БИЛБИЈА: Далеко нам је до српског Путина, ослонимо се на „руског Катона“
ОКРУГЛИ СТО У БЕОГРАДУ: „АКТУЕЛНА ПИТАЊА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ РУСИЈЕ И БАЛКАНА” (4)
Ђуро Билбија
- Да је Србин и да је данас међу нама, Катон Старији би, верујем, све своје говоре завршавао речима: „Што се осталога тиче, сматрам да Картагину протектората у Србији треба разорити“. Заправо, сигурно би ишао и даље, па све своје говоре и започињао и завршавао речима: Србију - и државу и нацију - треба изградити изнова
- Руски Катон - Владимир Путин - фебруара 2007. у Минхену је објавио свету да Картагину америчке хегемоније треба разорити, објаснивши да би то чак било у интересу и самих Сједињених Држава, а већ увелико разара и подрива глобални Рим неоимперијалног атлантизма
- Ми крчмимо националну историју, сувереност и територију за бољи живот, заправо - за упирање прстом у удаљени хоризонт бољег живота. За опако омађијавање лукавим речима о бољем животу
- У Катоновом кривом и у Путиновом увећавајућем огледалу изоштрава се судбинско питање: хоћемо ли имати воље да опстанемо и снаге и памети да се задњим остацима снаге ухватимо за своју српскост и за руског Катона?
- Србија са Русијом треба да има стратешке односе какве Израел има са Сједињеним Државама. Не страхујући да ће у таквим односима постати ни протекторат ни руска губернија. Уосталом, Израел је једна од најозбиљнијих, најнезависнијих и најсуверенијих држава нашег времена
- Са уласком у Европску унију - Србија ће бити осетно мање независна и суверена држава него што је данашња Белорусија. А и сада је, иако ће према ЕУ ићи до година које је Андреас Цобел помињао
- Оно што Лукашенко сме да каже и да не дозволи Русији, са којом је његова земља у државном савезу - а и самом Путину - то не смеју себи да дозволе пред Обамом и Меркеловом ни они који воде Италију, поготово не Јосиповић или Басеску, а на Ђукановића и његову туристичко-шверцерску „суверену колонију“ не треба ни речи трошити
ОКРУГЛИ сто „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” одржан је у Београду, у организацији Српског кода, Руског института за стратешка истраживања и Нове српске политичке мисли.
Уприличен је у конференцијској сали хотела „Москва” -непосредно после промоције књиге директора РИСИ др Леонида Решетњикова „Вратити се Русији”.
Говорили су: др Решетњиков, главни и одговорни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић, заменик председника Одбора за науку и технологију Државне думе Руске Федерације Михаил Дегтјарјов, главни уредник портала „Факти” Ђуро Билбија, научни сарадници РИСИ др Петар Муљататули и др Никита Бондарјев, виши научни сарадник Института за европске студије Миша Ђурковић, саветник директора РИСИ Игор Пшењичников, црногорски политиколог и аналитичар Саша Марковић и директор Центра за стратешке алтернативе др Душан Пророковић.
Факти настављају да објављују излагања учесника у целни. Ево шта је за округлим столом рекао Ђуро Билбија:
ДАНАШЊА Србија се може огледати у два огледала: у Катоновом и у Путиновом.
Велики Римљанин је, након што је постао Цензор, сваки свој говор је завршавао речима: „Што се осталога тиче, сматрам да Картагину треба разорити“.
Звао се пуним именом, као што сви добро знамо, Марко Порције Катон, а по правилу се означава као Старији - да га ни ми данашњи, поготово болоњизовани Срби, не бисмо бркали са његовим такође славним праунуком Марком Порцијем Катоном Млађим, војним трибуном, филозофом-стоиком и љутим Цезаровим опонентом.
Да је Србин и да је данас међу нама, Катон Старији би, верујем, све своје говоре завршавао речима: „Што се осталога тиче, сматрам да Картагину протектората у Србији треба разорити“. Дакако, ово „протектората“ може да буде замењено и са „колонија новог типа“.
Заправо, уверен сам да му то уопште не би било под „што се осталога тиче“. Да би му то било прво јер његов „Рим“ - Србија - за непријатеље има удружени данашњи амерички Рим и ЕУ-Картагину иза чијих леђа наступају сви модерни варвари којима, ради заједничог лова и учешћа у подели плена, ништа није свето.
Већини нас данашњих није разарање протектората ни под „што се осталога тиче“, а Цензор би, претпостављам, ако и за њега не би било фатално што је Србин, ишао и даље, па све своје говоре и започињао и завршавао речима: Србију - и државу и нацију - треба изградити изнова.
Претпостављам да би притом - сурово принципијелан и строг, какав је био - опомињао: да морамо државу градити једнако озбиљно као велики државнотворни народи, да морамо од себе тражити више него што траже сви наши суседи и бити строжији према себи него што су то према нама историјски доказани непријатељи Српства и православља.
Да, српски Катон Цензор се не би ни вољно ни невољно - ни деведесетих, ни 2008. ни 2014. - придружио савременим „Римљанима“ и „Картагињанима“ чији борбени слонови умеју и да лете и да се продају за „Милосрдне анђеле“, чије и војне и невојне легије говоре језике свих народа које би да покоре и да их чине „срећним“ оним од чега би сами били несрећни, врбујући међу њима јањичаре које не одводе ни у један од данашњих Цариграда.
Српски „Катон“ сигурно не би седео у NATO-сенату Србије-протектората.
У Скупштини Србије у којој би седео „Катон“- нико не би морао да упозорава да Картагину протектората у Србији треба разорити јер Србија то не би ни била. Зато ни он не би морао да вапи да Србију - и државу и нацију - треба градити изнова.
Наравно, могуће је да ни „Катонова“ странка не би прошла цензус ни на ђурђевданским ни на недавним ванредним изборима. Јер, да би прошла морала би да савлада обједињени отпор „Рима“ и „Картагине“ и у Београду и према Београду и свакој Бабушници у Србији.
Са њим римокартагињанима из Вашингтона, Брисела и Берлина, у најмању руку, не би било лако. Зато што би био дијамантски тврди српски „Римљанин“ и оно чега у Србији нема ни за набрајање помоћу прстију једне руке - непоткупљиви светосавски Србин у политици који успева зато што верује у свој народ, а не хипнотише сународнике да би му поверовали.
Он сигурно не би био међу лидерима ДОС, нити би отварао врата Србије картагоримљанима ни по цену да сам доживотно буде на челу Србије-протектората. Не би ни продавао свом народу бајке о бољем животу у протекторату, нити би придруживање ЕУ-Картагини, са статусом малог од палубе, проглашавао за највећи српскоримски интерес.
Само, Катон је за данашње Србе и данашњу Србију - криво огледало. Битан је због свог осећања циља, чврстине моралних и политичких уверења и безрезервног служења својој држави и јавном интересу. Јер, он је био за Трећи пунски рат, па не би био подесан за Трећи српски устанак.
Он је био морална ударна игла и Цензор свог Рима, Америке свог времена. Зато се све речено о Катону своди на чисто српско питање: зашто Србија нема новог Карађорђа, ни Милоша, ни Гарашанина, ни Ристића? Могао би се придодати и Пашић, да све што је државнички урадио није подвукао фаталном цртом Југославије.
Србији вишеглавог Недића и безмало колективног Нејаког Уроша, далеко је до „српског Путина“. Зато је само питање: може ли истински српски и православни део Србије, пре него што буде прекасно да се ишта крупно поправља и да се враћају раскрчмљене државне позиције, створити прилику да српски чамац веже за Путинов брод?
Али, прво: какве себе можемо видети у огледалу руског Катона који је фебруара 2007. у Минхену објавио свету да Картагину америчке хегемоније треба разорити, објаснивши да би то чак било у интересу и самих Сједињених Држава, а већ увелико - враћајући Русију руској цивилизацији, у будућност и координате о којима говори и данас представљена књига Леонида Решетњикова - разара и подрива глобални Рим неоимперијалног атлантизма?
„Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, писао је Јован Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу марта 1878. године. Данас нема ко ништа слично да напише. Како је Лењин говорио: врхови неће, а масе не могу. Уосталом, нема Србија данас ни новог Косту Протића. А руски Катон не само да не пристаје на америчка правила игре, већ реално прави нова, праведнија и повољнија и за све „Србије“ по свету. Још се не либи да каже: Сједињене Државе више нису једини светски лидер, нема више клечања на кукурузу. Само, како сада ствари стоје: пре ће у тим новим правилима игре „право вучења“ за себе потражити Орбанова Будимпешта него Београд.
Све из чега би се могао излећи нови Карађорђе - и у политичком простору, и у култури, и у медијима - обавијено је, попут кокона свилене бубе, невидљивим челичним нитима протекторатских странака, пипцима тајних друштава и туђих специјалних служби и „невладиних организација“ туђих влада и туђих интереса. А држава руског Катона већ има закон који истерује на чистину „стране агенте“ из скривених углова лажног невладиног сектора. А он сам је управо националној елити објавио: нема двојних држављанстава за оне који се у Русији баве политиком и воде државу.
Србија на путу за Брисел, на којем је добила и петог узастопног министра војног који ничим сличним никад није руководио, толико врви од натовских саветника, инструктора и координатора да - због већ обављене натоизације иза смоквиног листа формалне војне неутралности - Живојин Мишић, Степа Степановић и Радомир Путник у њој не би догурали даље од мајора. Штавише, ни један од министара одбране и начелника Генералштаба од 2000. до данас - не би смео да их прими ни за саветнике. А Путинова Русија је у свој војни врх вратила памет и искуство генерала армије Владимира Лобова, иако је зашао у 78-му годину живота. Нимало случајно: Лобов, који је са 38 година постао генерал а убрзо и начелник Генералштаба совјетске армије, планетарни је мајстор за „тенковске клинове“.
Да парафразирам великог српског глумца Петра Божовића: Восјка Србије је најбоље наоружано „ловачко друштво у земљи“. Државни врх јој обећава да неће гладовати и да ће имати прилику да се прославља у мировним мисијама по свету, не прашњавећи чизме по равном Косову. А руски Катон је већ - зна се коме пре свега - поручио: Нико никада неће имати боље оружје од Русије, нека нико нема илузију да је или да ће бити војно јачи од Русије.
Доказани историјски „пријатељи“ Србије од ње већ годинама праве увећану, али једнако послушну Црну Гору, па сваки нови који њоме влада - све више личи на Мила Ђукановића. А отпора никаквог нема, као што га није било и нема ни све масовнијој глади и већ поодавно покренутом националном стампеду голог преживљавања. А нема отпора и зато што ни славне српске војсковође ни Јован Цвијић и не покушаше да спрече Нишку декларацију, зато што болесни Мишић не учини ништа да присили краља Александра на „ампутацију Хрватске“. Нема сумње, и зато што и Дража Михаиловић и Слободан Јовановић дадоше све за државу која поједе сву новију српску историју, а још је сами надживеше.
Путин је у бронзи државотворности већ излио речи: „Патриотизам је чврст темељ будућности. Не смемо занемаривати своје моралне темеље и посебност. Национална идеја се не рађа и не развија по тржишним правилима„. А наши данашњи „плахи и лакоми“ - да се послужим Његошевим речима - поново се турче, у смислу стајања на страну нове, софистициране и привидно меке окупације и окупатора који нам, сада кад су све одрадили, долазе у државне посете и на сва уста хвале наш евро-окупациони пут. „Плахе и лакоме“ картагоримске потурице контролишу и власт, и моћ, и новац, и медије. А већ су увелико наметнуле апсолутну „слободу личности“ од српске државе, традиције и културног кода, али не и од Европске уније и ММФ, Берлина и Вашингтона.
Зато је држава Србија давала више новца Егзиту него осам удружења из културе заједно. Зато нико и не покушава да упита Зукорлића чији преци никада нису били ништа друго до богумили и Бошњаци: а откуд вам презимена Бранковић и Цицвара? Зато нема никог да искористи дуг који је прецима одужио Емир Кустурица. Зато на нивоу личног чина остаје и повратак коренима и православљу Махмута Бушатлије. А Путинова Русија поново поштује и чува своју духовну и културну матрицу и води у будућност свој цивилизацијски код, подстичући и финансирајући у култури оно што одговара националном систему вредности. А сам руски Катон се не устручава и да изговори: да, Стаљин је био Стаљин, само - Американци су бацили атомске бомбе на Јапан, а Стаљин сигурно - не би!
Ми крчмимо националну историју, сувереност и територију за бољи живот, заправо - за упирање прстом у удаљени хоризонт бољег живота. За опако омађијавање лукавим речима о бољем животу. Понашамо се као Индијанци при првим сусретима са белцима, кад су се још дали купити и преварити за безвредне ђинђуве. А имао сам прилике да 1994. од портира у руском Министарству правде чујем: „Од нас Руса се прави историја, а бољег живота ако буде“. Зато је био могућ руски Катон. Зато ће се у Русији живети све боље.
Ево два огледала. А ми колективно стојимо и пред њима и пред зјапећим питањима:
Шта је сврха и разлог даљег постојања српске нације и државе?
Уводе ли нас у Европску унију да не би морали да нас класично окупирају, као Босну и Херцеговину?
Хоћемо ли опстати као Срби у бриселском кавезу са шипкама са лажном позлатом?
Хоћемо ли бити срећнији кад у Србији ништа више не буде у српским рукама, кад сви будемо радили за Арапе и Немце и куповали код Кинеза, са погледом на туђи Београд на води?
Стање у којем смо данас могло би се - са свим потребним условностима - сместити и у оквире песме о Бановић Страхињи.
Као и он, сувише смо се, уз вино, задржали у „Крушевцу“. Као и он, сметнули смо с ума да се љуба-држава не сме остављати без заштите, нити олако препуштати другима. Само, он је своју љубу повратио, а Србију ће бити много теже.
Хитлер је - нудећи Тројни пакт - још некако признавао да су српском колективном Страхињићу броди где год приђе води, а Меркелова је ономе што је изгубио изборе, кад се вадио да ће их изгубити ако му буде превише тражила, скресала: да је никакви српски избори не интересују.
Проблем је вишеструк: ни Страхињић више није Страхињић; у Крушевцу се више не рађа по девет Југовића; за враћање љубе-државе, коју му одведе Силни Евро-Влах-Алија, више нису довољни ни лично јунаштво, ни сабља коју недељу дана кују два мајтора-ковача; а и жута хрта Карамана одмамише на српско месо из руке невладиног сектора туђих влада и интереса.
Зато се и у Катоновом кривом и у Путиновом увећавајућем огледалу изоштрава судбинско питање: хоћемо ли имати воље да опстанемо и снаге и памети да се задњим остацима снаге ухватимо за своју српскост и за руског Катона?
Ако се у нама, што би рекао Петар Кочић, Срб опет надува и напне, можда ћемо повратити државу и некако поново узети судбину у своје руке.
Од тог надувавања и напињања и довођења „Крушевца“ бар до три Југовића по породици - можемо и морамо почети. То је у још нашој власти. Тада Меркеловој нећемо ни морати да кажемо ништа слично овоме што је јерусалимски рабин Адин Штејнзалц рекао за своје: Јевреји су народ који се може покидати на комаде, али ће ти комади увек остати живи и поново срасти.
Кочићевом Србу гени и духовни код ће тада осветлити главно: да се мора спољнополитички, геостратешки, економски и цивилизацијски ослонити на Русију. А Русија је једина сила на планети којој није потребна Србија-протекторат. Руском Катону ни као млађи брат или млађи партнер. Он је већ објавио: Русија не претендује да буде суперсила и да друге учи како треба да се живи.
Већ сам говорио и само ћу кратко поновити: Србија са Русијом треба да има стратешке односе какве Израел има са Сједињеним Државама. Не страхујући да ће у таквим односима постати ни протекторат ни руска губернија. Уосталом, Израел је једна од најозбиљнијих, најнезависнијих и најсуверенијих држава нашег времена.
Са уласком у Европску унију - Србија ће бити осетно мање независна и суверена држава него што је данашња Белорусија. А и сада је, иако ће према ЕУ, у најбољем случају, ићи до година које је Андреас Цобел помињао.
Оно што Лукашенко сме да каже и да не дозволи Русији, са којом је његова земља у државном савезу - а и самом Путину - то не смеју себи да дозволе пред Обамом и Меркеловом ни они који воде Италију, поготово не Јосиповић или Басеску, а на Ђукановића и његову туристичко-шверцерску „суверену колонију“ не треба ни речи трошити.
Српски Катон - односно Карађорђе, Милош, Гарашанин и Ристић у једој личности - биће могућ и имаће неке шансе само ако народ и државу - и геостратешки, и економски, и цивилизацијски - ослони на снагу Трећег Рима и на руског Катона. Да, ризиковаће главу, али другог српског пута нема. Јер, тако је историја промешала карте.
То је из најдубљих дубина! То је одозго!
Српске ствари ће тако стајати и ако сви - сви до последњег српског ува - будемо веровали да Европска унија није нова Аустроугарска, са Рајхом и целим NATO пактом иза леђа, и да нам жели све најбоље.
Тако ће стајати и ако се, као какви нови пагани, у бескрајној есктази будемо клањали Сунцу које излази у Берлину а залази у Вашингтону. Један од последњих византијских патријарха знао је: и кад нема ко да каже да је грешка - грешка, она је сама себи мера и пресуда.
„Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (1)
„Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (2)
„Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (3)
