Нови светски шериф је стигао, а и није шериф и не зове се Вајат

КРАЈ АМЕРИЧКЕ ПРИЧЕ: ЉУБАЗНИ ПОЛИЦАЈАЦ ЈЕ ПОСТАО

- ОБИЧАН КАФАНСКИ СИЛЕЏИЈА

• Западна културна понуда дуго је за широке масе била најпривлачнија на светском тржишту. А била је таква јер је у себи садржала неодољиву комбинацију животне наде и одушевљења у медијски савршеном паковању. Та култура је у вишедеценијском периоду успешно коришћена као савршена маска која је сакривала оно право тоталитарно лице западне демократије
• Нова америчка застрашујућа култура зачета је са геноцидним бомбардовањем Србије и уништавањем последњег привида међународног права
• Дошло се до данашњег измењеног света у коме је Русија, излазећи из својих граница и демонстрирајући шокантну војну моћ, прво вратила Крим у свој државни састав а затим постала и фактор бр. 1 на Блиском истоку, а ЕУ се претворила у смешни амерички привезак који не може да обезбеди ни темељни стуб и разлог свог постојања тј. несметан промет људи, роба и капитала
• Данас Сигал и Депардје са дивљењем говоре о Русији, а Асанж и Сноуден разоткривају информациони империјализам САД. Путин многима личи на представу о Кенедију - који је у очима света само штитио своје двориште, а Обама на набуситог Хрушчова. Све се преокренуло

Пише: Радован ТВРДИШИЋ

 

        РАВНОДУШНО мењајући програме у новогодишњој ноћи још једном сам се уверио колико је западна културна понуда доминантна у Србији.

        Вртећи по глави своје детињство и одрастање, нисам се могао отети утиску да сам, откад знам за себе, био њоме окружен.

        Са њом су живели и данашњи евроскептици и еврофанатици, и патриоте и космополите, и русофили и русофоби.

        Више од пола века доминантно смо слушали западну музику, гледали западне (већином америчке ) филмове, читали западну литературу, облачили се као западњаци...

        Али, зашто је западна културно-цивилизацијска понуда била некада толико примамљива за Србе и остатак света?

Амерички сан

        То је било време када је америчка култура са европским варијацијама (у двадесетом веку најзначајније представљена кроз филм и музику) обилато користила кључне састојке сваког здравог сна - веру, наду, стабилан систем вредности ослоњен на јаку породицу и друштвену солидарност.

        Ко је гледао Какав диван живот са Џејмсом Стјуартом зна о чему причам. Ко је слушао Диван свет легендарног Сачма (Луј Армстронг) - такође разуме.

        А то су само типични примери једне специфичне, снажне, оптимистичке културе која је одликовала Америку добар део двадесетог века.

        Та култура животног одушевљења убрзавала је крвоток америчке државе и створила војну, привредну и медијску империју.

        Та култура је, истине ради, прећуткивала или у оквире мита стављала многе страшне приче америчке прошлости (од геноцида над Индијанцима преко дуготрајне институције ропства до бачених атомских бомби).

        Но, не улазећи у дубоку квалитативну анализу те културе, чини се да је управо она представљала главни алхемијски састојак некада толико жељеног америчкoг сна.

        Западна културна понуда је за широке масе била најпривлачнија на светском тржишту.

        А била је таква јер је у себи садржала неодољиву комбинацију животне наде и одушевљења у медијски савршеном паковању.

        Маска

        Та култура наде и одушевљења је у једном дугом вишедеценијском периоду успешно коришћена као савршена маска која је сакривала оно право тоталитарно лице западне демократије.

        У периоду друге половине двадесетог века, када је данашњи демократски тоталитаризам веома добро прикриван, западна цивилизација (тј. САД као њен кључни актер) је успешно наметала и чувала своју самопрокламовану цивилизацијску изузетност.

        Медијски пренаглашени баук комунизма, потпомогнут Културном револуцијом у Кини и гулазима у СССР-у додатно је појачавао праведнички ореол Запада и осликавао мрачну страну тадашње источне цивлизацијске алтернативе.

        Запад је био некрунисани арбитар глобалних вредности и тиха чежња многих слободоумних људи који су живели изван западног раја.

        Рушењем Берлинског зида свет је и симболично уједињен под америчком палицом.

        Препрека више није било и све реке људи, капитала и идеја потекле су ка Западу.

        Истовремено владајући центри моћи на самом Западу су дозвољавали и чак подржавали периферне критике свог система.

        Могли сте гласно причати о скандалима јавних личности, критиковати политичаре па чак и саме председнике што је на Истоку било незамисливо.

        Зар протести против рата у Вијетнама (који су САД- у дали унутрашњи изговор за повлачење из изгубљеног рата) нису били слика народне демократије која доводи реду ратоборне вође.

        Зар Вотергејт није био својеврстан „тријумф“ западне демократије у којем два мала новинара тресу темеље најмоћније државе.

        У циљу одржавања привида слободе, бенигна критика одређених ситнијих аномалија које су у својој минорности још више осветљавали изузетност „најбољег“ и „највреднијег“ и „неспорног“ цивилизацијског модела била је чак добродошла и пожељна јер је још више истицала западну изузетност.

        Тако се Америка, комбиновањeм оптимистичке културе и свеприсутних медија са економијом базираном на неприкосновеном долару ( без златне подлоге) и моћнoм армијoм, позиционирала као суверени владар света крајем двадесетог и почетком двадесет првог века .

Буђење

        Али, те културе више нема.

        Прво je неолиберализам дубински разнео концепт солидарне заједнице и устоличио право на самодовољност и неограничени лични интерес изабране мањине.

        Потом је, после економске кризе 2008., постало јасно да у западном рају има места само за одабране а економска бомбона којом је мамљен сиромашни и заостали свет постала је сувише мала и недовољна за спокојан амерички сан.

        Злоупотреба концепта људских права кроз глобалну промоцију LGBT идеологије и наметање антипородичних концепата живота као пожељних и потребних - нарушила је већинске светске вредности а са њима и глобално поверење у западно лидерство.

        Апокалиптични и насилни филмови у комбинацији са риалити програмима будили су оно најгоре у личности и заједници и систематски разарали остатке социјалне солидарности.

        Музика са својим анемичним попом, конформистичким роком и ганг поджанровима репа није више личила оном неодољивом зову сирена који је опијао и мотивисао америчке и светске масе.

        Медији базирани на премиси да сто пута изговорена лаж постаје „истина“ - потценили су имуни систем „малог“ човека који је у бекству од лажи једноставно престао да им верује.

        И зато, упркос статистичких вратоломија у циљу да празну чашу прикажу пуном, данас нова „култура“ влада савременом Америком.

Култура страха и неизвесности

        Та култура боље осликава неке старе а недовољно познате феномене (одједном схватамо да и најбољи од свих рајева има највећи број бескућника и затвореника по глави становника) и ствара нове (масовна убијања по школама постају скоро па редовна вест, као и сукоби између црначког становништва и полиције).

        Ова застрашујућа култура зачета је са геноцидним бомбардовањем Србије и уништавањем последњег привида међународног права.

        Србија је „обогаћена“ осиромашеним уранијумом и епидемијом канцера о чијим размерама се још увек срамно ћути.

        Војних разлога за такав вечни злочин (узевши у обзир миленијумско време полураспада радиоактивних честица) није било.

        Зло је учињено ради чистог зла.

        Следила је затим серија локалних ратова без јасног моралног покрића почетком новог миленијума (Авганистан, Ирак) која је оголила агресивну политичку природу Запада.

        Наставило се са Светском економском кризом 2008. која је показала наказност прождируће и у догму претворене неолибералне економије.

        Продужило са глобалним политичким авантурама (Грузија, Либија, Египат, Сирија, Украјина) са једне и рађањем нове светске економске алтернативе (БРИКС, ШОС, АИИС) са друге стране.

        Дошло се до данашњег измењеног света у коме је Русија, излазећи из својих граница и демонстрирајући шокантну војну моћ, прво вратила Крим у свој државни састав а затим постала и фактор бр. 1 на Блиском истоку, а ЕУ се претворила у смешни амерички привезак који не може да обезбеди ни темељни стуб и разлог свог постојања тј. несметан промет људи, роба и капитала.

        Америка и данас наставља да зарад кило економског меса (наудити Русији по сваку цену) дугорочно убацује самоуништавајуће механизме и у своје најпослушније глобалне утериваче дугова попут ММФ-а.

        Али, Путин се много не потреса због тога и својим последњим говорима потпуно јасно дефинише и идеолошке поставке Руске алтернативне цивилизацијске понуде која ( уз сва тренутна ограничења) апатичном човечанству нуди солидарнији и смисленији живот.

Суштинска критика Запада

        Тако су створени предуслови за нову епоху а са њом и за једну другачију, овога пута суштинску, критику западне цивилизације.

        Запад више није недодирљив. Упркос медијским маргинама на којима се одвија - критика западног духа постаје све отворенија и прецизнија.

        Јуче то није било могуће јер војна, економска и културна цивилизацијска алтернатива није постојала.

        Због савршене маске под којом је западни тоталитаризам наступао у двадесетом веку - нико озбиљно није доводио у питање основне принципе западне цивилизације.

        Беспоговорно се веровало њеној историографији, култури, економији и науци.

        А данас, управо због огољене бруталности и угрожавања права на било какву цивилизацијску алтернативу, Запад неповратно губи свој светски легитимитет и изузетност.

        У својој нервози и нестрпљењу, атлантизам је дефинитивно скинуо своју пристојну маску не желећи више да крије своје деструктивно и тоталитарно лице.

        Зато, када се преведе са медијског језика симбола, данашња огољена и помало панична цивилизацијска „понуда“ гласи: „Или будите са нама или сте против нас. Прихватите наше вредности, наш концепт живота, наше колонијалне управнике, наш НАТО пакт... и можда нам нећете много сметати. У супротном, спремите се за обојене револуције и насилна пролећа... и бомбе ако треба“.

        Управо таква отворена и застрашујућа понуда је коначно разорила концепт западне моралне супериорности, очитала сву дубину западне кризе и показала да светска историја, упркос Фукујами, није завршена већ се пред нашим очима ствара нова.

        Ова ултимативна понуда би петнаестак година раније можда и била глобално прихваћена.

        Али, силе попут Русије и Кине су већ рођене.

        Са њима и нова цивилизацијска понуда која и мањим народима и државама оставља простор за раст и развој у складу са својим идентитетом, културом и традицијом.

        Данас Сигал и Депардје са дивљењем говоре о Русији, а Асанж и Сноуден разоткривају информациони империјализам САД.

        Путин многима личи на представу о Кенедију - који је у очима света само штитио своје двориште, а Обама на набуситог Хрушчова.

        Све се преокренуло.

        Иако су САД и даље медијски најјача сила на планети - време њихове апсолутне економске и војне доминације је прошлост.

        Њихова највећа превара је већ откривена.

        Запад у очима света више дефинитивно није добар светски полицајац већ обичан кафански силеџија .

        А добра вест за све понижене и увређене јесте да је нови шериф стигао.

        И не зове се Вајат.