­са личне части. А што се Одељења тиче заслужује да буде укинуто и да се поново оснује, с озбиљним и одговорним људима.

        Уколико у том погледу не учините ништа, одмах, пре летњих одмора, покренућемо против Ваше институ­ције управни спор. Како у елементар­ном смислу нису испо­што­ване пропозиције конкурса, јасно је да ћете спор изгубити. Ваљда је боље да пре суда конкурс поништите и поправите што се поправити може. И да покажете да ли је то уопште могуће или је стање дошло до безнадежности.

        Да се без значајних промена даље не може, јасно је цело­купној научној јавности.

        Милан Брдар, редовни професор/научни саветник Института друштвених наука, Београд