Ни Тадићеви `принципи` ни Дачићево `разграничење`!

ПЕРИСКОП Радета Брајовића
Да ли је (не)могуће мирно решавање косметске кризе

Ивица Дачић и Борис Тадић (Вечерње Новости)

• И у садашњим околностима нико, ваљда, у Кини не помишља да се одрекне свог Тајвана, нити у Индији да дигне руке оддела Кашмира, а на Кипру од свог другог дела острва

        ДВЕ изјаве, са врха српске власти, Бориса Тадића, односно Ивице Дачића, знатно су, чини се и најјасније у новије време, осветлиле,  можда најнејаснију и најконтроверзнију, а свакако најважнију актуелну тему и преокупацију политичке  Србије, посебно занимљиву и нашем региону,  Европи и шире.

        Улога Србије у решавању кризе и одређивању будућности Космета, тема је велике загонетке, чије је решавање, на жалост и компликовање,  битна преокупација домаће и међународне политике. Прилози такве природе, зато, провоцирају посебну пажњу. Како и не би.

        У новинама, на најистакнутијим местима првих страна, 15. октобра је  публикована изјава Бориса Тадића,  у чијем су центру четири принципа за      решавање косметске кризе. Тај предлог је Председник Србије изрекао дан раније, на завршетку дводневног београдског скупа «Игманска иницијатива», у коме су учествовале и  прве државне личности Словеније, БиХ, Хрватске и Црне Горе. Та околност је ставовима, иначе изузетно активног Бориса Тадића, редовно широко и упадљиво представљаног у српским медијима,  додала и значајну дозу званичности и ауторитативности.

       

НЕМА ЛАКОГ РЕШЕЊА, АЛИ...

        Сутрадан, у недељном издању «Политике», на прва два  ступца прве и готово целој седмој страни, објављен је опширни интервју, такође  агилног потпредседника владе и министра унутрашњих послова, Ивице Дачића,     месецима већ  упадљиво  окупираног статусом Косова и Метохије. Шеф полиције је издетаљисао већ изречену идеју о потреби поделе Косова, којој је сада додао и истосмерни предлог о «разграничењу Србије и Косова“.

        Поменуте две изјаве су ауторско дело двојице предсдника - Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, главних партнера владајуће коалиције. И овај елемент, такође, нуди и  важну одлику свеобухватности креатора званичне српске политике који су, можда, и договорно,  синхронизовали своје активности. Укупност је толико течна да је не може помутити само један десинхронизаторски елемент, који некоме може, на први поглед,  да делује   рогобатно и чудно, а у ствари је само још један знак  провокативности укупног политичког ангажмана двојице врхунских српских политичких званичника.

        Њихови ставови, наиме,  данима већ, уопште нису изазвали неко видљиво, адекватно реаговање. Да покушамо да видимо – зашто?

        Борис Тадић је изјавио «да нема лаког решења за Косово, али да свако одрживо решење мора укључити четири елемента:

1. решење за север Косова,
2. посебне гаранције за Србе у енклавама,
3. механизам заштите српске културне баштине,
4. питање имовине Србије и Срба у покрајини.

        У краћем, али важном образложењу, Тадић је поновио да «Србија неће и  не може да призна унилатерално проглашену независност Косова», а затим упозорио на опасност сваке унилатерале  употрбе силе и непоштовања договорених решења. Подсетио је на српску опредељеност за «праведно, компромисно и одрживо решење» и коначно поентирао закључком да «нема решења која нас враћају у прошлост, али морамо наћи одрживо решење  за будућност»...

ВЕШТИНА И МУДРОСТ

        Очигледно је Тадић, наводећи четири принципа и образложења, мамерно навукао дипломатске рукавице, па се може нагађати шта би то подразумевало, на пример,  решење севера - да ли би остао у саставу Косова, као што би сигурно остале енклаве? Јесу  ли ове и друге варијанте одрживе и трајне или је њихово уобличавање и навођење само тактичка формула за привлачење преговора у којима би, у смисленом дијалогу, приоритет добиле само несумњиве чињенице?

        Вештина преговарања и употреба мудрости, у сваком случају, у тешким преговорима, увек су важни, а српске околности јесу посебно тешке, јер су моћне западне земље, вероватни преговарачки посредници, бесумње,  на албанској страни... Показују то бројне чињенице – трагична серија дестогодишњих албанских напада на Србе и бројне цивилне невине жртве. Чак и на децу на реци, а да К и УН никога још нису ухапсили!

        Да ли и садашње навијачко понашање, формално статусно неутралног Кфора, који у „у кризи барикада“ најдиректније делује искључиво против Срба, не подразумева оштрије критичке ставове Председника Србије, што, наравно, не значи да би требало да напусти потребну меру изгегавања сукоба и наглашене принципијелности. Флексибилно понашање, ипак, отвара и дилеме и нејасноће о, чини се, претераној , чак и вербалној попустљивости званичне Србије.

 

ЛЕГИТИМНИ ИНТЕРЕСИ

        Ако су дилеме или нејасноће у принципијелним ставовима председника Тадића лако уочљиве, у мишљењима Ивице Дачића уопште их нема. Говорио је како је написано, а, у оном најважнијем, ево како је одговорио на питање о барикадама:

        - Треба једноставно да се води рачуна да се не долази у сукоб с јединицама Кфора и Еулекса. Али, кажем још једном, Србија има пуно право да каже шта су наши легитимни интереси и циљеви, али Србија треба да престане да робује приступу који не схвата да се ситуација на међународном плану изменила. Да би се мирно разрешио, спор између Србије и Косова (или Албаније, свеједно) треба да дође до разграничења, да се утврде нове линије разграничења. 

        На додатно питање о – повлачењу границе, можда на Ибру, одговорио је:

        - Где год. Али, ново разграничење је нужно, јер би то, једноставно, на неки начин, уважило и српске националне интересе на Косову. Данас имамо ситуацију да можемо да изгубимо све.

        Овакви и слични Дачићеви одговори нису израз ни спонтанитета, још мање непромишљености. Каже он, тако, да зна да ће многи у свету мислити «да је оно што говори екстремистички» и да је за «знчајан део нашег народа апсолутно неприхватљиво, зато што ми сматрамо да је цело Косово и даље Србија».

        Упркос томе, Дачић мисли да је идеја о разграничењу реална, «иначе ће реално бити да не добијемо ништа». Јер, ево шта, у актуелним околностима, предстоји: «Не знам да ли људи схватају – ако не станемо иза овога о чему говорим - да је једино што следеће можемо да добијемо, највише – да четири општине на северу имају неку врсту аутономије у оквиру Косова»

ОТЕТЕ ТЕРИТОРИЈЕ

        Тако говори Ивица Дачић  - неочекивано, храбро и мушки, видовито можда, али једнострано сигурно, одговорно, али и варљиво...Оцене, овакве и сличне, бесумње је лакше изрећи него говорити онако како је он представио оно што нам (не) вреди радити, данас и овде. Министар није заобишао оно што  многи мисле, али није казао и оно што је неизбежно – да се не мора и не може радити оно што је најдиректније супротно нашим најважнијим интересима, као и да се не мора прихватити све оно што доносе медђународне промене! Посебно, кад то што светске промене доносе подразумева - отимање територије и сужавање суверенитета земље! Постоје, наравно, и  други примери угрожених  националних интереса...

        Исто или слично се практично  доживљава, кад се протумаче шифре у ономе што није, дипломатским језиком, рекао, наводећи, иначе добре принципе, Борис Тадић – њима се, принципима, не може ништа одузети, али им се, као и Дачићевим предлозима, може много више додати. Све је то оно што, наравно, обојица одлично знају, а заобилазе, вероватно, у име прилагођавања честом, а медијски најчешћем, залагању за превасходност реалполитике у нашем, иначе, застарелом, превазиђеном и традиционалистичком мишљењу. Шта, на пример, имплицирају Борисови принципи, да ли, такође, поделе између Космета и Србије?!

        Штитимо, добро, наша културна блага, али на чијој територији?!

        Принципи су принципи, добри су док не покушају да збришу друге – важније принципе. Укупно искуство, светско и наше, сугерише неке, ипак незаобилазне чињенице, без обзира на најнеповољније околности које доносе међународне промене.

 

СУДБИНСКО ВРЕМЕ

        Не могу и не смеју да маргинализују или одлажу за нека друга времена и боље промене од ових садашњих, у којима многи препознају, веровали или не, методе, средства и циљеве – обновљеног или новог колонијализма! И у садашњим околностима, међутим, нико, ваљда, у Кини не помишља да се одрекне свог Тајвана, или Индија дела Кашмира, Кипар свог другог дела острва...

        Не одричу се Тадић и Дачић Космета -  начелно и принципијелно, за разлику од неких страначких лидера – Вука Драшковића и  Чеде Јовановића, на пример – али и неких новинара и тзв. аналитичара.

        Један, заиста угледни новинар препознаје «судбинско време за разумевање реалности, а не њено искривљено читање» и, под утицајем таквог сазнања, јасно чита: «Реалност каже следеће: Косово није Србија»!

        У овом тренутку, наравно - јесте да није. Јер,  ни данас, ни било када не би требало и не смемо да не кажемо истину да је Коисмет неодвојиви део Србије, место њеног рођења.

        Свако друго изражавање - мада  ово и слично делују патетично и немодерно – било би више од «историјске лажи» и глупости јуче, данас, али и сутра.

        Посебна политичка бесмислица било би несхватљиво  отворено актуелно  залагање да би, зарад уласка у Европску унију, требало  да – жртвујемо Космет!

        Одлучно супротстављање нашег великог редитеља Емира Кустурице мазохистичким сугестијама да  жртвујемо Космет за ЕУ, много је више од политичког  става - посебно је то упозорење оним политичарима  и оним његовим колегама који знају, а неће да разумеју, бедни положај силом или добровољно подређених поданика.

        Знају ли да их чека судбина свих оних који би стигли у  положај који су, пре неки дан, имале на уму америчке новине «Вол стрит џорнал»  кад су Европској унији препоручиле  овакво лековито  понашање према Србији: «Унија не би ништа ризиковала, ни на политичком, ни на геостратешком плану када би влади у Београду показала бич...»

        

ВЕЛЕСИЛСКИ ИНТЕРЕСИ

        После бомбардовања- бомбама са осиромашеним уранијумом, које насилници нису ни помислили да, макар, уклоне из затрованих насеља – следило би, значи, бичевање, вероватно не тела него свести! Још, на срећу, пре него  почне муштрање, да поставимо нека питања, макар заслужили и веће батине:

        Да ли је реалност да је Космет одвојен од матице силом, оружјем  најмоћнијих  ракетних сила Запада! Да ли је тачно да је Америка изградила највећу европску војну базу, Бондстоил, на територији Србије, не онако «из чиста мира» ваћ најдиректније због глобалних велесилских интереса САД и НАТО, да се приближе богатом руском Сибиру! Је ли кршење стандарда међународног права и  светске заједнице, што је НАТО, још без одобрења Савета безбедности, сручио на Србију  «гром и пакао»! Присуствујемо ли -  после Србије, сада и на северу Африке, и још понегде, а припрема се и шире -  заиста почетку обнове колонијализма и подела света  између неоимперијалиста!

        Иако ових и оваквих питања спољног изворишта и тока има још на претек, упутно је, за потребе овог чланка, поменути и неке стриктно домаће природе:

        Да ли су САД и ЕУ, такође коришћењем своје снаге, спречиле да се истрага о убедљивим наводима Дика Мартија о убијању Срба -  да су им албански и други монструми вадили и  продавали органе - не води под покровитељством УН, можда зато да би се избегле опасности о умешаности америчких помагача и покровитеља!

        Да ли је Борис Тадић, под притиском врха ЕУ, европском заменио нашу резолуцију за заседање Генералне скупштине УН о одлуци Међународног суда правде о приглашењу независности Косова, што је произвело бројне проблеме Србији у бици за  КиМ!

        Да ли је, коначно, ЕУ дволично постављала услове за отварање процеса пријема Србије у заједницу европскиих народа, да би тек Ангела Меркел скинула маске и јасно Косовом условила тај пријем?

        Је ли се, икада, догодило да СДА и ЕУ, па и генсек УН Бан Ки Мун, уз Србе, јавно макар, притисну и албанску страну – не би ли  са више попустљивости, објективности и истинитости и Пртиштина прилазила косметским проблемима и преговорима?

 

ЈЕ ЛИ ТО УЛОГА КФОРА?!

        Од бројних питања које имплицира криза на северу, ево само једног намењеног превасходно Србији:

        Није ли помало и претеривање што српски политички врх, после поновног напада Кфор на барикаде, позива Србе на уздржаност, што је добар начин за избегавање сукоба, али не и за праведно и трајно решење проблема севера? Јер, криза је и настала  кад је Кфор довезао албанске царинике на административне прелазе чиме се озваничује целовитост приштинског управљања и севером Косова!

        Је ли то улога Кфора?!

 

*   *   *         

        Србија, уистину, приоритетно жели чланство у ЕУ, јер би нам било много боље, или би нам изван те моћне заједнице било много горе него што нам је сада. Било би нам, међтим, горе од најгорег, ако не данас онда сутра, кад бисмо остали без свог Косова и Метохије. Коначно, у контексту актуелних догађања на северу, такође је јасно да би – и ма колики изостанак подршке Србима  и на северу и у енклавама -  значио само отварање пута ка легализацији одизимања Космета.

        Једино решење – да га поновимо и сада – било би: одрживи договор Срба и Албанаца о свим облицима управљања и владања који би обезбеђивао равноправност свих националних заједница. Било чија другачија залагања довела би до неодрживих решења – силом и принудом, наравно.

        Слика међународних односа и искустава мултинационалних и вишерелигијских, па и сверасних и малтене у свему различитих заједница, а старих цивилизација, показује да је заједнички живот, наизглед  потпуно неподударних  -  могућ, изазован, чак и инспиративан. У таквом складу драстично  различитих супротности, показује се и доказује јединствена величина философије ненасиља и толеранције генијалног индијског вође Махатме Гандија.          

        У случају Срба и Албанаца, овакви или неки слични модели међусобног разумевања и толерантних међунационалних односа  могу чак, макар занесењаке, да подсете на поруке војводе Марка Миљанова,  његовог живота и  дела. Је ли ико о томе помислио и проговорио? Одговор се не очекује од политичара, српских или шиптарских, свеједно! Светски за  то и не знају.