Паде хрватска тужбетина, али дође Тачи у Подгорицу, а антисрпски билборди у Скопље

С Р Б И Ј А  И С В Е Т
ЗАПАДНИ МОЋНИЦИ И МУТЕ МУТЕ И ПОДРИВАЈУ ПОЛОЖАЈ СРБА – СВУДА ГДЕ ЖИВЕ

• Пошто је нова шефица Хрватске, Колинда Грабар-Китаровић, Српску аутономну Војводину преобличила у државу, а Србе у Хрвате, сада је у хашкој пресуди изабрала оцену да је „јасно ко је био агресор, а ко жртва”. Овакве и сличне, и још горе оцене, не обећавају разумнију и подношљивију будућност српско-хрватских односа
• Усред Подгорице, на часној Горици, црногорски званичници, баш цео Милов врх, уз пуне протоколарне почасти, дочекаше - зликовца Хашима Тачија, предводника отимачке шиптарске клике која, уз помоћ НАТО ракетног насиља, оте и очерупа родну српску, наравно и црногорску груду, Косово и Метохију… Ето тако: прво независност, па зависни Хашим Тачи
• Шта значе пароле подвале Србима по Скопљу, а шта трогодишње заточеништво поглавара Охридске архиепископије, владике Јована – све има свој знак и свој траг. Све се види, све се зна…

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         „СВАКОМ нешто, не остаде ништа, страшило је слушат што се ради” – распарчаше угледну заједничку државу, Југославију, чији делови, сада државице, баш не издишу, али једва дишу.

         Подстакнути лидерским дилетантизмом и државним егоизмом, понегде и нациоанал-шовинизмом, у Хрватској чак и оживелим мрачним усташтвом, балканске државе као да не примећују да чине и оно што је обична брука и срамота за оно што - једна другој раде!

         Две највеће и најмоћније, донедавно везане братством и јединством, Србија и Хрватска, пошто се изратоваше и разменише убијања и злочине, кренуше да се, пред лицем света, од тог истог света окористе тиме што ће, пред светским судом, доказати да они други нису обичне, већ убице геноцидних размера.

         После више од деценију и по, хрватска тужбетина и изнуђена српска контра, оцењене су – одбијањем, у целини… Брука је прерасла у срамоту кад је представник Хрватске описао званично државно расположење, прожето незадовољством хрватском, а задовољство српском оценом, а пресудитељи у црним тогама негирали су захтеве обе суочене комшије да су, у првој половини деведесетих година прошлог века, једни друге убијали у складу са конвенцијом геноцида! А није, можда, требало – више, јаче, безочније, уништавајуће, до корена, и с кореном!

         Пресуда Хашког суда, која је и у Србији такође изазвала два супротстављена расположења, означава један крај и један почетак – формални завршетак, како га неубедљиво зову, грађанског рата, али и отварање још једне, и то жестоке фазе политичких сукоба Србије и Хрватске.

         Масовном убијању и протеривању Срба са вековних крајишких и других огњишта, рушењу и отимачини кућа и имања, затварању путева повратку Србима, уништавању српских историјских и културних, па и језичких вредности и другим злоделима, сада се придодају и спорови за одговорност – ко је више крив за кривицу која припада и једнима и другима.

         То што је последњи суд, после кога вше суђења нема, рекао што је рекао, за Србе и Хрвате практично – не важи.

         Простор разнородних судара који су изнова почели и пре пресуде, упадљиво се шири.

         Пошто је нова шефица Хрватске, Колинда Грабар-Китаровић,

         Српску аутономну Војводину преобличила у државу, а Србе у Хрвате, сада је у хашкој пресуди изабрала оцену да је „јасно ко је био агресор, а ко жртва”. Овакве и сличне, и још горе оцене, не обећавају разумнију и подношљивију будућност српско-хрватских односа, особито ако уследи кампања за могуће хрватске парламентарне изборе који, по правилу, стимулишу сабирање гласова што безочнијим нападима на Србе и Србију.

         Наслућује се и опака теза да ће Хрватска, пуноправни члан Европске уније, настојати да отежа Србији приближавање тој зајдници, која је први приоритет укупне српске политике…

         Преношење сукоба и на тај терен, било би, наравно, нова стрампутица не само у билатералним, већ и ширим, балканским, па и европским односима.

         Речју – нова брука, још једна у балканском низу, започетом и одржаваном политиком наметања воље западних моћника. Они су, наиме, и пре и после злочиначког ракетирања и рушилачког бомбардовања Србије, развили политику притисака и одлучујућих утицаја на укупне односе у региону Балкана, посебно на водећу Србију.

         Примењују, притом, тактику која подразумева да се замуте односи тамо где је најважније и најосетљивије, а то је, уз Косово и Метохију, бесумње и положај Срба, свуда где живе…

         Тако је - да поменемо један нови пример старе теме - шикнула брука над брукама, у Србији најближој, Црној Гори. Природа те нове антисрпске политичке, али и моралне и свакојаке срамоте, таква је да није могла да се смисли и изведе само у кабинетима једне, црногорске власти.

         Усред Подгорице, на часној Горици, црногорски званичници, баш цео Милов врх, уз пуне протоколарне почасти, дочекаше - зликовца Хашима Тачија, предводника отимачке шиптарске клике која, уз помоћ НАТО ракетног насиља, оте и очерупа родну српску, наравно и црногорску груду, Косово и Метохију…

         Ето тако, прво независност, па зависни Хашим Тачи. И, Македонија је, кад и Црна Гора, признала независност срамне приштинске државе, али није истурала тепих добродошлице Хашиму Тачију.

         Није ни Србија, иако је баш с њим разговарао српски државни врх, на бриселској територији, и уз посредништво лидера ЕУ, а без тог ансамбла се, изгледа, не може.

         Није, наравно, Македонија остала Србији дужна – у подвалама.

         Шта значе пароле подвале Србима по Скопљу, а шта трогодишње заточеништво поглавара Охридске архиепископије,владике Јована – све има свој знак и свој траг. Све се види, све се зна…

         Видело се и кад су белосветски у сарадњи са босанским муслиманима махали српским главама, а потом, кад је балканско клање застало, за злочинце јуре Србе, па им је и то мало, и ударише на блискоисточне просторе да помогну кољачима Исламске државе чији је једини ангажман - убијање. Помажу им и истоверници из српске Рашке, па се тако ствара низ срамота, и по српској земљи.

         У низању узнемирујућих, али и симптоматичних понашања, гађа се и историја, посебно њене најпоносније странице.

         Није, опет, могуће прескочити још једно црнило Црне Горе. Не у некој љутњи или полемичкој ватри, већ на дуже припреманој академији, значи у сериозној атмосфери, први министар црногорске владе, друг Мило, славну „Младу Босну” окумио је – терористичком организацијом, а још славнијег Гаврила Принципа, атентатора на српског угњетача Фердинанда, назвао је - терористом!

         И, опет, као да се ништа није десило. Нема ни признања, гласних, ни критика, много гласнијих! Очигледно, као да неко жели да укроти – истину. Али, ни у Србији то не може!