Повлачење са Косова непосредно води у дезинтеграцију Србије

РЕЧ МИЛОША КОВИЋА НА ПРОТЕСТУ ПРОТИВ ЛАЖНИХ ИЗБОРА НА КИМ

• Стигли смо и до одрицања од Косова и Метохије. Тамо, истина, живе неки људи који желе да остану у саставу Србије. Сви Божији и људски закони, сви рационални аргументи јесу на њиховој страни. Али, зашто би неки доброћудни гледалац „Великог Брата“ из Крагујевца или Новог Сада, посвећен стицању материјалних добара, или заплетен у отплату кредита, бринуо о томе?
• Ако икада и утрчимо у ту Европску унију, као гуске у маглу, без икакве бриге о томе шта је наше и где су нам границе - где ћемо се наћи онога дана када се Европска унија распадне?
• Верујем да нам је, у процени ситуације и практичном деловању, потребно много више знања, реализма и трезвености. Но, оно што мора да нас води и покреће јесу вера, идеализам и смелост
• Путоказе су нам оставили наши преци, и на њих нам указују наши потомци. Потребно је само да станемо на своје место, створено баш по мери, за нас, и да на њему останемо, да будемо оно што јесмо - потомци својих предака и преци својих потомака
• Историја каже да је средњовековна српска држава надживела Косовску битку. Ми, међутим, знамо да је њена судбина ипак решена на Косову. Баш као што знамо и то да се наша судбина, судбина наших предака и потомака, решава на Косову, овде и данас
• Шта је то српска култура на почетку 21. века? Ту и тамо, тек по изузетку, блесне понеки усамљени, истински писац, филмски режисер, музичар, физичар, теолог, али и њима је суђено да своје снаге троше у свакодневној, вучјој борби за опстанак, да би на крају завршили прегажени копитама овог преплашеног, избезумљеног стампеда, који риче слогане о „модернизацији“, „филозофији паланке“ и „Европи која нема алтернативу“

         СРБИЈА је данас опљачкана и осрамоћена земља.

         У болницама и школама, у медијима и на универзитету, у приватним и јавним предузећима, у полицији и војсци - свуда видимо страх, саможивост и посрнуће.

         У овој земљи више не настају велике, оригиналне идеје, не ствара се потомство, не производе се материјална добра.

         Наше демографско опадање попримило је потпуно поразне размере.

         Наша привреда претворила се у пуко просјачење. Чак и просјаку милостиња се удељује бесповратно. Но наши „добронамерни“ кредитори, једном руком нам дају, а другом скидају и узимају чак и наше дроњке.

         Своју децу и унуке већ смо им предали у дужничко ропство, као залог за нашу лењост и слабост. Продали смо слободу својих нерођених потомака.

         Национални универзитет смо „болоњизирали“ и претворили у вишу школу, која школује техничаре за извођење радова смишљених на Оксфорду, Харварду, или просто, у Пентагону.

         Младе људе, који са својим дипломама траже посао, научили смо да прво политичким странкама продају своја уверења и своје достојанство.

         Шта је то српска култура на почетку 21. века?

         Ту и тамо, тек по изузетку, блесне понеки усамљени, истински писац, филмски режисер, музичар, физичар, теолог, али и њима је суђено да своје снаге троше у свакодневној, вучјој борби за опстанак, да би на крају завршили прегажени копитама овог преплашеног, избезумљеног стампеда, који риче слогане о „модернизацији“, „филозофији паланке“ и „Европи која нема алтернативу“.

         Наша културна политика не постоји.

         Шта је наш званични, национални културни модел, наша полазна тачка у досезању универзалних, људских вредности?

         Шта смо учинили са наслеђем које су нам оставили преци, шта ћемо оставити својим потомцима?

         Извор свих наших недаћа понајбоље се види у нашем политичком животу. Изгубили смо осећање солидарности, заједништва, саборности. Изгубили смо веру у себе, истинску визију, идеју око које ћемо се окупити.

         На нашим улицама, у градском превозу, на нашим радним местима свако гледа и чува само себе. Та себичност, тај цинизам и нихилизам поништавају сваку идеју која би могла да обнови јавни живот и однегује грађанске врлине.

         Од тих болести данас пати цела Европа, цео западни свет. Оне, међутим, овде бришу све пред собом.

         Заједница која изгуби интегративну идеју распада се при првом искушењу. Она се претвара у бесловесно стадо, спремно да се, у страху од вукова, покори сваком самозваном пастиру. Та кратковида саможивост и тај страх од силника непосредно и логично воде у потпуну незаинтересованост данашњих српских политичких елита и њихових гласача за судбину Срба у Црној Гори, Хрватској и Македонији.

         То их води у удруживање са онима који покушавају да пониште Републику Српску.

         Коначно, тим путем стигли смо и до одрицања од Косова и Метохије. Тамо, истина, живе неки људи који желе да остану у саставу Србије. Сви Божији и људски закони, сви рационални аргументи јесу на њиховој страни. Али, зашто би неки доброћудни гледалац „Великог Брата“ из Крагујевца или Новог Сада, посвећен стицању материјалних добара, или заплетен у отплату кредита, бринуо о томе?

         Сутра ће се Нишлије одрицати Суботичана, а Ваљевци Зајечараца. Коначно, Дорћолци ће схватити да они заиста нису дужни да брину бриге и решавају проблеме Палилулаца. Јер, када се једног лепог, ружичастог јутра коначно пробудимо у Европској Унији, уз звуке Оде радости, границе више неће бити важне. Националне државе замениће региони.

         Можда ће само Немцима, као најзаслужнијима за стварање ЕУ, бити дозвољено да сачувају своју националну државу. Видели смо колико су скакали по оном Берлинском зиду 1989, када су се ујединили. Али, то све није важно, јер нису се они тада радовали због националног уједињења, него због победе над комунизмом, зар не?

         Одрицање од Косова и Метохије је, дакле, одрицање од основног људског осећања за правду и солидарност, али и одрицање од државе Србије.

         Повлачење са Косова непосредно води у дезинтеграцију Србије, онако како се то догодило са Југославијом. Није нужно да нас наши средњоевропски непријатељи подсећају на то да је Војводина следећа, што они, као што знамо, марљиво чине.

         Потребно је само мало читати историју. У међународним односима правила су, већ вековима, врло јасна.

         Сваки знак слабости једне државе и одрицање макар и од дела територијалног интегритета тумачи се као позив на њено комадање. Присталице теорије „реализма“ у међународним односима, а њих је највише у САД, у односима између држава увек и свуда на прво место стављају само један фактор: силу.

         Колико је Немцима требало да уђу у Праг пошто је Чехословачка пристала да се „добровољно“ одрекне Судета?

         Колико је требало Прусима, Аустријанцима и Русима да Пољску избришу са мапе Европе, пошто се она 1772. „добровољно“ одрекла делова своје територије?

         Ако икада и утрчимо у ту Европску унију, као гуске у маглу, без икакве бриге о томе шта је наше и где су нам границе, где ћемо се наћи онога дана када се Европска унија распадне? Јер, као што нас историја учи, империје се рађају, живе и умиру. Срби су видели пропаст многих царстава - Византијског, Османског, Хабсбуршког, Немачког, Руског, Нацистичког, Совјетског…

         Зар се понешто ипак не може научити уз пропасти српског, Душановог царства? Или из разбијања Југославије, у коју смо се 1918. и 1945. стрмоглавили, спремни чак и на то да будемо подељени на Титове федералне јединице и аутономне покрајине, да бисмо се у тренутку њеног распада нашли у најгорем могућем положају?

         И коначно - шта чинити?

         Верујем да нам је, у процени ситуације и практичном деловању, потребно много више знања, реализма и трезвености. Но оно што мора да нас води и покреће јесу вера, идеализам и смелост.

         Познавање међународних односа, у преводу - интереса великих сила, али и наших непосредних суседа, кључ је нашег положаја. После дипломатије, првенство у нашем размишљању и деловању морају да имају војска, економија, култура и просвета.

         Где да трагамо за упориштима, за вером, идеалима и смелошћу?

         Путоказе су нам оставили наши преци, и на њих нам указују наши потомци. Потребно је само да станемо на своје место, створено баш по мери, за нас, и да на њему останемо, да будемо оно што јесмо - потомци својих предака и преци својих потомака.

         Ако хоћемо да сазнамо одакле долазимо и куда идемо, потребно је само да послушамо њихове гласове.

         Потребан је дијалог са живима, али и са онима одавно упокојеним и онима који ће тек доћи на овај свет.

         Јер, ова држава није само наша него је и њихова. Чак је и више њихова него наша. Преци су нам је оставили, као некакву стару кућу са земљом, у некаквом запуштеном, далеком крају, без кабловске телевизије и интернета. Она је наша, али она се не продаје, јер није само наша - ми је морамо, сачувану, предати нашим потомцима.

         Србију нису градиле феудалне касте, као у Британији, Француској или Шпанији, него наши сељачки преци, побуњеници и одметници под заставама Црног Ђорђа, и грађани демократске, слободне државе Србије, под заставама Петра Првог Карађорђевића.

         Те плебејце је, међутим, водило сећање на стару славу, на витешки средњи век, на Немањиће и на Косово.

         Српска православна црква, једина српска институција која је сачувала континуитет од Светог Саве до данас, уобличила је и предала им Косовски завет.

         Прота Матеја Ненадовић Карађорђу предлаже да у законодавству устаничке Србије примени одредбе Номоканона Светог Саве.

         Босански везир из Травника 1806. јавља у Цариград да Карађорђе и његове војводе прете да ће, „као што је некад краљ Лазар изашао на Косово сви на Косово изићи. Они - наставља се цитат - стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики подстрекач буне у њиховом разуму“.

         У опкољеном лозничком шанцу 1810. Филип Вишњић је храбрио браниоце песмама о кнезу Лазару и његовим витезовима. На висовима изнад Лознице и Бање Ковиљаче, у шанцу на Гучеву, сто година касније, 1914. гуслар Перун Перуновић ће, пре него што буде тешко рањен, браниоцима певати о Карађорђу и његовим војводама.

         И ево нас данас, сто година после Гучева, суочених са Косовским Заветом и Кнежевом клетвом.

         Са Косовским Заветом, уствари, никада и нисмо престали да се суочавамо. Косовску битку сваког дана водимо. Косовски Завет је, пре свега, ствар свакодневног избора између Царства Небеског и земаљског царства, између истине и лажи, слободе и страха, љубави и себичности.

         Одатле, од тог хришћанског језгра нашег предања, насталог у крилу Српске православне цркве, одмотавају се нити наше историје и културе, ка Филипу Вишњићу и Перуну Перуновићу, ка Његошу, Милану Ракићу, Јовану Дучићу, Слободану Јовановићу, Иви Андрићу, Исидори Секулић, Станиславу Винаверу, Милошу Црњанском, Меши Селимовићу.

         Према Тесли и Пупину. Ка трезвеном Илији Гарашанину, искусном Јовану Ристићу, мудром Стојану Новаковићу, честитом Љубомиру Стојановићу, промишљеном Николи Пашићу.

         Историја каже да је средњовековна српска држава надживела Косовску битку. Ми, међутим, знамо да је њена судбина ипак решена на Косову. Баш као што знамо и то да се наша судбина, судбина наших предака и потомака, решава на Косову, овде и данас.