Не може се штитити ћирилица а да то не буде на штету латинице која је угрожава

СРПСКИ И ХРВАТСКИ ЛИНГВИСТИ САГЛАСНИ ДА ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА МОРА ОСТАТИ У СРБИЈИ (КРАЈ)

• Латиница је још увек неприкосновена по цену да потпуно буде истребљена ћирилица
• Нема родољубља код српских лингвиста, него има само инерција југословенства. Да није тако, Република Српска би била обележена ћирилицом, кад су јој већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење
• Када би српски лингвисти знали и хтели да раде у српском интересу, као што хрватски лингвисти раде у корист хрватског језика и хрватске државе, они би прво прописали правописом да се српски језик пише ћирилицом. Тада ниједна власт у Србији не би смела дозволити да уџбеници у њеном школству буду латинички, па се у њој не би могли одгајати латинички јањичари
• Док се пре 100 година Србима догодила окупација латиницом, данас им се догађа самоокупација у режији лингвиста, и то преко националних институција САНУ и Матице српске
• Главни рецензент правописа академик Иван Клајн говори да два писма у српском језику нису никакво богатство него баласт, да је латиница већ победила а да је ћирилица остала још само као режимско писмо, да ће се и Србима поново догодити неминовно једноазбучје, али овога пута у латиници
• У Србији и у Републици Српској не треба прописати право на писање ћирилицом, него обавезу писања њоме

        Аутор: Немања ВИДИЋ

        РАСКОРАК између онога да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ и њеног понижавајућег једноцифреног постотка у јавној употреби - толико је велики да „жуља“ лингвисте, па се све чешће јавно оглашавају.

        Заједничко им је да не спомињу пропало језичко заједништво са Хрватима, да не треба мењати накарадно правописно решење писма, те да треба штитити ћирилицу али не на рачун латинице (као да је неко друго писмо угрозило ћирилицу). Дакле, латиница је неприкосновена по цену и да потпуно буде истребљена ћирилица.

        Председник Матице српске Драган Станић је чак рекао да је нама историја дала и латиницу и има да тако остане. Пре стотину година историја је дала Србима окупатора, али Срби нису пристали да „тако остане“, него су истерали окупатора и с њим ову његову латиницу, али нам сада она треба да остане ваљда зато што су нас њоме окупирали српски лингвисти, а не окупаторска војска.

        Исто мишљење да Србима треба да остане латиница имају и хрватски лингвисти, па би Срби морали три пута да размисле да ли је добро оно што им препоручују Хрвати.

        Проф. др Анте Бежен изнео је „jezikoslovni pogled na vukovarski problem“ у тексту под насловом „Ćirilične ploče: Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu i latinicu.“ Прва реченица тог текста гласи: „Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa se svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jezičkim nasiljem.“ Из чињенице да „srpski pravopis dopušta da se srpski jezik u svom standardnom obliku piše i ćirilicom i latinicom te ekavicom i ijekavicom“ он правилно закључује за текст POLICIJSKA UPRAVA VUKOVARSKO-SRIJEMSKA/POLICIJSKA STANICA VUKOVAR да је „napisan također po srpskom pravopisu , tj. jednim od dva njegova standarda. Ćirilica po tome nije nužno manjinsko pismo Srba u Vukovaru, i to po - srpskom pravopisu. Zato je baš srpski pravopis izvrsna osnova i za političko raščišćavanje jezičkog pitanja Srba u Vukovaru, a i u cijeloj Hrvatskoj“.

        По истој „изврсној основи“ за одузимање ћирилице Србима у Хрватској, она се одузима и Србима у српским земљама, јер проглашењем српским писмом и хрватске латинице одузима се ћирилици карактер српског националног симбола, без кога она не може да опстане. Тако, никоме у Републици Српској не смета то што не постоји ћириличка судска пресуда њених судова, осим ако се унапред то не затражи. Јер судије знају из српског правописа да су српски стандард и ијекавица и латиница.

Лекција из родољубља хрватских лингвиста српским колегама

        Разумевање ћирилице као српског симбола могли би српски лингвисти научити из ових речи хрватског колеге: „Upravo tako, ćirilica je u okupirani Vukovar ušla ponajprije kao simbol agresora, a tek potom kao pismo , tj. sredstvo komunikacije.“

        Нажалост, нема родољубља код српских лингвиста, него има само инерција југословенства. Да није тако, Република Српска би била обележена ћирилицом, кад су јој већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење. Лингвисти, ушушкани у свом југословенству, не знају оно што знају странци, па и онај који је охрабривао владику Јефрема да Срби не треба да се плаше Сарајева (унитаризације) јер имају свој кинески зид - ћирилицу!

        Када би српски лингвисти знали и хтели да раде у српском интересу, као што хрватски лингвисти раде у корист хрватског језика и хрватске државе, они би прво прописали правописом да се српски језик пише ћирилицом. Тада ниједна власт у Србији не би смела дозволити да уџбеници у њеном школству буду латинички, па се у њој не би могли одгајати латинички јањичари. Такође, зато што у правопису пише да српски језик има два писма, данашњи председник Србије је могао раније као председник Владе изговорити у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба нагонити да њоме пише.

        Тиме је он поручио да она није ни национално ни државно питање, него ствар избора сваког појединца. Само кад би у правопису писало оно што већ пише у Уставу - да се српски језик пише ћирилицом, могле би бити плодотворне државне мере у враћању ћирилице у јавни живот, а тиме би и Срби у Републици Српској били охрабрени да се држе принципа реципроцитета - колико ћирилице у школству Федерације БиХ, толико латинице у школству Републике Српске. Колико ћирилице на улицама Сарајева и Мостара, толико латинице на улицама Бање Луке.

        Да су лингвисти у српским земљама уистину српски, они би се сетили, па и могли одговорити хрватском колеги да је непријатељ 1916. г. у окупираном Београду својом латиницом заменио забрањену ћирилицу. Истина, председник Матице српске проф. др Драган Станић је недавно рекао оно што удружења за одбрану ћирилице од лингвиста говоре већ 20 година: да је окупатор увек прво ударао на ћирилицу. Али ни он, нити било ко други из језичке струке и књижевности, није ни једном речју обележио стотину година од прве окупације српских земаља латиницом.

        Нису то ни могли, јер су у српски правопис увели као српску управо ону окупациону латиницу којом је 1916. г. замењена српска ћирилица. Док се пре 100 година Србима догодила окупација латиницом, данас се догађа самоокупација у режији лингвиста, и то преко националних институција САНУ и Матице српске.

Академик Павле Ивић био спреман да се одрекне и ћирилице и екавице ради слоге с Хрватима

        Приводи се крају спровођење старог, необјављеног, ватиканско-аустријског државног програма латиничења Срба да би се удаљили од православне и ћириличке Русије. Треба знати да је икона данашњих времешних лингвиста академик Павле Ивић, који је на трибини Коларчевог универзитета рекао да би се у име слоге с Хрватима одрекао и ћирилице и екавице.

        Кад су га лингвисти молили да буде први председник Одбора за стандардизацију српског језика пристао је под условом да његов заменик буде Иван Клајн. Њега је на тој функцији наследила супруга Милка Ивић, а њу је заменио Иван Клајн иако је студирао италијански, а не српски језик. Он је и главни рецензент данашњег српског правописа и доживотни председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Докази дилетантског вођења српске језичке политике

        Да бисмо разумели како се неодговорно води српска језичка политика, обратимо пажњу на изјаве главних актера:

        Главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица јавно говори да су два писма српско богатство и да ћирилица још није угрожена.

        Главни рецензент правописа академик Иван Клајн говори да два писма у српском језику нису никакво богатство него баласт, да је латиница већ победила а да је ћирилица остала још само као режимско писмо, да ће се и Србима поново догодити неминовно једноазбучје, али овога пута у латиници.

Иван Клајн

        Академик Предраг Пипер пише на својој интернет страници: „Ћирилица је за Србе дио националног и личног достојанства. Као што нико нормалан неће гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“… „Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“

        Па шта ће онда латиница у српском правопису и зашто је у њему написано да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“? Слажемо се да је ћирилица део националног достојанства, али и питамо зашто је њој одузет карактер српског националног симбола управо увођењем у српски језик и хрватске латинице?

        Све то зна академик Пипер, али уместо да покрене иницијативу да се у српски језик уведе једноазбучност путем правописа, што је општесветска пракса, он препоручује да се не инсистира на томе да је само ћирилица српско писмо, јер ћемо тиме одбити од ње умерене Србе! То би било исто као када би неки Енглез рекао: „Пошто смо у свој правопис увели само наше латиничко писмо, ми смо одбили од ње умерене Енглезе!“

        Секретар језичког одељења Матице српске проф. др Јован Делић назива „милитантним“ Србе који траже нешто што је најнормалније у целом свету: једно писмо у свом једном језику!

        Проф. др Михаило Шћепановић рекао је за новине да треба да се жртвујемо за ћирилицу. Ми смо му отписали да није рекао главно - да ли да се жртвујемо борећи се за њу у двописму или у једнописму.

        Ако је у питању прво, жртва је узалудна, а ако је у питању друго, жртва је непотребна.

        Треба се и упитати откуд толика храброст лингвистима да пркосе свом народу његовим превођењем из ћириличко-православног у латиничко-католички културни образац. Пре свега ту је равнодушност српске интелектуалне елите према свему што има српски предзнак. Даље, они раде управо оно за шта их плаћа власт, а она је за победу латинице.

        Ми смо једини ћирилички народ на свету у чијем школству држава поклања рачунаре с латиничким писмом. Такође смо једини којима држава није омогућила куповину мобилних телефона уз коришћење ћирилице.

Удружени антићирилички подухват српских лингвиста и српске власти

        Лингвисти и власт чине удружене подухвате на штету ћирилице. Први пример је масовно кршење уставне норме о језику и писму од стране саме државе. Други пример је кампања НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК. У наслову се не спомиње ћирилица, а то је већ обесмишљавање уставне норме о језику и писму, по којој се уз српски језик помиње само ћирилица. Јер кад се спомене само српски језик, то значи да уз њега иде или ћирилица или латиница. Видимо на тим транспарентима и академика Душана Ковачевића, за кога је ћирилица такође неважна.

        Трећи пример је ДЕКЛАРАЦИЈА О ОПСТАНКУ СРПСКОГ НАРОДА. Њоме се обећава осигурање права српском народу на писање ћирилицом. Видели смо из текста хрватског професора да је право на писање ћирилицом Србима изван српских држава одузето управо српским правописом.

        У српским државама није угрожено право на писање ћирилицом, него је угрожено право на читање ћирилицом написаног у јавном животу, јер таквог написаног нема. Дакле, у Србији и у Републици Српској не треба прописати право на писање ћирилицом, него обавезу писања њоме. Видимо да је на челу тима за спровођење Декларације управо председник Матице српске који је рекао да латиница мора остати Србима, а у екипи су управо они језички стручњаци који су ћирилицу учинили српском сиротицом.

Опстаће само они чије сећање најдаље досеже (немачки филозоф)

        Све напред наведено указује на чињеницу да су се лингвисти и власт определили за брисање ћирилице из народне свести и живота. Тиме се шаље порука околини да је српски народ изгубио национално самопоштовање и самопоуздање, да је спреман на компромисе на своју штету, те да свој индивидуалитет и територију не може да брани својом културом. Стигли смо дотле да нам се хрватски професори ругају подршком српској „елити“ да је добро да никад не одустанемо од ношења њиховог окупационог латиничког јарма. Али народно сећање је много дуже него што се чини лингвистима и властима. То су признали и сами писци правописа кад су написали да је ћирилица прво и основно српско писмо, иако је ње мање од 10% у јавном животу.

        Она данас јесте сиротица међу Србима, али чека и дочекаће родољубиве лингвисте који ће пробити дебелу српскохрватско-латиничку жабокречину у српским земљама.