Здружене снаге НАТО су '99 против Србије водиле и нуклеарни - радиолошки и хемијски рат

ЕКСКЛУЗИВНО

ИЗ КЊИГЕ У ИЗДАЊУ СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА „ЗЛОЧИН У РАТУ - ГЕНОЦИД У МОРУ” ЧИЈИ ЈЕ ЈЕДАН ОД АУТОРА ГЕНЕРАЛ СЛОБОДАН ПЕТКОВИЋ (2)

  • У току војне агресије на СР Југославију, у којој су учествовале здружене снаге НАТО пакта, изазвана је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације
  • Били смо изложени и еколошком геноциду – уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размерама и с дугорочним последицама, због употребе муниције са осиромашеним уранијумом
  • На овим просторима, према неким карактеристикама, снаге НАТО пакта водиле су нуклеарни – радиолошки и хемијски рат        
  • Снаге НАТО су извеле око 26.100 летова, од чега борбена авијација 18.170 летова и 2.300 ваздушних напада по објектима на земљи, лансирано је око 415.000 различитих пројектила, укупне масе око 22.000 тона
  • Мимо свих међународних конвенција, поред класичних убојних средстава користили су муницију са осиромашеним уранијумом (муниција са ОУ), због које у појединим деловима Србије где је она употребљавана имамо појаву знатно већег броја оболелих од карцинома и других болести

         НА почетку, обично питање: Зашто?

         Био сам непосредни сведок употребе и непосредни учесник у активностима предузетим на решавању проблема осиромашеног уранијума на територији СР Југославије, током и после НАТО агресије. Осећање обавезе и одговорности да све ово напишем у мени изазива сећање на све оне који су као припадници оружаних снага или као становници, били, или су и сада, непосредно изложени дејству осиромашеног уранијума и придружених штетности током периода НАТО агресије и могуће последице које сав тај разбацани и неконтролисани радиоактивни материјал код њих изазива.

         Сазнања до којих сам дошао, дилеме и сумње које ме муче, а чији део вам у даљем презентујем, говоре да сви проблеми нису до краја разрешени, да се о томе ћути из разноразних разлога, а мене стручна одговорност, лични и морални ставови обавезују да на овај начин подстакнем на решавање овог проблема. Према мишљењу стручне јавности, проблем осиромашеног уранијума захтева дугогодишње ангажовање, те сматрам потребним да подсетим и подстакнем да се то што пре настави.

         Увек ће бити свежа и болна наша сећања на једнострану одлуку о агресији здружених снага НАТО пакта на територију некадашње СР Југославије, данас простора држава Србије и Црне Горе. Била је по много чему јединствена, извршена је кршењем многих међународних конвенција и докумената, без одобрења Савета безбедности ОУН, а највидљивији акт било је бомбардовање њене територије. Она је представљала преседан, јер један по дефиницији  дефанзивни војни савез први пут у својој историји напада земљу која није ничим угрожавала ниједну од његових чланица. Извршена је у интересу и савезу с једном терористичком организацијом (ОВК), према земљи која није хтела да се одрекне дела своје територије у њену корист.

         Извршено је око 26.100 летова, од чега борбена авијација 18.170 летова и 2.300 ваздушних напада по објектима на земљи, лансирано је око 415.000 различитих пројектила, укупне масе око 22.000 тона.

         Мимо свих међународних конвенција, поред класичних убојних средстава користили су муницију са осиромашеним уранијумом (муниција са ОУ), због које у појединим деловима Србије где је она употребљавана имамо појаву знатно већег броја оболелих од карцинома и других болести. Сазнања о последицама тог чина не дају нам мира и обавезују нас да се на то стално подсећамо.

         Тај чин изазвао је катастрофу. Тренутне последице ових акција имали смо прилике да видимо, о накнадним последицама недовољно знамо, али их већ преживљавамо. А колико ће то трајати? И зар је све то било потребно?

         У ратним и поратним временима најугроженије људско право јесте право на истину. Након завршетка агресије, јавност је била подељена у просуђивању о могућим негативним ефектима употребе муниције са осиромашеним уранијумом по животну средину, а тиме и на будући живот и здравље многих генерација. Постоји, и оправдан је страх о евидентној еколошкој катастрофи на територији Србије и суседних земаља.

         С друге стране, они који су учествовали у агресији и бомбардовању, разне интересне групе и комисије које су под њиховим патронатом крстариле овим просторима, углавном тврде да у постојећем стању животне средине штете и последица нема, а да су тамо где их је морало бити – минималне. Какве ли ироније!
А где је ту истина?

         Нажалост, истину све више осећа наше становништво. Она је у све већем броју канцерозних и других обољења на овим просторима, које нико званично и јавно неће да саопшти, анализира и  коментарише. Она је и у обољењима војника који су боравили на простору Косова и Метохије (КиМ) или другим деловима бивше СФР Југославије, и у чију заштиту глас све више диже штампа и стручна јавност у неким западним земљама.

         И зато у име истине подигнимо глас и рецимо јасно: У току војне агресије на СР Југославију, у којој су учествовале здружене снаге НАТО пакта, изазвана је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације. Били смо изложени и еколошком геноциду – уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размерама и с дугорочним последицама, због употребе муниције са осиромашеним уранијумом. На овим просторима, према неким карактеристикама, снаге НАТО пакта водиле су нуклеарни – радиолошки и хемијски рат.       

         Осиромашени уранијум (ОУ) јесте нуспродукт у припреми горива за нуклеарне реакторе и нуклеарно оружје. Назив „осиромашени“ потиче отуда што је у овом „остатку“ уранијума (после прераде фисионог горива) мање изотопа 235U (који је фисионо гориво) него у природном уранијуму.

         Природни уранијум има три изотопа: 234U, 235U и 238U.  Њихов масени удео у природном уранијуму износи: 0,007%, 0,72% и 98,28%. За нуклеарну енергетику значајан је само 235U. Међутим, његова концентрација у природном уранијуму није довољна.

         Стога се врши екстракција 235U све док му садржај у третираној руди не падне испод 0,2–0,3%. Све чешће се користи додатно извлачење и испод 0,2%. Оно што остане је осиромашени уранијум, тако да се под појмом „осиромашени уранијум“ подразумева уранијум са садржајем изотопа 235U испод 0,7%, али су најчешће вредности садржаја 235U око 0,02%. Он је осиромашен у погледу присуства 235U,  али је обогаћен 238U (преко 99%). Оваква дефиниција не указује на порекло и  садржај осталих изотопа, што допушта могућност да он буде производ обогаћивања природног уранијума или прераде потрошеног горива.

         Сва три уранијумова изотопа радиоактивна су, а такође и њихови продукти. Због присуства елемената потомака у сваком узорку уранијума, осим примарног α присутно је и β и γ зрачење. Осиромашени уранијум је у ствари врло опасан радиоактивни отпад, и његово чување представља велики проблем за сваку земљу с развијеном нуклеарном технологијом.

         Његова велика густина, око 19,07 g/sm3 (1,7 пута гушћи од олова, а 2,42 пута гушћи од гвожђа), доприноси великој пробојној моћи муниције која се користи за пробијање оклопа тенкова и утврђених објеката. Опити су показали да при истој брзини приликом испаљивања пенетратор од ОУ има за око 20% боље пенетрационе карактеристике у односу на друге тешке метале. То га, поред ниске цене, доступности и проблема с чувањем, чини погодним за примену у многим областима војне и цивилне индустрије.

         У војној индустрији примењује се за израду противоклопне муниције, пошто побољшава пробојну моћ зрна, у неким типовима крстарећих ракета „томахавк“ за повећање стабилности лета, за израду тешко пробојних тенковских оклопа и друго. У цивилним програмима користи се као заштита од γ-зрачења у медицини, за израду кобилица на јахтама, у грнчарству као катализатор у хемијским процесима, код авиона као контратег и друго.

         По окончању агресије, отпочело се с детаљним извиђањем и прикупљањем остатака те муниције из рејона дејстава авиона А-10 на територији СР Југославије ван КиМ. Радиоактивна контаминација створена употребом муниције са ОУ била је практично инкорпорирана у природну радиоактивност. Зато директна примена прописаних војних процедура, везаних за радиоактивну контаминацију која настаје употребом нуклеарног оружја, борбених радиоактивних материја и приликом нуклеарних удеса у нуклеарним реакторима, није била могућа.

         Стога се пришло свестранијем ангажовању цивилних институција које су радиле на праћењу природне радиоактивности, а имале су потребна средства, кадар и искуства у праћењу
радиоактивне контаминације на терену. У Републици Србији формирана је мешовита екипа од припадника јединица рода АБХО и стручних лица из Института за нуклеарне науке Винча. Значајан допринос дале су екипе Завода за превентивну медицинску заштиту из Врања.

         У Републици Црној Гори, поред наведених, учествовали су стручњаци Еколошког центра Црне Горе. Овако формиране екипе реализовале су све планиране и законом предвиђене задатке. Примаран задатак био је коначно дефинисање граница радиолошки контаминираног земљишта, деконтаминација земљишта и смештај радиоактивног материјала у одговарајуће складиште радиоактивног отпада.

         Извршена су поновна извиђања свих гађаних рејона на територији Републике Србије (ван КиМ) и Републике Црне Горе. Анализом узорака из гађаних рејона дефинисан је степен опасности за сваки рејон, који је затим изолован ограђивањем бетонским стубовима, жичаном оградом и видном забраном присуства на српском и албанском језику.

         Сав радиоактивни материјал пронађен и прикупљен у току извиђања депонован је у одлагалиште радиоактивног отпада Институтa за нуклеарне науке „Винча“.

         Команде јединица су на медицинске прегледе упутиле особе које су у моменту употребе муниције са ОУ биле у објекту-простору дејства или његовој непосредној близини (око 50 m), које су учествовале у извлачењу технике и рањених из возила оштећених том муницијом, које су биле у екипама за радиолошко извиђање и деконтаминацију терена и материјалних средстава, повређене деловима пројектила од ОУ или на било који други начин долазиле у контакт с објектима дејства. Формирана су три центра за преглед и праћење њиховог здравственог стања. Направљен је и утврђен протокол прегледа, који је садржао: прикупљање анамнестичких података о експозицији, клиничко испитивање, резултате физичке дозиметрије и лабораторијских анализа.

         Први прегледи обављени су у периоду октобар–децембар 2000. године. Обухваћено је око 2.000 припадника ВСРЈ и неколико десетина цивилних лица.

         Литературни подаци говоре да се позитивни налази анализа водâ на присуство ОУ са терена који су контаминирани ОУ могу очекивати тек после 50 година од примене, с максималним вредностима после 100 година и тенденцијом дугорочног одржавања на високим вредностима након тога. Резултати испитивања које су спровели стручњаци Ветеринарског факултета из Београда на подручјима која су била контаминирана на југу Србије, недвосмислено указују на могуће последице.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари