Није довољно што Николић, Вучић и Дачић обећавају да неће признати шиптарско Косово

СРБИЈА И СВЕТ

НАРОД МОРА ИМАТИ ПРИЛИКУ ДА ТО ПОТВРДИ НА РЕФЕРЕНДУМУ

- ТО ЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД НОВЕ „ТОМИНЕ ПЛАТФОРМЕ”

• Решење тражити у државном врху - тражиће га Председник Србије, Влада, Скупштина - али о дефинитивном статусу Космета, најважнијој теми српске садашњости, на крају је неизбежно референдумско изјашњавање грађана Србије
• Било чији покушај насилног и трајног, једностраног одвајања Косова и Метохије од матице Србије значио би најдрастичније кршење суверенитета и интегритета земље, равно историјској катастрофи и моралном посрнућу српске нације
• Николићев предлог коначног решења косметске кризе, иако се суштина лако наслућује, већ пролази између Сциле и Харибде, кроз сито и решето, преко трња, али ни то није довољно. Видело се то у кратком домету претходне Николићеве иницијативе о истој теми
• Предложио је платформу крајем прошле године, прошла је кроз владу, стигла у Скупштину, преименована је у Резолуцију, усвојену прошлог јануара и, ево, докле је догурала - нема аутономне заједнице српских општина

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        СРПСКИ председник Томислав Николић је, пре уобичајене новогодишње поруке, узбудио политичку Србију, готово цео балкански регион и важан део Европе и света.

        У више новинарских интервјуа и изјава, сабијених у неколико прошлонедељних дана, председник је говорио, погађате, о Косову и Метохији - не применом манира равне и површне репетиције познатих, углавном бесмислених фраза.

        Није вредност Томиних изјава ни у стилу, китњастим и фигуративно богатим реченицама, већ у самом садржају поруке - да ће, самим почетком новодолазеће 2015. године, сачинити предлог коначног статуса Косова и Метохије…

        Следи, потом, терминолошки већ прецизиран дијалог премијера Вучића с новим председником шиптарске владе у Пришткини, Исом Мустафом, 8. и 9. фебруара 2015. године у Бриселу.

        Можда нова Николићева иницијатива неће прожети стари дијалог Београда и Приштине, али је сигурно да српско-шиптарски разговори не могу бити недодирљиви од ове, иначе, по свему, најважније, суштаствене теме балканског, па и европског политичког поднебља.

        Зато су, наравно, политички мултипогледи уперени у Андрићев венац, где се, у Томином кабинету, сажима и цеди предлог статуса Космета - онквог какав мора да буде!

        Председников текст дефинитивног решења вишедеценијске, тешке косметске кризе, можда је већ и састављен, сада се уобличава, одмерава, дефинише, па се, кад буде готова прва верзија, шаље Вучићевој влади. Ту се дубински чита, највероватније допуњава, можда понешто и мења, да би дефинитивна верзија стигла у Скупштину Србије.

        Посланичка власт над властима има право на све, али и обавезу да се изјасни, па се, на крају, усвојена верзија „шаље у живот”.

        Све у свему, рекло би се - Николићев предлог коначног решења косметске кризе, иако се суштина лако наслућује, већ пролази између Сциле и Харибде, кроз сито и решето, преко трња, али ни то није довољно.

        Видело се то у кратком домету претходне Николићеве иницијативе о истој теми.

        Предложио је платформу крајем прошле године, прошла је кроз владу, стигла у Скупштину, преименована је у Резолуцију, усвојену прошлог јануара и, ево, докле је догурала - нема аутономне заједнице српских општина и других пројеката. Настављен је, истина, дијалог у Бриселу, проглашен је договор о Заједници српских општина, али ни оне још нису формиране, а требало је да се успоставе и обухвате четири српске општне на северу и шест на југу Космета…

        Време је текло брже од догађаја - избори, конституисање шиптарске скупштине, отезање избора владе, у коју улазе и Срби… Све је рађено и урађено као у правој правцатој независној држави - шиптарско Косово је примљено у МОК, моћи ће да игра спортске игре, а оне неспортске изводио је албански премијер летећом заставом „велике Албаније” изнад Београда, а приштинска полиција хапсила српске званичнике без икаквог доказа, Оливера Ивановића и друге.

        Обустава Јужног тока додатно је згуснула ваздух и кад је изгледало да се гушимо, долете нам кинески змај, иако без крила.

        У Београд дође кинески премијер и петнаест његових колега из централне и источне Европе, самит „један плус шеснаест” подиже нам главу, поврати сећање на велике несврстане дане и подстакну умало заборављени понос и подиже економске перспективе…

        Председник Николић, независно од обновљеног поноса српске државе, осети изазов - коначни статус Космета мора да се реши!

        Изјавама да никад неће признати независно Косово, придружили су му се премијер Вучић и први до њега, шеф дипломатије Дачић и бројни истомишљеници, познати и они из сенке. Није, истина, за сада, помињана највиша степеница, а на њој су грађани Србије, можда зато што се подразумевају, а већ су се изјаснили гласајући за Устав.

        Они су, њихов глас и став изнад свих, председника, премијера, владе, шефа дипломатије, странака и свих званичника и онијх који ћуте. Народ мора да се и сада чује, јер сада се, можда коначно, одлучује о Косову и Метохији, чини се, као никад досад… (Мисли се, наравно, на време откад су, деведесетих, Космет отели Шиптари, у свему подржани и заштићени Америма и уједињеним Еуропејцима са Немачком на челу.).

        За Србију, без обзира ко њоме управља, Косово и Метохија је најзначајнија тема њене садашњости, услов опстанка, мотив постојања, мера способности, испит будућности…

        За Космет су одговорни сви, наравно неко више и нико мање. Морају, зато, сви да стварају простор да бране Космет, место рођења српске државе, њене културе и цивилизације, поезије и духовносту, свега што је највредније у Срба, од корена до врхова.

        Могу, наравно, неки појединци, улогом важнији од других, да значајније опстају на политичком и сваком бранику - Николић, Вучић, Дачић и многи други - али никад и баш никад и нико не може да из одбране Косова и Метохије искључи народ. Па, и сада, господине Председниче, коначни статус Космта биће - како народ каже!

        Нису, поштовани читаоци, Срби и Србија, њени грађани, никакав изузетак, нити сламка међу вихорове. И највеће државе и најстарије цивилиузације раде исто, и успевају.

        Велика Индија, са свим разликама овога света, никада неће прихватити суседни Пакистан - док јој не врати отети део Кашмира. А најмногољуднија Кина, из које се опет запутила духовна, културна, универзално стваралачка „свила”, дочекала је повратак Хонгконга и Макауа, а вратиће јој се и острвски Тајван. А, знате, наравно, поштовани, читаоци, да је Србима баш тим „путем свиле” стигла нај-цивилизација, култура, обичаји, па и најважније - језик, овај којим, наравно реформисаним, данас говоримо...

        Па, зар није нормално да се и сада инспиришемо универзалним делом њихове, најстарије цивилизације која је и данас у светским врховима, и на небу, и на Земљи… (Овај који вам се овим писањем обраћа, новинарске године је провео баш у тим земљама, Кини и Индији, у којима је стекао јединствена искуства и знања која другде не постоје…)

        Опште и посебне околности, у којима Србија поново покушава да узбрише последице NATO насиља и отмицу Космета, као да делују стимулативно. Иако под сталном стегом шиптарских насилника и њихових западних заштитиника, Срби који стално живе на Косово и Метохији, показали су и флексибилност и спретност, наравно и храброст - ушли су у приштинске институцие у Скупштину и владу, одакле ће - наравно, деловати у корист свега што свим Србима одговара.

        У томе је најважније стварање услова за повратак више стотина хиљада Срба, протераних са својих косметских огњишта. Важно је и што скорије формирање ЗСО, заједнице српских општина, у основи српских институуја власти, које би деловале на све битне политичке, социјалне, екомномске и друге токове на Космету.

        Обнавља се, 8. и 9. фебруара блиске нове године у Бриселу, где би могли да се отклањају и застоји и стварају услови за најважније - разговор о статусу.

        Већ се, на основу наших али и страних извора, у новинама и по телевизијама помињу познате теме (правосуђе, здравство, наслеђе, школовање, судство), али и неке обновљене намере за које се унапоред зна да ће изазвати српско супротстављање. Шиптари, наравно подржани од Брисела, тражиће, на пример, право да формирају своју војску! Зна се, наравно, да ће Вучић одбити такве покушаје. Био би, међутим, у свему убедљивији,и кад одбија, и кад предлаже, ако би, фебруара или касније, имао референдумски став српског народа -

        Космет мора остати и бити део Србије.

        Тада би било и јасније да ли Брисел тражи да Србија призна независност Косова па тек потом да уђе у ЕУ. Јасно је само оно што је јасно речено - Србија и њени представници морају да ураде - како народ каже. У свему.