„Патријарх Павле боље зна Амфилохија од Ћосића“

НЕКЕ НЕИСТИНЕ, АЛИ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА - ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ «У ТУЂЕМ ВЕКУ» (1)

• Добрица је изрекао једну неистину - о Амфилохију („екстремном владици“!) као, наводно, главном кривцу који је „подстакао раскол црногорски“ и „јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе“ (сиц!). - Ако је и од свезнајућег политкомесара Ћосића – много је тешка лаж и оптужба

• Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично - свакако лукаво - дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му М. Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је Митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио

• Подршка М. Ђукановићу, и његовом „Црногорству“ и сепаратизму, дата је стварно из Београда, и то је чињеница, и овде је не намеравам доказивати, а од кога све - на то нека одговоре гг. Председници сваке, па и крње Југославије, међу којима је и Ћосић (коме ни на памет не пада да говори о својим кривицама)

• Муке Добрице Ћосића су, уз остале заједничке нам људске и српске, у томе што је то човек презаузет собом, скоро затвореник самосвојега, махом умишљенога, а засигурно дефетистичкога света, а он реални свет нихилистички дубоко презире, јер га није успео да преобликује „по својој слици и прилици“

        Аутор: Епископ Атанасије (Јевтић), Православље, број 1069

         НЕДАВНО ми је пријатељ дао нову књигу Добрице Ћосића «У туђем веку» (издао државни Службени гласник, 2011, у 20.000 примерака, са „златним и сребрним пренумерантима“, све сама јавна предузећа, компаније, РТС, и три града).

        Књигу је приредила његова ћерка Ана Ћосић Вукић. Ово је, изгледа, пета књига оваквих Записа и обухвата период „од 4. јануара 2000. до 15. марта 2003“. Нисам читао претходне, а ову пређох  διαβάζω – кажу Грци за читање) са дужном пажњом према писцу и доносиоцу.[1]

        Најпре да укажем на неке неистине у књизи, које се тичу блаженопочившег Патријарха Павла и неких од нас који га, надам се, боље познајемо од аутора књиге. Цитираћу дословно речи Добричине, уз краће примедбе у заградама.

        Пише Ћосић (стр. 14-16) како га је 21. јануара 1999. г. „позвао Патријарх Павле да свакако дођем по подне“ код њега. Даље описује како и шта су све разговарали, па каже: „Онда сам му рекао да је народ разочаран расколом у цркви“(!). (Амерички раскол је тада био превазиђен, „артемијев“ није тада постојао). „Ви сте добар човек, а добри људи су лаковерни. И ја сам лаковеран. Разумем вас, али морате свој ауторитет да заложите против екстремних владика (!) који су нанели велику штету Цркви“. (Комесар Ћосић „брине о Цркви“ и хоће да и у Цркви буде „партијска дисциплина“). „Рекао сам му: Црна Гора је за српски народ и Србију друго Косово. Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао (!) раскол црногорски, па је јавном подршком (!) Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе (сиц!). Сматрам да Црква треба добро да се замисли над својом политиком у Црној Гори... Црногорска црква са тим Мирашом Дедејићем (г. Ћосићу, таква „црква“ не постоји, јер ту ни Ц од Цркве нема, као ни једног правог верника нити храма) је изасланик Ватикана и будућег унијаћења Црне Горе“.

        Па додаје: „Слушао ме пажљиво – Патријарх Павле – и није коментарисао моје ставове о Црној Гори и Амфилохијевој политици“. (Зато што Свети Патријарх боље зна М. Амфилохија од Д. Ћосића, који Амфилохија не подноси, још од вишегодишњих сусрета на Слави код Матије Бећковића).[2]

        Даље пише Ћосић: „Патријарх... и према људима и према друштвеним појавама има поглед са висине. Не згражава се, не чуди се; он свему људском даје релативан значај и препушта Божјој вољи и Божјој правди. Он никоме и ничему не суди“.

        - Довде је Добрица изрекао једну неистину – о Амфилохију („екстремном владици“!) као, наводно, главном кривцу који је „подстакао раскол црногорски“ и „јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе“ (сиц!). – Ако је и од свезнајућег политкомесара Ћосића – много је тешка лаж и оптужба. Још само да је изриком рекао да је Амфилохије „креирао“ ту полицијску „монтенегринску“ креатуру какав је распоп Дедејић!

__________________________________________________________________________________

     „Друга неистина Ћосићева следи одмах у наставку текста, где пише за Патријарха: „Имао је унутрашњи разлог да ми четврти пут (сиц!) прича исти догађај: мучи га прекор Амфилохија, Атанасија и Артемија и њихов захтев (!) да поднесе оставку због сведочења у давању мандата Милошевићу за Дејтонске преговоре.“

__________________________________________________________________________________

        Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично – свакако лукаво – дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му М. Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је Митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио.

        Подршка М. Ђукановићу, и његовом „Црногорству“ и сепаратизму, дата је стварно из Београда, и то је чињеница, и овде је не намеравам доказивати, а од кога све – на то нека одговоре гг. Председници сваке, па и крње Југославије, међу којима је и Ћосић (коме ни на памет не пада да говори о својим кривицама).

        Друга неистина Ћосићева следи одмах у наставку текста, где пише за Патријарха: „Имао је унутрашњи разлог да ми четврти пут (сиц!) прича исти догађај: мучи га прекор Амфилохија, Атанасија и Артемија и њихов захтев (!) да поднесе оставку због сведочења у давању мандата Милошевићу за Дејтонске преговоре“ (стр. 16).

        Шта рећи на ову и овакву лаж? Ако и претпоставимо да га је Патријарх Павле стварно звао посебно (Свјатјејши Патријарх је звао нас десет-дванаест људи у Патријаршију, међи којима је некада бивао и Ћосић, више пута на разговоре и саветовања, а да ли је Ћосића позивао посебно – „нека му га“, што би рекaо сам Патријарх), сигурно је да то није било из „унутрашњег разлога“ – „да ми /њему=Ћосићу/ четврти пут прича исти догађај“!

Такву „интимност“ Патријарх Павле није имао ни према коме, а најмање према Ћосићу, и то 4 пута! (Ћосић прича причу о сусрету 21. јануара 1991. године, а кад је био Дејтон? Није ваљда Патријарх Павле био тако злопамтљив, „ситна душица“, па да стално понавља како га „мучи прекор“ браће, те се „исповеда“ Добрици!

_________________________________________________________________________________

     „Његова слепа мржња према ослободилачкој Југословенској краљевској војсци у поробљеној Отаџбини, под ђенералом Дражом Михаиловићем, не да му ни до данас да просветли очи истином...“

_________________________________________________________________________________

        Нешто у тој Добричиној причи шкрипи, поготову што је у књизи Косово /стр. 176/ тај сусрет са Патријархом описан под 31. јануаром 2000. г. (годину и 10 дана касније!), и ту, идентично описан разговор, не садржи причу о „тражењу оставке“ од стране „три А“, нити је уопште поменут Дејтон, ни Милошевић!).

       Засигурно та прича Патријарху није требала (као да је Добрица био Патријархов „духовник“ коме се он „исповеда“, а знамо како је стари Патријарх малоречив), али таква прича је потребна Ћосићу, да себи прида већи значај: како се он за све и сва пита, па чак и од самог Патријарха Српског.

        Добрица је био, и остао, врло сујетан човек, умишљени, свагда доцирајући комунистички „моралиста“ и комесарски „уча“ скоро свим својим савременицима, који би, јадници, без њега и његовог руковођства, били нико и ништа.

        О тој мегаломанији сведоче бројни други текстови познатог „Геџе“ из Дренове, и Крушевца, и шире, где је иначе, опчињен „политичким циљевима прескупе народне, партизанске револуције“ (стр. 5), на жалост нашу, и његову, и свега Српског народа, са својим пролетерима и комесарима, оставио крваве трагове бољшевичких преких судова (1944-45. године), за која злодела – којима су „ослобођену“ Србију испунили масовним убиствима (око 150.000 недужних Срба) и масовним јамама које се тек сад откривају – да ли се икада покајао?

        Његова слепа мржња према ослободилачкој Југословенској краљевској војсци у поробљеној Отаџбини, под ђенералом Дражом Михаиловићем, не да му ни до данас да просветли очи истином: да су ти српски борци за слободу вишеструко кажњени за зла, учињена или приписана им, несудом суђени и смрћу кажњени (тек данас сродници траже судску рехабилитацију многих од њих), а ниједан његов партизански револуционар и злочинац (па и накнадни „дисиденти“, попут сада „рехабилитованог“ Ђиласа и сличних му), није никада, ни до данас, процесуиран! (Али зато, Дражин гроб траже они који знају где је и како убијен!).

_______________________________________________________________________________

     „На Сабору, који је поводом Дејтона сазван, нико од Патријарха није тражио оставку, него је одлучено да он „повуче свој потпис“, који је Сабором коначно и поништен. Ја сам тада говорио: да сам дошао у Београд „да поднесем оставку“ ако други, па ма то био и Патријарх, без нас одлучују о народу у Херцеговачкој Епархији, којему сам ја Епископ, а не Патријарх или Иринеј.“

_______________________________________________________________________________

        Не зато што треба наставити „грађански рат“ (који Д.Ћ. помиње само кад се осећа угрожен поменом партизанских и комунистичких злочина, у рату и после рата), него из правдољубивог сазнања и осећања: да је Српски народ под Ћосићевим комунистима доживео највећу трагедију (коју, по признању једног комунисте, не би доживео да је Дражин народни покрет победио), и широм несрећне Југославије, и нарочито на Косову и Метохији.

        Више пута сам говорио и писао, и не само ја: главни прогон Срба на Космету обавили су комунисти, на челу са Титом, Компартијом, и титоепигонима, све до најновије НАТО и УЧК окупације. Али, „Жив је Бог, и жива ће бити душа наша“, говорили су Пророци Бога Живога у најтежим данима историје.

        Муке Добрице Ћосића су, уз остале заједничке нам људске и српске, у томе што је то човек презаузет собом, скоро затвореник самосвојега, махом умишљенога, а засигурно дефетистичкога света, а он реални свет нихилистички дубоко презире, јер га није успео да преобликује „по својој слици и прилици“. Велики Солжењицин је (у говору који је требало да одржи у Штокхолму на додели Нобелове награде) рекао велику истину, достојну великог уметника творца: Многи стварају своје светове, али никада потом неће да понесу одговорност за те тако створене светове.[3] Истински уметник, додаје Солжењицин, зна и осећа да је он само смирени сарадник у Божјем свету.

        О тој сарадњи с Богом у Божјем свету често је, понављајући Апостола Павла, говорио наш смирени Патријарх Павле, кога Ћосић горњим речима клевета и угони у лаж. Патријарх није могао да каже такву лаж да смо нас тројица (фамозни, злобно срочени слоган о „три А“) „захтевали да поднесе оставку“.

        На Сабору, који је поводом Дејтона сазван, нико од Патријарха није тражио оставку, него је одлучено да он „повуче свој потпис“, који је Сабором коначно и поништен. Ја сам тада говорио: да сам дошао у Београд „да поднесем оставку“ ако други, па ма то био и Патријарх, без нас одлучују о народу у Херцеговачкој Епархији, којему сам ја Епископ, а не Патријарх или Иринеј. Такав је светопредањски и канонски ред у Православној Цркви.[4]

        Напомене:

        [1] Уствари, читао сам Ћосићеве књиге: Српско питање I и II (Филип Вишњић, Бгд. 2002-2004) и Косово (Новости, Бгд. 2004), које су сличног садржаја са Записима, неки делови су и директно преношени, прерађивани.

        [2] А шта о мојој маленкости мисли и пише Д. Ћосић, може се видети из његовог писма упућеног М. Амфилохију на Никољдан 1998, објављеног у Српско питање, II, стр.254-256. „Нека му га“, што рекао блаженопочивши Патријарх Павле.

        [3] Ово важи и за фамозне евроамеричке „демократе“, цивилизоване тиране, козмократоре са огавним лицемерјем, који Српском народу, и скоро читавом Балкану, а и другима у свету, увек намећу своја политичко-правна „решења“, за која, кад се потом покажу неодржива и са катастрофалним последицама по нас, никада нису поднели одговорност за последице, ни још мање се покајали (осим понеко sorry у накнадно писаним „мемоарима“), него су увек окриваљавали нас у „балканској крчми“, у којој они све време, милом или силом, итекако кувају и закувавају својим интересним, а за нас погубним зачинима. Доказ тога је: Версај и Јалта, Дејтон у Босни и Херцеговини, и крварећа трагедија Косова и Метохије.

        [4] Да додам овде, ради злобних људи и полуписмених интригантских новинара (какав је нпр. био Ј. Јанић из НИН-а), да када сам, о Преображењу 2006. г., предао на руке лично синовско писмо Свјатјејшем Патријарху Павлу у његовим одајама у Патријаршији, а то је било после његове повреде ребара и дужег лежања у постељи, био је то само савет, а не захтев, да би било добро да се на Сабору у Жичи те јесени онемоћали Патријарх „смирено повуче“, по угледу на Св. Саву Жичког, да не би дошло до погоршања ионако слабог здравља, а тиме да уједно помогне избор новог Патријарха. Тада је блажене успомене истински Човек Божји Павле био готов да се повуче (постоји писмо, и живи сведоци), али је дошло до нечега, због чега он није ни отишао на завршетак Сабора у Жичи. Толико паметнима и добронамернима.