Не мораторијуму на геноцид над Србима у Хрватској, Израел не би пристао ни на сат ћутања о холокаусту

ПОВОДОМ „ЉЕТОПИСА НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА“ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

• Незамисливо је и да председник Јерменије Серж Саргсјан у интервјуу за неки турски лист предложи да се Јереван и Анкара договоре о мораторијуму на потезање геноцида из 1915.
• Уосталом, мораторијум на тзв. шкакљиве теме из прошлости деценијама је био на снази, конкретно - од 1945. године до краја 1980-их, када се о страдању Срба од Хрвата, Албанаца и других говорило стидљиво, шапатом, или никако
• Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ заснивало се на три лажи: (1) да су сви народи Југославије пружили једнак допринос партизанској победи; (2) да су сви ти народи подједнако страдали од „окупатора и домаћих издајника“; и (3) да су усташе и четници политички и морално еквивалентни
• Поставши аморфне „жртве фашистичког терора окупатора и домаћих издајника“, поклани Срби су десрбизовани, а хрватски, муслимански, албански и други извршиоци су де-етнизовани. Ово је представљало злокобно смишљену форму титоистичке колективне аболиције

Срђа ТРИФКОВИЋ, беседа у Руском дому поводом руског издања књиге

 

        ИЗУЗЕТНО је важно откривати, чувати и ширити примарне изворе, дневнике и белешке непосредних сведока, очевидаца српских страдања и учесника у трагичним збивањима, а поготову о новомученицима српским од Кочевја до Косова.

        Нема нам много пречих задатака, јер је историјска амнезија - већ одавно наметана споља, а у најновије време призивана и изнутра - опасност која Србима посебно прети и која је Србе више него друге у ХХ веку скупо коштала. Као да су колективно пренебрегли Цицероново упозорење да је онај ко не зна прошлост осуђен да заувек остане дете!

        Летопис митрополита Амфилохија значајан је јер не садржи покушај интерпретације збивања. Он нам напросто износи хронику јединствено трагичних збивања као таквих, мучних до бола, крвавих, у стварном времену, збивања како их је он из прве руке видео и искусио, неподложних релативизацији или негацији.

        Митрополитова хроника такође је значајна јер представља допринос важном жанру који код Срба, нажалост није довољно развијен. Уредно вођење дневника као да нам није својствено. А колико је тај тип извора значајан указује нам дневник грофа Галеаца Ћана.

        Њега је Мусолинијев зет, као министар спољних послова, редовно водио од 1939. до почетка 1943. У њему имамо прворазредан увид у токове италијанске и европске политике на почетку Другог светског рата, али и незаборавну карактерологију периферних ликова - укључујући и Ћанову белешку из Љубљане од 25. априла 1941: „Сусрео сам Павелића, окруженог његовом уобичајеном бандом кољача.“

        Дневнички записи и белешке настале у време или непосредно након одређених догађаја често садрже срж збивања, неначету копреном времена и непоузданог сећања, или каснијим пролазом кроз филтер личних убеђења и предрасуда. Срби који су ту навику стекли често су били ђаци страних школа, попут Иве Андрића или Косте Ст. Павловића, а и Ембахаде Црњанског условно припадају сличној категорији записа.

        За драгоцене податке из прве руке који се нас Срба тичу, понекад се морамо ослонити на дневничку заоставштину других. Ево једног важног примера: како опуномоћени генерал Вермахта у НДХ Едмунд Глез фон Хорстенау пише у свом дневнику за 16. новембар 1942, он се тог јутра упутио из Загреба у ненајављену посету усташком логору код Сиска.

        Глез, по рођењу Аустријанац, описао је сцену коју је затекао:

        „Грозан призор. Мало мушкараца, већином жене и деца, сви бедно одевени, спавају на голом камену. Не људи, већ голи костури… Командант логора, насупрот похвалама које му је касније изрекао поглавник, обичан је зликовац. Игнорисао сам га. Својим усташким пратиоцима дао сам кратак коментар: „Када човек ово види, може само да пљуне - ништа више, господо!” Најгоре је тек следило: у посебној соби, на брзину скривеној несумњиво због моје инспекције, дуж зида било је поређано око педесеторо деце на реткој слами. Нека су већ била мртва, друга су умирала… Ове куће ужаса по Хрватској, под њиховим поглавником кога смо ми сами на власт поставили, представљају врхунац ужаса. Јасеновац мора да је још гори, али тамо обичан смртник не може ни да привири.“

        Глез је продужио у српско село Црквени Бок на Сави, где је претходног дана послао један немачки тенковски вод да заштити преостале житеље од усташа. Следи ужасно мучан цитат из његовог дневника:

        „У злосрећно село упао је у два наврата чопор бараба под усташким официром. Убили су сваког кога су могли да се дочепају, жене силовали, децу одмах побили. Видео сам у Сави једно женско тело ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган... Сиротица највише је имала 20 година када је допала шака овим монструмима“.

        Као хабзбуршки официр и џентлмен старог кова, Глез је био згрожен, али није био изненађен. Још јула 1941. он је послао свој први извештај у Берлин жалећи се на, како каже, „варварске“ методе усташког обрачуна са Србима, који су „били стављени ван закона“.

        Нешто касније, Курцио Малапарте је забележио сцену из Банских двора описану у 13. поглављу Капута под називом „Котарица острига“:

        „Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, острига извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим излозима на Пикадилију у Лондону. Казетарно (опуномоћени италијански министар) ме погледа и намигну ми: ,Пријала би и једна добра чорба од острига, зар не? ’“

        - То су остриге из Далмације? - упитао сам поглавника.

        Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин:

        - То је поклон мојих верних усташа: овде је 20 килограма људских очију.

        Ето зашто не може и не сме бити никаквих „мораторијума“ на расправе о темама из прошлости. Наравно, незамисливо је да би председник Јерменије Серж Саргсјан у интервјуу за неки турски лист предложио да се Јереван и Анкара договоре о мораторијуму на потезање тема из 1915. Још је мање замисливо да би премијер Бенџамин Нетанјаху Јеврејима предложио мораторијум и од једног јединог сата на потезање теме Холокауста.

        Поготову не треба прихватити позив на историјску амнезију у време када друга страна већ годинама систематски спроводи државно спонзорисану и богато финансирану кампању негације геноцида.

        Непотребно је притом истицати да је геноцид над Србима и Јеврејима у НДХ једини стварни геноцид који се икада догодио на просторима бивше Југославије. Овим се само може подстаћи даља релативизација злочина и промовисање лажне симетрије познате из Титових времена, као што је Иво Јосиповић учинио у прошлонедељном интервјуу Гласу Америке стављајући у исту раван НДХ и Недићеву Србију.

        Поврх свега, сетимо се уосталом да је мораторијум на тзв. шкакљиве теме из прошлости већ деценијама био на снази, конкретно од 1945. године до краја 1980-их, када се о страдању Срба од Хрвата, Албанаца и других говорило стидљиво, шапатом, или никако.

        После 1945. Јосип Броз Тито принудио је „Југословене“ да уложе ратна сећања у заједничку залагаоницу „народноослободилачке борбе“ и „фашистичког терора“ као апсолутно изједначени акционари, а потом да из ње вуку подједнаке дивиденде „братства и јединства“ и „револуције свих наших народа“.

        Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ заснивало се на три лажи:

         (1) да су сви народи Југославије пружили једнак допринос партизанској победи;

         (2) да су сви ти народи подједнако страдали од „окупатора и домаћих издајника“; и

         (3) да су усташе и четници политички и морално еквивалентни.

        Главним страдалницима, Србима, није било дозвољено да буду персонализовани као жртве масовних злочина, па чак ни да се на Косову и Метохији враћају на огњишта са којих су протерани.

        Мит да су сви југословенски народи били подједнако заслужни за победу у „НОБ“, а поготову да су поднели подједнаке жртве, био је у изричитој супротности са етичким принципом да све жртве имају право да се назову по имену - као што то чини и Митрополит на крају Хронике.

        Поставши аморфне „жртве фашистичког терора окупатора и домаћих издајника“, поклани Срби су десрбизовани, а хрватски, муслимански, албански и други извршиоци су де-етнизовани. Ово је представљало злокобно смишљену форму титоистичке колективне аболиције.

        Званични комунистички дискурс није могао да спречи нити да надјача усмена саопштења преживелих Срба новој генерацији, која су шапатом преношена, или покушаје наше Цркве да под врло тешким околностима сведочи о страдањима.

        Она је већ у лето 1941. формирала Комисију са циљем да прикупља и записује податке о злочинима над Србима на челу са Радославом Грујићем. Плод је чувени и драгоцени Меморандум Српске Цркве. Још тада па све до данас, као што Љетопис митрополитов указује, наша Црква је страдања новомученика већ тада поимала као мучеништво за веру.

        Усмена предања о страдањима послератни српски нараштаји на Косову и Метохији и западно од Дрине прихватали су и развили као део колективног сећања, поузданијег од ма ког школског програма и нетакнутог слоганима партијске државе. Она су имала карактер српског „подземног“ учења историје.

        Премда политички употребљив за комунистичког диктатора, приступ заснован на три лaжи значио је да после 1945. неће бити покајања међу извршиоцима и њиховим помагачима, а још мање стварног помирења међу народима - већ да ће се, напротив, српска Голгота поновити.

        У другој деценији XXI века Титово наслеђе је видљиво пре свега у чињеници да Срба у Хрватској, у Федерацији БиХ и јужно од Ибра има само у траговима. Морбидна србофобијa свеједно је свеприсутна и подразумевана у заједницама починилаца злочина, на њиховим ТВ екранима и фудбалским стадионима, на страницама њихове штампе и интернет порталима, у државним и парадржавним уредима и у провинцијским крчмама.

        Током протеклих четврт века атавистичка србофобија је институционализована у хрватском, албанском и муслиманском јавном и културном дискурсу.

        На рубу сопственог колапса, бриселска „Европа“ упорно проповеда неке друге, „толерантне“ и „мултикултурне“ вредности оличене у демографском, културном и цивилизацијском колапсу Старог континента. Она притом не примећује - или свесно не хаје - да на Балкану једно аутентично крваво срце таме и даље бије пуном снагом у другој деценији XXI. века.

        Двадесетовековни цинизам у име прогреса замењен је постмодерним западним цинизмом у име људских права. Једначину само верификују хашке пресуде.

        Исход је предвидив: неокајани греси враћају и враћаће се као авети сутрашњице, у мутираном али ништа мање злокобном облику.

        Својим записима митрополит Амфилохије даје допринос незабораву, који је главни предуслов непонављања. Летопис новог косовског распећа остаће нам као безвремено сведочанство и упозорење.

        Дело Митрополитово ништа од свог значаја неће изгубити ни онда када и спољни режисери те трагедије, и њени теренски актери, и бриселски потписници, и разни евро-рапортери, извештачи, комесари и посредници... буду увелико прекривени непрозиром заборава, на сметлишту историје коме и припадају.