Ово са Вучићем ствар је мање политичка, а више мистичка...

ЈЕДАН ХРИШЋАНСКИ ПОСТ СКРИПТУМ:

СВЕ ЛАЖНЕ МЕСИЈЕ ОД ТИТА НАОВАМО - ДОЧЕКИВАНЕ СУ ЕУФОРИЈОМ

Александар Вучић

• Ово што се збива кад је Вучић у питању има мистичко значење - људи се окупљају око човека који их води у пропаст, и усхићено, као лемнизи, корачају ка литици са које ће скочити у понор. Јер, све мере које Вучић& компанија нуде Србији су лаж
• Оно о чему искрени другосрбијанац Тадић није могао ни да сања (сећате се колико су га пљували кад је, после краја своје владавине, Тачију пружио руку), Вучић и његови измећари, којима су до јуче уста била пуна Косова и АнтиНАТО реторике (говорим, наравно, о Вулину и Дрецуну) сада возе ракету турбо-издаје без икаквог стида и зазора
• Као хришћанин, жалим и Николића и Дачића и Вучића и све у њиховом окружењу, јер сваки човек је Богом саздан и свака душа је вреднија од света, а на Суду Христовом, непоткупљивом, свако од нас ће дати одговор за грехе
• Улицама идемо безумни, док Вучић најављује нове оргије неолибералног капитализма у терминалној фази. А искрено бих волео и да мој народ прогледа и да се Вучић и компанија покају и врате Богу и себи, како рече Владика Николај, да и нас и њих не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“

Пише: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник и публициста  

           ОДГОВАРАЈУЋИ колегиници Диани Милошевић на питања о Вучићевим страним саветницима, био сам оштар до бола - јер, понављам, као у многим чланцима до сада, једино оруђе за борбу су ми речи. Али, као хришћанин, знам и памтим упозорење Христово - за сваку празну реч даћемо одговор у дан Страшнога суда. 

           Зато сам, по савести, решио да свој одговор Факти-ма допуним једним размишљањем из перспективе есхатолошке, оног крајњег у свачијем животу и историји народа и човечанства.                                 

           Јуче су напредњаци ЕУфорично славили своју петогодишњицу. Медији под контролом Вучића& компаније говоре о десетинама хиљада френетичних обожавалаца, који су, као на Цецином концерту, падали у транс пред новим богом домаће политичке сцене који је обећао да ће нас у ЕУ увести - 2020. године (Тадић је, ипак, био елегантнији лажов).

           На памет ми је пала реч Светог Никодима Светогорца (парафразираћу је): кад видиш гомилу која виче и кличе неком, само се сети гомиле која је тражила да Пилат пусти Барабу, а Христа да  разапне. Уосталом, гомиле нису никакав критеријум ни за шта - оне вичу, урлају и траже, да би на крају доживеле оно што је у песми о демонстрацијама описао Милован Данојлић: „Пошли на државу, на трошну тврђаву/ Да лошом управом замене рђаву“.

           И сам сам учествовао у окупљањима против Милошевића, од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000, а сад ми се чини да је то било „златно доба српске демократије“, скоро као Пашићево (наравно, чини ми се: од Милошевића и Јовице Станишића све је ово и почело - сва та лажна УДБИНА опозиција настала је тада)…

           Ипак, оно што се збива кад је Вучић у питању има мистичко значење - људи се окупљају око човека који их води у пропаст, и усхићено, као лемнизи, корачају ка литици са које ће скочити у понор. Јер, све мере које Вучић& компанија нуде Србији су лаж.

           Ево, продају Косово; ево, уводе ГМО; ево,претворили су нас у праву колонију. Продаће Телеком, продаваће људе, вадиће из нас органе уместо Тачија (донеће неки закон о „подразумеваном донорству органа“) и наши органи ће први ући у ЕУ (нас неће бити са њима).

           Оно о чему искрени другосрбијанац Тадић није могао ни да сања (сећате се колико су га пљували кад је, после краја своје владавине, Тачију пружио руку), Вучић и његови измећари, којима су до јуче уста била пуна Косова и АнтиНАТО реторике (говорим, наравно, о Вулину и Дрецуну) сада возе ракету турбо-издаје без икаквог стида и зазора, а сви стари и скромни трудбеници конвертитства славе их као храбре (од Вука Драшковића и Чеде Јовановића до наших „маснокопитарских“, до јуче наводно национално оријентисаних, „политаналитичара“).

           Ругло о коме нисмо могли ни да сањамо.                                                     

           Као што рекох, ствар је мање политичка, а више мистичка. Учење Цркве од Истока вели да ће се на крају историје појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства, који ће бити слављен као бог. Како каже Свети Јефрем Сирин:“Људи ће се клањати мучитељу, говорећи му ТИ СИ НАШ СПАСИТЕЉ“. Он ће им обећати куле и градове, а на крају неће имати шта да им пружи. Гладан и слуђен народ, на планети оголелој од благодати, која више неће рађати плодове, долазиће код антихриста и тражиће од „чудотворца“ да их нахрани.

           Он ће им, вели Свети Јефрем, одговорити да земља не рађа и да он није бог да их нахрани. Тада ће наступити свеопшти очај и јад - људи су продали душе, одрекли се Христа и вечног живота, верујући у земаљско благостање, а дочекали су потпуни слом.    

           Све лажне месије које су се у нас појавиле од Тита наовамо дочекиване су еуфоријом, а испраћане безнађем.

           Вучићев случај није ништа другачији - овај оперетски „пантократор“ наших убогих живота нема никакву идеју како ће Србију да извуче из понора. Њему она ни не треба.

           Империја га је довела ту где јесте зато што он ни о чему не зна ништа (Где је могао да научи? У свом партијашком животу? Он никад није радио нешто озбиљно - само се бавио политиком и чекао да се дочепа власти).

           Вучић, у ствари, зна једино да треба да слуша Газду и да удара по свом народу, као онај сељак који злоставља кобилицу у „Злочину и казни“ Достојевског (мали Родион Раскољников је, као дете, имао ноћну мору: пред кафаном, пијани сељак у своја кола трпа гомилу пијаних другара и бичује кобилицу да их вуче; кола су све тежа, кљусе све немоћније, а он је, упркос негодовању присутних, шиба, шиба, шиба је по благим очима, и на крају је убија од батина, и онако мртву удара ногом; кобилица је, у нашем случају, Србија, зар не?).

           Зато се бојим за свој народ, јер знам куда све ово иде. И вичем, али нема ко да ме чује.                                                                                                               

           Као хришћанин, жалим и Николића и Дачића и Вучића и све у њиховом окружењу, јер сваки човек је Богом саздан и свака душа је вреднија од света, а на Суду Христовом, непоткупљивом, свако од нас ће дати одговор за грехе.

           Реч „грех“ је од старосрбског „огрех“; ово опет од глагола „грести“, што значи „ићи“. „Огрех“ је промашај циља кретања.

           Ми знамо да је ЕУ - НАТО Империја промашај и за народе и за људе; да је она лаж над лажима и понор из кога нема изласка. Кад је пропала СФРЈ, која је у сваком погледу била више интегрисана него што ће ЕУ икад бити, и кад су по Србе последице биле тако страшне, шта нас тек чека сада, када Вучић& компанија чине то што чине, вукући нас над јаму где нас чека ЕУсташлук, тако јасно откривен за време НАТО бомбардовања 1999. године?

           Свако нормалан зна одговор. Само се плаши да погледа истини у лице, па гледа телевизију и чита новине. А тамо зија празнина, и гута нам умове, један по један.

           Улицама идемо безумни, док Вучић најављује нове оргије неолибералног капитализма у терминалној фази.               

           Искрено бих волео и да мој народ прогледа и да се Вучић и компанија покају и врате Богу и себи, како рече Владика Николај, да и нас и њих не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“.

           Покајање мора да се ваплоти и практично - било би довољно да се повуку и замоле за опроштај што су, можда искрено, варали народ обећавајући му немогуће.

           Ако тог покајања не буде, наше „коло смрти“, које води костур са лобањом и Гробар маскиран у председника свих грађана, постаће трајно стање ове земље, и спаса нам неће бити. Нека би Бог, Коме су крвљу и лепотом служили наши Свети Преци, подарио покајање сваком, па и онима о којима сам писао са толико бола и жеље да се моја, „враногаврановска“ предвиђања не испуне.