Опомињао да се Бихаћ не трампи за Картеров долазак

Доктор наука Милош Костић, амерички пуковник и пуковник Војске Републике Српске

• Отац  је четворо деце и деда четворо унучади. Био је ожењен Кинескињом са Тајвана која је православље примила на истом месту где је и Христос крштен – на реци Јордану
• У кабинету америчког председника Џимија Картера био саветник за безбедност, а аутор је научног бестселера „Економија детанта“
• Роналд Реган га је за учешће у програму „Рат звезда“ одликовао истим орденом којим је Хари Труман одликовао Дражу Михаиловића
• О својој  сарадњи са Младићем и Караџићем не може да говори зато што се враћа у Америку – а не би да има непријатности
• Да су ме послушали, америчка чизма не би ступила на тло Српске. Шта сам - кад су Британци и Американци први пут бомбардовали српске положаје – био препоручио Младићу да се предузме, не могу да говорим. Мислим да је Милошевић ставио вето на тај мој предлог јер се Младић консултовао са њим

Бранкица Ристић

Фото: Рајко Ристић

          ОВАВЕЗНО ово прочитајте. Милош Костић (82) јесте био у најужем тиму председника САД Џимија Картера. Јесте докторирао у тој земљи и амерички је пуковник (у пензији). Али, ово није „story“ о Србину који је успео да поништи трагику своје судбине и да се уздигне међу оне који су управљали најмоћнијом силом света .

         Др Милош Костић је много више - отеловљење Српског Духа и дубина националне традиције и идентитета. Израз снаге најбољих српских породица.

         Његов амерички успех је – мера онога што је Српство изгубило због националне расцепљености која је кулминирала са крајем Другог светског рата. У неку руку: тај успех у туђој земљи је могућа „јединица мере“ за наш национални губитак и пропуштено. Колико год било тачно да би Тесла и данас морао да оде у САД, Немачку или Јапан – да би био Тесла, да ни један Милош Костић под Титом не би могао постићи све што је постигао. Поготово не као свој српски успех.

         Дакле, ово је „српска прича“. Али, пођимо редом. Заправо, прво осветлимо саму „сцену“.

         У Основној школи „Коло српских сестра“ у Сарајеву - пре Другог светског рата – будући др Костић је седео у клупи иза Биљане Плавшић.

         У четнике отишао са 14 година и нашао се у штабу Драже Михаиловића.

         Био у Корејском и Вијетнамском рату.

         У кабинету америчког председника Џими Картера био саветник за безбедност.

         Добио захвалницу и одликовање због учешћа у програму Роналда Регана „Рат звезда“.

         Стигао је до америчког Когреса и Сената.

         Борио се 90-их у Босни. Помиње се у књизи Флоренс Артман.

         Аутор је бестселера „Економија детанта“, што у преводу значи - економија коегзистенције.

         Отац је четворо деце и деда четворо унучади. Био је ожењен Кинескињом са Тајвана, која је православље примила на истом месту где је и Христос крштен – на реци Јордан.

         У вољеној Србији је послењих година проводи свако лето и рану јесен. У кући коју је сам пројектовао, на четири километра од Трешње код Авале.

         И кућа, попут домаћина, необична. Изненађује на сваком кораку. Грађена у стилу православних конака, у себи скрива српску историју у малом. Имање које се простире на хектар и по красе чемпреси, смреке и борови.  

         На вратима куће дочекује нас грб који, по речима др Костића, представља Уједињено српство.

         - Имање сам купио од породице књижевника Миодрага Булатовића. Често сам долазио на имање мог пријатеља Угљеше Крстића, који овде у близини има кућу, па нисам оклевао кад се указала прилика. Ради дружења са њим и још неким пријатељима, купих ово имање. Лично сам утицао на стил и градњу куће, а поготову на ентеријер. Кад пролазе људи овим путем, а ја чистим, или радим нешто у дворишту, често ме питају: да ли је ово нека институција - каже кроз смешак Костић који себе сматра „Србином-мешанцем западне Босне и  Шумадије“.

         - Моји Костићи су Бањалучани. Мој деда по оцу, Милош, био је надзорник српских школа од Книна до Бијељине. А и моја бака је била у просвети, радила је у том систему. Мој најстарији стриц, Никола, био је свештеник и вођа Срба, односно „Црне руке“ и као такав је у аустријском велеиздајничком процесу 1915. осуђен у Бањалуци на смрт. Али, уместо да га убију они га ставе поред једног дрвеног моста у Мркоњић Граду, а народу кажу: „Народе, ако овај мост падне - а он се и онако климао - обесићемо вам попа!“. Онда су ископали једну велику јаму и бацили га у њу. Оставили су само мали отвор кроз који је добијао воду и хлеб. Да не би полудео, он је дресирао пацове и мишеве помоћу хлеба и воде. И провео је  унутра три и по године. Кад је Никола Пашић дошао први пут у Бањалуку, одмах после Првог светског рада, тај мој стриц га је дочекао. У Бањалучком музеју могу да се виде његове фотографије са Пашићем на железничкој станици. А његов син је био артиљеријски мајор који је за време рата био четник. И он је био један од начелника штаба Војводе Бирчанина – сведочи Костић.

         Отац му је, прича он, службовао у Крагујевцу, Загребу и Срарајеву, а у међувремену су стигли и у Белгију.

         - У Сарајево смо се вратили 1938. године. Основну школу сам похађао у Белгији, а када сам се вратио био сам „француски идиот!“ Нисам могао ни да рачунам, ни да пишем на српском. А ћирилицу уопште нисам знао. Касније у Сарајеву, у школи сам био у истом разреду са Биљаном Плавшић. Она је седела у клупи испред мене – каже Костић. 

 

Одлазак  у четнике

         За његов одлазак у редове Драже Михаиловића пресудан је био посао његовог оца Бранка.

         - У то време отац је био управник Војно-техничког завода у Вогошћи и кад су Немци 1941. године ушли у град на Миљацки, мој отац није извршио наређење за капитулацију које је издао генерал Калфатовић и дигао је у ваздух извесна постројења завода. Међутим, уместо да га одмах одведу у заробљеништво, јер је био проглашен за ратног злочинца, Немци га оставе да поново оспособи завод, јер су имали намеру да ту производе нешто што до тада није постојало нигде у свету – прва ракетна оружја.

         - Сарајево је требало да ради један део, Чешка други, а Пољска трећи, и то је требало да се после све монтира у Немачкој. Тамо одакле су те ракете Немци испаљивали у правцу Лондона. У Вогошћи се производила спољна кошуљица ракете Фау 1. Мој отац је у конструкционом бироу гледао те планове и све их је прекопирао и ставио у штап од бамбуса те дао једном од пословођа да то пребаци код моје бабе, мајчине мајке Зорке у Београд. Успели су у томе.

         - Кад је отац завршио посао који су од њега Немци захтевали, они га шаљу у концентрациони логор. То је било августа 1941. Међутим, он је на Бежанијској коси успео да искочи из воза у покрету и да се некако увуче у Београд. Ту је радио на прикупљању официра и подофицира који су избегли заробљеништво и слао их у Босну, јер је тамо већ био почео покољ Срба и ти људи су организовали одреде и бранили наш српски народ у БиХ. Издао га је неки  Родољуб, Браца, Чеклић, Бањалучанин који је био познат као Тарзан са Бембаше. Ухапшен је на католичко бадње вече 1941, када је Гестапо упао код нас и похапсио све мушко што се затекло. У Гестапоу је провео шест месеци после чега је пребачен на Бањицу а касније одведен у Дахау.

         Костићева лоза - ни по мушкој ни по женској линији – није обична. Зато, послушајте даље:

         - Због оца су нас 1942. године Немци хтели да узму као таоце, и да нас одведу на Бањицу. Спасао нас је, преко својих веза, мој стриц др Петар Костић, а ми смо избегли на Космај код класног друга мог ујака, који се ту крио. Он се – да би избегао заробљеништво – склонио у село Велика Иванча. Када смо стигли, ту су већ били четници. Ту је био Света Ракић – Уча, који је био резервни поручник и војвода Космајски. Ја убрзо долазим на Космај, да видим тог горског вука, а тада сам имао 14 година, и одушевим се.

         - Одмах постанем његов „прирепак”. Мувао сам се око њега и тражио да ме прими у четнике, али ми је успело тек кад сам од Немаца успео да украдем аутоматски пиштољ и једну запаљиву бомбу. Са тим сам отишао код тадашњег командата, Драгутина Бојовића чије је ратно  име било Млађо (Немци су 1943. Ракића сачекали у заседи, ухватили га и стрељали на Бањици). А моја мајка је била лекар и она је организовала четничку болницу.

         - Да би спречили да погинем у борбама, она и мој ујак, преко  потпуковника Миодрага Талошевића, сместе ме у његов штаб, где сам био од новембра '44. до краја марта '45. Дража није хтео да будем уз њега, због мојих година, јер је он био,  да тако кажем, опседнут тиме да сачува српски народ - присећа се Костић.

         Кад је Краљ Петар Други позвао четнике да се ставе под команду Броза, међу њима долази до очајне ситуације, а др Костић сведочи:

          - Неки војници су дезертирали, а неки су извршили самоубиство. Али, због наговештаја да ће Енглези да баце неколико хиљада падобранаца на Неретву, Дражина Врховна команда је одлучила да се крене пут Босне, како бисмо се задржали на географском простору југословенске слободне територије. Кад смо стигли у источну Босну, затекли смо ужасну ситуацију. Срби су били – поклани...  Села попаљена, нема хране... Хара пегави тифус... Одатле смо кренули ка Тузли и завршили на обронцима Озрена.

         - Крајем марта те године ја добијем упалу плућа и оставе ме код учитељице која је била четнички повереник у Градачцу. То је била '45. Дође 1946. година и она нађе човека који ће да ме пребаци рибарским чамцем у Славонију. Одатле, пешке одем за Винковце и седнем у један вагон са свињама који је ишао за Вуковар. Одем тамо, јер тамо смо у том граду имали пријатеље и ту налетим на своју бабу по мајци која је морала да се негде склони јер је због ћерке и она била прогањана. Нисам уопште знао где су мајка и ујак. Нисам знао ни за кога из фамилије. После сусрета са бабом, почео сам у гимназији да полажем разреде приватно . У Београд сам се вратио 1948. године - да матурирам.

 

Послератни дани

         - После матуре сам почео да се бавим боксом. У Фискултурном друштву „Милиционер“. Ту су само непунолетни били цивили. Тренер је био Александар Аца Живановић, који је некада био првак Европе у полутешкој категорији и боксовао за Палату спорта у Паризу. Био је ожењен Францускињом и пред рат је дошао у Београд.

         - Он је био четнички настројен и у тај Милиционар је доводио и људе који су излазили са робије, попут Мирка Новаковића, који је био боксер тешке категорије, а био је четник. У то време Милиционар се удружује са Црвеном Звездом и утопио се у боксерски клуб Црвена Звезда.

         - Појавила се прилика да се иде у иностранство, у Аустрију и Немачку, на гостовање. То је била већ 1953. година. Ја сам био омладински првак Србије у полутешкој категорији, али је избила криза око Трста и нигде у иностранство није могло да се иде. Ја седнем и напишем писмо министру унутрашњих послова Лукићу који је био председник клуба: да не желим да идем у иностранство, већ да браним социјалистичку отаџбину код Трста. За неколико дана дође од њега писмо у којем је стајало да могу да идем на гостовање јер говорим немачки. Тако ја добијем пасош у један сат поподне 14. октобра 1953. У осам увече са неким документом који ми је отац издејствовао у једној аустријској фабрици целулозе - да ми гарантују стипендију, да могу да студирам производњу целулозе, што у Београду нисам могао – одјурим то исто вече у аустријску амбасаду и добијем визу. Истог дана сам био у Оријент експресу. Мама пошаље оцу телеграм и он ме сачека на станици, а пошто се нисмо видели 12 година -препознао сам га по ожиљку на прсту који сам памтио.

 

Одлазак у Америку

         Аустрија се Костићу од првог дана није свидела. У Грацу, где је студирао, већ се био укључио у Српску народну одбрану и организацију четника и био је њихов повереник за Беч и Доњу Аустрију. 

         - После мировног уговора са Аустријом, а под утицајем онога што се дешавало за време рата и мог сећања на америчког пуковника Мекдауела који је урадио шта је могло да нам помогне, имао сам симпатије за Америку. Амерички војници су тада били врло импресивни и зато решим да идем за Америку. Одем у Салцбург, где је била америчка команда и пријавим се за армију САД. У то време је још био на снази закон по коме су странци могли да ступају у њихову војску. То је било 1955. године.

         - Три недеље смо полагали разне испите - од језика до математике. После тога одлазим у Кентаки. Пошто сам студирао техничке науке, поставе ме у тенковску јединицу. Једног дана дођу тамо из падобранских јединица и питају: ко хоће у падобранце. Ја се пријавим и одем у Форт Кембел и тамо завршим курс који је био врло напоран.

         - Више од 60 одсто кандидата је отпадало. Потом ме пошаљу на официрски курс. Међутим, пошто још нисам био грађанин САД, добијем чин старијег водника и пошаљу ме у Кореју јер рат тамо није до краја био завршен. Пристанем јер је важило правило: ако си три месеца на фронту, добијаш америчко држављанство. Толико сам и био у Кореји, али тамо није било фронталних борбених активности, већ само герилске борбе. Враћам се убрзо у Америку. С обзиром да сам говорио језике - руски, немачки, француски и српски - пошаљу ме на обуку за „зелене беретке”, односно јединице за специјалне намене. Завршим и то, па у екипи од 18 људи одлазим у Вијетнам, где смо водили герилски рат са комунистима из Северног Вјетнама. То је било '56. - прича Костић.

 

Повратак из војске

         После повратка из Кореје, ради на документацији из Другог светског рата, на немачким документима и ту је имао прилику да ископира неке ствари и да их достави Станку Драгосаљевићу који је пре Другог светског рата био народни посланик.

         - Доставио сам му и фотографије на којима се видело како су Хрвати 1941. дочекивали Немце, уз паролу: „Хрватска иде уз Трећи рајх“. Дотурим то Станку а он једном нашем човеку који је живео у Паризу и звао се Бранко Миљуш, а био је предратни политичар и велики масон. Он је био пријатељ са једним француским генералом, историчаром који и на бази тих докумената напише књигу „Сателитска хрватска држава“. Била је то књига која је документационо обрадила покољ српског народа на просторима такозване НДХ и улогу Ватикана и хрватског клера.

         - Ту сам, додаје Костић, провео неко време, а сва одсуства сам проводио у Чикагу, у Клубу Свети Сава где сам славио и славу и све остало. Ту, за православне празнике, у том клубу налетим на Жарка Билбију који је био професор економских наука на Чикашком универзитету. Он ме убедио да, ако хоћу да преживим, треба да студирам пословну економију. Пристанем на то и затражим одсуство из војске да завршим и магистирам. Потом сам почео да радим са једним од великих економиста Фридихом фон Хајеком, добитником Нобелове нагрде.

         Доктор Костић је већ тада решио да пише дисертацију о стратешкој економији, да науку и технологију учини саставним делом економске анализе о тзв. економском рату.

Амерички кабинет

         - Међутим, тада је један републикански кандидат упорно покушавао да прође на изборима, али је три пута изгубио. То ми је дало идеју, открива др Костић, да помоћу компјутера, и са студентима који су ми помагали, за тог републиканца урадим један програм, служећи се маркетингом и рекламом. И он, користећи тај мој програм, коначно победи. После тога ме Републиканска странка позвала у Вашингтон да учествујем у организовању њиховог конгресног клуба који у то време није постојао.

         - У то сам ушао фебруара 1973. године. То је период када је Џими Картер био гувренер Џорџије и био управо изабран за председника САД. У том републиканском клубу, као један од организатора, бавио сам се питањима чисто економске природе. Био сам и у Представничком дому Конгреса, у Комитету за спољну трговину, а после тога, прелазим у Сенат. У Комитет за банкарска питања, као стручњак Републиканске странке. После неког времена, схватим да ћу много више моћи да урадим споља, па са извесним људима организујем Инсититут за економско-стратешка истраживања и пишем књигу „Економију детанта“ која постаје бестелер. Захваљујући свему томе постајем консултант Одбора за државну безбедност у Белој кући и у Министраству одбране. Картер ме из чина мајора промовише у потпуковника, да бих могао да му будем нека врста војног саветника- објашњава Костић.

 

Пројекат „Рат звезда“

         Док је био директор Института за економско-стратешка истраживања Костића је контактирао генерал Денијел Фрахам који је био главни промотер коцепта „Рата звезда“, или правилније - „Рата у свемиру“.

         - Рекао ми је да сам најбоље упознат са ситуацијом што се тиче науке и технологије, то јест, оних аспеката који улазе у наоружање, и да је потребно да обезбедимо ту технологију да не падне у руке непријатеља. У то време сам могао само да сањам да ће се моја земља ослободити комунистичке напасти. Јер, знао сам да до тога не може доћи док не дође до пада комунизма у СССР-у. Зато и уђем у тај програм и направим систем обезбеђења за технологије и научна открића укључена у „Рат у свемиру“. Ту је било свега: од микроелектронске технике до погонске технике и варијанти диригованих пројектила. У томе је било неколико слојева: рат са земље, рат у нижем пределу стратосфере, рат у највишем. Амбиција је била да се већ у стратосфери пресрећу испаљени интерконтинентални пројектили од стране СССР или Кине.

         За рад на том програму добио сам признање. Роналд Реган ме је одликовао истим орденом којим је Хари Труман одликовао Дражу Михаиловића. Само Дража је добио одликовање као командант, а ја као официр. Медаља „Лиџн ов мерит“ (Legion of Merit). За рат у Вијетнаму сам  добио друго по реду највише одликовање: „Сребрну звезду“, а „Пурпурно срце“ јер сам био рањен – прича Костић.

 

Рат у Босни

         Костић се три године борио у БиХ. Од 1993. до 1995. године. 

         - Био сам  пуковник у војсци Републике Српске. Хтели су да ме произведу у генерала,  али нисам хтео. Био сам нека врста саветника Ратка Младића.  Флоренс Артман је у својој књизи моју улогу у том тренутку описала следећим речима: „ ... Телефонски разговори пресретнути за време маскара показују да он (Младић) позива своје контакте у иностранству, који му потврђују одбијање великих сила да интервенишу. Међу њима је и београдски новинар, српско-амерички лобиста Милош Костић, пуковник америчке војске у пензији, који је радио за војну обавештајну службу...“

         -  Да су ме послушали, НАТО никада не би ушао у Босну. О чему се радило? Било је питање Бихаћа и доласка Џимија Картера на Пале. Ту је Караџић деловао врло наивно. Џими Картер, као, њега зове из Беле Куће. То ја сазнајем у пет ујутру, после вечере са Караџићем и његовом женом Љиљом на Палама. Он, као мачак који је намирисао сланину. Шета по  канцеларији, сав узбуђен, прича ми: долази Картер, а ја га упитам: „Картер? Како?“ Па, каже он, Американци признају да сам ја председник, он мене ословљава са „господине председниче“. Звао ме из Беле куће. Питам:  А каква је противуслуга? Караџић открива: само малу ствар - да не заузмемо Бихаћ.

         - Пристајање да се не заузме Бихаћ била је велика грешка. Амерички министар спољних послова у то време је већ био рекао да су Срби добили рат. Да је Бихаћ заузет, да су трупе ушле у Бихаћ, Муслимани би на коленима молили да им се остави један мали домен и рат би био завршен – тврди Костић.

         - О томе је, у ствари, одлучио Милошевић – убеђен је он.

 

Пропаде силиконска долина у Краљеву!

         - Као родољуб, већ 1989. године сам видео како ће се ствари даље развијати. А хтео сам да помогнем својој земљи. У САД и Јапану је у то време већ постојала пета генерација електронске технологије, а у Нишу се радило са другом генерацијом. Зато сам, преко моје жене, која је била пријатељ са председником Националне Кине на Тајвану и неким министрима, а и са људима из банака, отишао на Тајван. Успео сам да договорим да једна тајванска банка инвестира 250 милона долара у изградњу силиконског центра у Србији.

         - Изаберем Краљево јер има аеродром, железницу... Дођем у Београд. Милошевић није хтео са мном да разговара, али постави Борку Вучић и још неке да са мном преговарају. Имали смо састанак у Беобанци. И, знате ли шта су ми на крају рекли? Рекли су: „Нама десет процената“.

         - Био сам шокиран! Кад сам им рекао да Кинези неће на то пристати, рекла ми је Борка Вучић: А шта ће нама ти долари, ми ионако имамо девиза као блата!“

 

Биљана Плавшић са „порушеним мостовима”

• Како гледате на улогу коју је у Хагу одиграла Биљана Плавшић?

         - На њену улогу у Хагу гледам доста лоше. Знате шта... Многи људи се баве политиком , а нису за то. Па ни она. А била је и у сукобу са Караџићем. Она је - као жена жени - веровала Мадлен Олбрајт, она је била код ње. То је било директно издајство.

         - Присуствовао сам ове године парастосу Дражи Михаиловићу у Вазнесењској цркви. Били су и она и њен брат. Сви су онда на Палама грешили. Кад сам јој својевремено рекао: не слушај Олбрајтову, мири се са Радованом, она ми је узвратила: „Ја сам све мостове иза себе порушила”.

 

Прадеда уставобранитељ, деда – министар правде

         Мој деда по мајци је био министар правде др Драгутин Којић. Он је 1941. године, као резервни потпуковник и командант коњичког пука, добио наређење да се преда и по потписивању капитулације је извршио самоубиство од срамоте.

         Моја прабаба, мајчина мајка је била Тереза Монтичели, италијанска контеса, једно од 16 деце Монтичелија.

         Монтичели је у време Гарибалдија био други човек борбе за уједињење Италије. Брат, моје прабаке Терезе био је банкар из Фиренце и он је финсирао прву пругу која је грађена у Србији, пругу Београд – Ниш.

         Он је неколико пута долазио овде и Србија му се веома свидела. А с обзиром да је имао толико сестра, доводио их је са собом, тако да је три, од којих је једна моја прабака, удао у Србији. Мој прадеда Сретен, по коме мој најстарији син носи име, био је народни посланик, народни трибун и уставобранитељ.

         Два атентата су на њега покушана од стране Обреновића. Био је и са Петром Мркоњићем у Босанко-херцеговачком устанку.

 

Шајкача са кокардом од Караџића, српски грб у бронзи од Младића

         Унутрашњост куће Милоша Костића све је само није обична.

         Од кваке на вратима па до лустера. све је ручни рад од кованог гвожђа. На радном столу су портрети његових родитеља и њихових родитеља.

         На комодама портрети његове породице. Зидове красе портрети Драже Михаиловића, а у витрини поред турског пендрека -којим су Србе тукли по глави када су им узимали харач - са једне стране је капа припадника „зелених беретки” а са друге шајкача са кокардом, поклон Радована Караџића.

         У средини је захвалница за учешће у пројекту „Рат звезда“. Па жичка копија иконе Христа и византијски крст и детаљи са манастира Каленића...

         Међу свим тим стварима је породични грб породице Костић. Одмах поред је Српски грб од бронзе, поклон Ратка Младића. Нешто даље: владичанска столица са почетка 15. века са византијским грбом. А права певница у ћошку куће.  

 

„Неће дати правом Србину да икад дође на власт!“

• Шта ће се, господине Костићу, даље догађати са Србијом?

         - Све ће се радити да прави Срби никада не дођу на власт. Коштуница је жртва. То је једини човек који је могао, и који може, да извуче ову земљу.

         - Једном сам се са њим упознао. А кад сам дошао да му понудим услуге, рекао ми је: „Радо, али ја не верујем никоме ко је провео толико времена у иностранству”.

         - Пре него што је он постао председник Југославије нисам чуо ни једног човека, који је долазио у иностранство да је давао тако добру анализу наше ситуације, да је видео ствари, да је гледао где су решења и да је био објективан. Што је најинтересантније, он је човек доброг карактера.

         - Са Ђинђићем се нисам упознао.

 

Тито је био у служби британске круне!

• Николас Бернс је рекао да су два највећа проблема САД – Русија и Србија    
• Могу ли Срби поново постати експазиван народ, или смо заувек постали мали народ?

         - По мени, проблем је у деци комунизма која са мајчиним млеком нису посисала Српство, односно, један здрав, светосавски национализам. Комунизам је интернационализам, ради тога су они данас такозвани мондијалисти, а у прошлости били део „нове класе”.

         - Расли су размажени и зато су лако пали под утицај свега негативног што је стигло са Запада. На жалост, не видим предуслове за државнички квалитет који је потребан да бисмо као народ у једном критичном историјском периоду испливали на чистину.

         - Наша ситуација је у приличној мери створена утицајима са стране. Пре две године је - пред Атлантским клубом у Вашингтону - Николас Бернс, изасланик Стејт Департмента, рекао да су два највећа проблема САД - Русија и Србија. Да су зато одлучили да Албанцима на Космету дају државу и да код Срба постоји елемент реваншизма и великосрпства, те да то мора да се елиминише.

         - То потврђује да САД воде антисрпску политику, али су корени те политике у политици Винстона Черчила. Јосип Броз и комунисти никада не би дошли на власт да није било Черчила. Он 1943. године, после свих извештаја које су му слале његове војне мисије које су биле код Драже Михаиловића, пише Идну, да великосрпски шовинистички покрет мора да се ликвидира и да не сме да се дозволи да четници дођу на чело државе после рата. Такође: да су Срби дивљачки народ док су Хрвати цивилизован и западњачки народ и да зато Хрвати треба да воде главну реч у послератној држави.

         - Да вас подсетим да је Тито '44. са Виса отишао у Бари на преговоре са Черчилом, а да га је овај послао код римског папе и да је Тито са папом разговарао и договорио се у четири ока. А тај папа је благосиљао усташе и одликовао највишим одликовањем Анту Павелића.

         - Тито и папа су провели пет сати иза затворених врата. Године '52. Тито је са Јованком отишао на пријем код британске краљице где је добио највиша британска одликовања, а она се не дају никоме ко није био у служби британске круне! Тада је већ све било јасно – уверен је др Костић.

 

Наш Станишић је био кључни за Месец

• Да ли је Реган „фолирао“ СССР кад је реч о свемирским технологијама? Ко је ту у вођству данас Руси, Кинези, Американци?

         - Совјетско оружје и ситеми у свим ратним сукобима на Блиском Истоку и другде показали су се инфериорним. Руске технологије за америчким каскају и више од  20 година. Кинези су направили највећи компјутер на свету, али шта им то вреди кад је све што је  ушло у тај компјутер добијено од Американаца.

         -Диригована моћ интерконтиненталних пројектила код Американаца је много боља него код осталих. Боља је и америчка одбрана из ваздуха. Тенкови и авиони су бољи, али САД и троше највише пара на то.

         - Сједињене државе су земља научних открића. У америчким научним и војним пројектима је учествовао и велики број наших људи. У америчком свемирском програму учестовао је велики број Срба. Станишић је био кључна особа у лансирању летелице која је облетела око Месеца. Он је био професор на Универзитетеу у држави Индијана. Био је професор математике и физике.

         Он је био један од оних наши резервних официра који су били заробљени после Другог светског рата и нису хтели да се врате у земљу.

 

„Син Милан је патријарху Павлу рекао: Ја Србин и четник“

         - Оженио сам се врло младом Кинскињом која је 20 година била млађа од мене. Рођена на Тајвану и дошла је у САД као дописник једног ланца новина у Америци.

         - Руски владика Антоније ју је крстио у православље на реци Јордан, а венчали смо се на Христовом гробу. Имамо четворо деце и сви су православци. Сретен, Зорка, Милан, и Радмила. Милан и Радмила су још ван брака, а Сретен и Зорка имају по двоје деце тако да имам четворо унучади: Катарину - Каћу, Мирјану – Мими и близанце Милоша и Младена. 

         Пошто смо 1988. године дошли први пут у Београд, а то је време када се и храм Светог Саве зидао, однели смо мали и поклон и били примљени код Патријарха Павла, а кад је он мог сина Милана питао како се зове, овај је одговорио: „Ја Србин и четник”. После тога је Патријарх стално питао: „А како су они доктора Костића, Срби и четници?“   

         Милан је у Холивуду продуцент. А Сретен је, као и ја, био у америчкој војсци јер је студирао на Џон Хопкинс универзитету као стипендиста Министарства одбране. За сваку годину, за коју је добијао стипендију, је морао и да одслужи у војсци. После пет година се вратио на Универзитет, урадио докторат из биогенетике и успешно је радио на раку, дијабетесу и Паркинсоновој болести. Његова каријера је крунисана тиме што је међу 30 научника у председниковој комисији за здравље и животну средину.

 

Дража је мислио да је Тито Рус

• Миодраг Палошевић је Титу, кад је било оно велико стрељање у Крагујевцу, рекао: шта ће нам Србија без Срба. Тито му је одговорио: „Друже мајоре, Азија је пуна Кинеза.“

         - Дража је за Тита мислио да је Рус и када је код њега дошао Вучко Игњатовић и затражио одобрење да ликвидира Тита,  Дража му је рекао: „Не могу сада да водим рат и против Совјетског савеза. Имам доста неријатеља.“

         Међутим, Дража је схватио да у Србији нема ништа од устанка јер се Срби убијају сто за једнога Немца, а он је сматрао да то води уништењу српског народа. У разговору између Броза и Миодрага Палошевића, који је водио операције око Крагујевца, када је било оно велико стрељање, Миодраг је Титу рекао: шта ће нам Србија без Срба. Он му је одговорио: „Друже мајоре, Азија је пуна Кинеза.“ 

         Дража је рекао да своје јединице мора да организује тако да их пребаци што више у Босну, да би се извршила ликвидација оних који кољу српски народ. Броз, када је изашао са тог састанка, казао је Драгиши Васићу на руском: „Молим вас, немојте да се дозволи да се врши одмазда према Хрватима“. 

         После - кад је Васић разговарао са Дражом и Младеном Жујевићем, он је рекао Дражи: „Варате се, овај није Рус, он је Хрват.“ 

         То ми је лично рекао Жујевић, који је 1943. после смрти војводе Бирчанина био послат да преузме војну комаду на тромеђи и који је по капитулацији Италије са једним бродом успео да се дочепа Барија.

 

Дража био одредио три наследника

         - Дража Михаиловић је био одредио три особе да га наследе ако погине. То су били: Стево Мољевић, Драгиша Васић и Младен Жујовић. Жујовић, је био од 1943. године на Блиском истоку, Француској и САД и његови мемоари су најбоља ствар која описује шта су Енглези радили са нашим људима.

 

Оцу је Де Гол предавао оклопна возила

• Добио је британско одликовање „Крст светога Ђорђа“ због открића у вези са производњом на Фау 1

         - Отац ми је био артиљерисјко -технички пуковник. Он је са 11 година био одведен у Аустрију да буде јаничар и био је тамо прво у кадетској школи, а после у војно-техничкој академји коју је завршио 1918. године и добио најнижи официрски чин у аустријској војсци. Да ситуација буде пикантнија, мој отац се на тој аустријској академији водио као Бошњак и морао је да носи фес на глави.  

         - Године 1918. је са неким колегама у Марибору направио неку врсту устанка. Нису хтели да чекају да Српска војска стигне. Они су ослободили Марибор а своје колеге Аустријанце, са којима су завршили војну акдаемијиу, послали су за Беч пешке. Мој отац је у кратком року завршио и код нас војну академију и после се као официр уписао на Технички факултет где је завршио четири семестра, и пошто је завршио и та четири семестра на Техничком био је артиљерисјки официр. Тако се квалификовао да иде у Француску на Ратну школу, тј. у француски Генералштаб, где је, поред осталог, имао за професоира и Де Гола који  му је предавао оклопна возила.

         - Мој отац је тамо магистрирао из области балистике и отуда је цело време и био у војној индустрији. у Крагујевцу је био начелник петог одељења Војнотехничког завода. Ту се оженио мојом мамом  и ту сам се и ја родио, али смо после годину дана отишли у Загреб, где је отац био управник Пиротехнике. После тога одлазимо у Сарајево, где он постаје управник Војно-техничког завода.

         У Сарајеву отац је дошао у сукоб са генралом Недићем који није хтео да моторизује нашу војску. И ту је дошло до гужве и мој отац само што није био стављен пред суд. Срећом, мајчин отац је био у то време министр правде тако да није био суђен.

         Отац је добио британско одликовање „Крст светога Ђорђа“ због открића у вези са производњом на Фау 1.

 

Ватсон нас је прогласио за „буре барута“

         - Имам јасан однос према државној политици Америке и знам када и како су почеле да делују те снаге које су србофобске. А то није новијег датума.

         - У модерније време, све је почело са Ситоном Ватсоном који је био енглески историчар и амбасадор Енглеске у Анкари за време Првог светског рата. Он је написао антисрпске студије у којима нас је прогласио буретом барута на Балкану. То се потом ушуњало у америчке академске кругове, пред Други светски рат.

         За време рата, у Америку је стигла група аустроугарских интелектуалаца, а пола од њих су били Јевреји који су прихватили католичанство и били велики заговорници аустроуграске империје. И они су нас оцрнили. Први трустови мозгова, који су се бавили међународном политиком, били су ти Аустрогари на челу са Отом Хабсуршким. Ту може да се придода Штраус Хуге који је један од политичких филозофа. И, наравно, немачки политиколог Ханс Моргентау, који је био на Харварду.   

 

Атанасије Јевтић ме позвао да дођем и помогнем

• Под којим околностима сте се нашли за време рата у Републици Српској? Да ли вас је неко позвао или вас је довео ваш српски ген, да тако кажемо?

         -  Две ствари. Прво, мене је приликом једне посете владика Атанасије Јевтић, са којим сам ја био у врло добрим односима, позвао да дођем да помогнем српском народу у Херцеговини. То је значило да треба да дођем да се упознам са ситуацијом и тако даље. Наравно да сам се ангажовао да помогнем такозваним националним дисидентима у комунистичком режиму.

Да ли је тај позив уследио када је рат већ почео или раније?

         - Када је рат почињао. Али, претходно, ја сам радио из једне перспективе која може да се дефинише, можда, паролом:  „Уједињено Српство у слободној Србији”. Комунизам је растурио Србе у пет република и у две аутономне покрајине и створио две нове нације од Срба - Црногорце и Македонце. Под тим околностима није могло да се делује у интересу онога што сам ја себи замишљао као српски национални интерес - да будемо уједињени и да живимо у слободи. Ја сам на томе радио.

 

Помагао и Шешељу и Драшковићу

         - Ради тога сам извесно време помагао Воју Шешеља, па и Вука Драшковића. Међутим, они нису били једини са којима сам имао контакт. Имао сам га и са неким људима који су за време Другог светског рата припадали Равногорском покрету. И сада, када је дошло до распада земље, што сам и предвидео (забележено је да сам рекао да „падом комунизма Србима неће сванути и тек ће тада настати проблем, нови и већи”). То сам реко први пут негде 1985. године и то сам написао у једном есеју који се бавио питањем комунизма и титоизма у Југославији.

         Дакле: долази до распада државе, владика Атанасије ме позива и указује ми да може национално да се делује. Моје родољубље, плус српски интереси, навели су ме да дођем прво у Херцеговину, код владике Атанасија. Са приличном помоћи за народ у натури и новцу. Са владиком сам путовао по Херцеговини. Успут сам се заустављао код јединица на борбеним линијама. У нашим јединицама је у то време ’92.-’93., било и муслимана.

Да ли то значи да када сте дошли са владиком Атанасијом, да сте били само у посети и да сте касније схватили да би требало да дођете да помажете на ширем политичком плану?

         -  Дошао сам са намером да се упознам са ситуацијом, да извидим све и видим шта је потребно да се учини. У том смислу сам и деловао. Ја сам, на пример, финансијски помагао избеглице из Херцеговине, односно, оног дела који је био под  муслиманском влашћу.

 

Веровао да обнова Српства може кренути из Републике Српске

         А било је превише проблема. Од неких осам стотина Херцеговаца официра ЈНА - свега 70  је дошло да се бори у Херцеговини. Остали су седели у Београду и по Србији.

         Било је, наравно, и оних који су били са својим народом. Такав је био, на пример Боро Антељ, комадант Друге невесињске лаке бригаде. Комадант Прве невесињске бригаде био је Новица Гушић, човек који је био по чину пуковник, и који је био Младићев класни друг из Војне академије. Из разговора са њима, видео сам да су спремни, да размишљају о томе да Срби са другима не могу и да морају да живе у сопственој држави. А то је оно што је одговарало мојим погледима на српске проблеме.

         После тога сам отишао да прикупљам новац за помоћ Војсци РС и тако сам се нашао са Ратком Младиће. Кад сам се вратио у Херцеговину, упознао генерала Грубача који је био комадант Херцеговачког корпуса и са још неким  официрима. Са некима сам имао и неке непријатне доживљаје, као што је био случај са унуком Владе Шегрта комунистичког вође у Херцеговини за време Другог светског рата. Његов унук је био пуковник КОС-а. Он се према мени понео безобразно и да не би дошло до физичког обрачуна између нас, генерал Грубач и пуковник Попара су се између нас бацили да би спречили физички обрачун.

• Шта је тачно била ваша улога у Републици Српској?

         - У основи је била следећа ствар. Ја сам веровао да Срби у Босни и Херцеговини - ако добију рат, а веровао сам у то време да је то могуће - могу бити срж покрета да се отресемо комунизма и у другим крајевима. Утолико пре што су се тада у БиХ налазили и Срби добровољци из Црне Горе и Срби из Македоније и из Војводине. Из саме Србије је било око 10.000 добровољаца.

         Владика Атанасије ме представљао народу као четника Драже Михаиловића. Народ у источној Босни и у Херцеговини - и по признању самога Младића- био је четнички, за разлику од средње и делова западне Босне.

 

Младић га ословљавао са: „Буразеру, Коле“

• Како се Ратко Младић уклапа у четничку идеологију?

         - Младић је у том погледу један чудан човек. Он је знао - јер сам му ја отворено рекао да сам био официр у америчкој војсци и да сам радио у америчком Конгресу, а и да сам био консултант Беле куће и Министарства одбране - али је он прихватио моју помоћ и често смо разговарали и телефоном. Обраћао ми се са „буразеру Коле“. Младић је сматрао да више не може бити ни четника ни партизана него да смо сви сада само Срби. То је била његова концепција.

         Људи из његовог окружења, који су имали контакт са мном, пазили су да не кажу нешто што су војне тајне - јер се на мене сумњало - ипак су били и они који су са мном разговарали и вечеравали, попут генерала Толимира. Они су и путовали са мном.

         Са Толимиром сам обишао приличан део Босне, а он ми је отворено говорио да је био раније у КОС-у и да је одлазио на пријеме у америчку амбасаду и када је амерички војни аташе давао пријеме он је увек био ту. Американци су врло добро знали ко је и шта је. Али, он је настојао да се покаже као добар Србин. Генерал Милан Гверо је из околине  Мркоњић Града. Он је крштен 1943. године од неког учитеља који се презивао као и ја Костић. Зато је прогласио да сам ја његов кум. Тако да сам спавао у његовом квартиру да се тако изразим. Он је био све искитио са иконама и календарима. Њему сам му на поклон дао један врло добар двоглед. 

         Али, код Горажда удари муслимански минобацач у џип у коме је био његов двоглед. Био сам и Младићу поклонио двоглед, а Гверо – кад виде да му је двоглед уништен, дође код Младића и узе његов и рече му: „То је од мога кума, то припада мени“.

• Нисте нам одговорили шта је била тачно ваша улога у сарадњи са Младићем и Караџићем?

         - Не могу да кажем из разлога што се враћам у Америку. Не бих да имам непијатности.

 

 

Сребреница је Изетбеговићева диверзија

• Да ли сте имали неки проблем у Америци због појављивања вашег имена у књизи Флоренс Артман?

         - Не. Али, ако сам прекршио неки закон - они би могли да ми праве проблеме. Мене је после књиге Артманове позвао један наш човек који ми је рекао да није знао за моју улогу. Скренуо ми је пажњу. Он је био директор програма за Југославију на Радију Глас Америке. А Срби у Вашигтону су тврдили да је био и више него то и да је радио за неку америчку тајну службу.

• Хаг сви овде углавном доживљавају као политичку институцију. Да ли мислите да је заиста било наших злочина?

         - Сребреница је била диверзија Алије Изетбеговића да би дошло до стране интервенције и да би Муслимани добили  унитарну државу у којој ће водити главну реч. Он је повукао Насера Орића и групу најважнијих људи пре него што је дошло до напада на Жепу и Сребреницу. Али, да поновим: да сам био послушан, верујем да америчка војска не би ступила на тле БиХ . Другим речима: на тло РС, а оног момента када је ступила - то је означило крај.

 

Додик сам више не може, а од Тадића нема шта да очекује

• Да ли мислите да Република Српска може да се осамостали?

         -  Сами то не могу да ураде. Заоштравање међународне ситуације је једини начин да се нешто постигне. Подршку за то може на првом месту да им да Русија. Верујем да извесни Додикови потези показују да је имао зелено светло од Руса. Он сам не може више, а од Тадића не може ништа да очекује. 

• Шта сте мислили када сте рекли „да су ме послушали америчка чизма не би ступила на тло Српске”?

         - У питању је било оно што сам Младићу препоручио да предузму, али ни о томе, на жалост, не могу да говорим. То је било када су Британци и Американци први пут бомбардовали српске положаје и порушили мостове. Мислим да је Милошевић ставио вето на тај мој предлог јер Младић се консултовао са њим. Једном се Младић врло наљутио на Слободана у мом присуству. То је било када су по аеродромима почели горе да разапињу припаднике УНПРОФОР, а неке да везују за мостове - да би спречили бомбардовања. Онда је Милошевић телефонирао Младићу и питао га да ли је полудео?! Овај му је одговорио: А шта ти мислиш, Слободане, да сам ја овај народ нашао по друмовима?

• Да ли је Милошевић заиста имао толико утицаја на руководство  РС?

         - Он је имао шпијуне на свим местима. Ево, погледајте. У саставу тамошњих јединица било је Милошевићевих људи. Ту је још увек Државна безбедност била присутна.

• Да ли је помоћ РС о којој не можете да причате била војне природе или нешто друго?

         - Војне природе. А што се тиче политичке ситуације, мислим да је Биљана Плавшић направила кардиналне грешке.

• Када сте се видели са њом задњи пут?

         - На парастосу Дражи Михаиловићу, била је са братом у Вазнесељској цркви. Она се физички јако добро држи. Поздравили смо се.

 

У Чикагу сам упознао Александра Костића, али он није Србин него Украјинац!

• Зашто Срби тако лако губе идентитет чим оду из земље? Јевреји су се у расејању сачували иако је оно много дуже и озбиљније од нашег. Шта је то танко у нашем идентитету, у нашем националном карактеру?

         -  Знате Црњански је о томе писао, али имам и ја лично искуство. Ја сам се у Чикагу упознао са једним човеком који се зове Александар Костић. Замислите, он није Србин него је Украјинац, који чак није ни знао да је српског порекла. То се толико претопило и нестало за тих пар стотина година. Имали смо у Русији и племство српско и генерале на царском двору, али они су постали Руси или данас Украјинци. У Украјини недалеко од Одесе се налази једна мала зона која се зове „Новаја Серб“, где имате један градић и пет, шест села која су насељена тим Србима који су у време великих сеоба стигли до Русије. Једна госпођа, Рускиња, која је била професор у гимназији  у том граду, о томе ми је причала.

         Она је касније радила за Американце и предавала је руски у специјалним школама за обавештајце. Њен рођени брат побегао је из Русије са последњим транспортом који је напустио Крим. Био је официр и инжињер и стигао је у Цариград, а одатле у Србију где се посрбио, што је била реткост. Био је главни инжињер Врбаске бановине у Бањалуци. Звао се Петар Александровић.

         У држави Мичиген данас имате људе из данашње Македоније који су подељени. Једни иду у македонску цркву, а други у српску цркву. Југославија је уништила оно српско код нас, а комунизам је уништио везу са религијом. Када сам ја стигао у Америку тада је скоро 85 одсто било на српској линији, а 15 одсто на југословенској линији.

         Југословенску линију је предводио Перо Булат који је поседовао лист „Глас кандаских Срба“ из Виндзора. Он се отцепио од Отаџбинског покрета и основао неки свој покрет. То је било легло југословенства. Он је отац Титовог генерала Радета Булата и генералице Булат. Има ситуација где су и отац и мајка Срби, а деца су нешто друго. Ти родитељи, рецимо, код куће међусобно говоре исквареним енглеским језиком јер сматрају да су на тај начин нешто боље.